Snimak promocije knjige Pešak u bespuću na youtube!
https://youtu.be/LEI1esyvpvA
https://www.youtube.com/watch?v=LEI1esyvpvA
https://youtu.be/LEI1esyvpvA
https://www.youtube.com/watch?v=LEI1esyvpvA
26.5.16.
12.5.16.
POGOVOR
Caminante no hay camino,
se hace camino al andar...
( Pešak nema puta. Put se pravi hodajući..)
Antonio Machado
„Caminante No Hay Camino”
11.5.16.
BARSELONA, GODIŠNJA KONTROLA, NOVEMBAR 2015.
Kad sam izašla iz bolnice, prošle godine u decembru, znala sam da me čeka veliki napor da povratim snagu i životni elan. Danas, 5. novembra navršila se godina od dana transplantacije. Evo me u Barseloni na godišnjoj kontroli. Rezultati analize krvi su dobri i ja sam dobro. Doktor ponavlja zaključak da ne treba da pijem nikakve lekove, treba da živim normalno, uz uobičajnu dijetu. Za sada sam dobro. Nisam izlečena, ali sam zalečena i u fazi remisije. Sledeća kontrola je za četri meseca, u martu 2016. Kako se moje zdravlje stabilizuje tako i Maja vraća svoj optimizam i snagu. Obe smo uznemirene zbog političkog stanja u Kataloniji. Rasprava o nezavisnosti i otcepljenju od Španije nas podseća na strašnu nesreću raspada Jugoslavije koju još nismo prebolele.
Pre ovogodišnje kontrole prošla sam tri kontrole na tri meseca: u februaru, aprilu i julu. Moje fizičko stanje je mnogo bolje. Prestala sam da nosim pojas za kičmu. Po prepruci ortopeda Vojvodića u početku sam zbog bolova nosila kinesio trake, dok mi mišići duž kičme nisu ojačali. Posebno mi je pomoglo i godilo kupanje u moru. Leto sam provela sa bratom Mirkom i snahom Slobodankom i tri nedelje uživala u njihovom društvu i moru. Topla voda nije uobičajna ispod Velebita, ali ovog leta je bio izuzetak. Na Viru je bilo sve odlično.
Vreme od kad se bavim zdravljem, da ne kažem bolešću, mogu da merim mojom borbom od danas do sutra, ili na lepši način, rastom dece u svom okruženju. Danica, unuka moje sestre Nade, rođena je kad je bolest počela i sada slavi drugi rođendan, a Nora, Nelina i Sinišina kćerka je rođena istog dana kad sam otišla u bolnicu na transplantaciju. Sad je proslavila prvi rođendan. Nove ličnosti zauzimaju svoje mesto u našim životima i tako vidim kako vreme brzo prolazi.
Razne knjige samopomoći i motivacije, uglavnom ukazuja na dva moguća puta kada se suočiš sa teškim izazovima u životu: truditi se da se što pre vratiš svakodnevnim obavezama ili živeti na potpuno drukčiji način od onoga kako si do tada živeo. Za mene je vraćanje svakodnevnim obavezama bila stimulacija i ohrabrenje. Prosto, osećala sam da sam ponovo živa. Tako sam se ja odlučila da nastavim svoj život profesora. Više vremena provodim u odmoru i druženju, a to će valjda pozitivno uticati na moje zdravlje. Svaki novi dan donosi novu neizvesnost svima i zahteva nove napore. Trudim se da sačuvam optimizam i da radosno sačekam novi dan.
Pre ovogodišnje kontrole prošla sam tri kontrole na tri meseca: u februaru, aprilu i julu. Moje fizičko stanje je mnogo bolje. Prestala sam da nosim pojas za kičmu. Po prepruci ortopeda Vojvodića u početku sam zbog bolova nosila kinesio trake, dok mi mišići duž kičme nisu ojačali. Posebno mi je pomoglo i godilo kupanje u moru. Leto sam provela sa bratom Mirkom i snahom Slobodankom i tri nedelje uživala u njihovom društvu i moru. Topla voda nije uobičajna ispod Velebita, ali ovog leta je bio izuzetak. Na Viru je bilo sve odlično.
Vreme od kad se bavim zdravljem, da ne kažem bolešću, mogu da merim mojom borbom od danas do sutra, ili na lepši način, rastom dece u svom okruženju. Danica, unuka moje sestre Nade, rođena je kad je bolest počela i sada slavi drugi rođendan, a Nora, Nelina i Sinišina kćerka je rođena istog dana kad sam otišla u bolnicu na transplantaciju. Sad je proslavila prvi rođendan. Nove ličnosti zauzimaju svoje mesto u našim životima i tako vidim kako vreme brzo prolazi.
Razne knjige samopomoći i motivacije, uglavnom ukazuja na dva moguća puta kada se suočiš sa teškim izazovima u životu: truditi se da se što pre vratiš svakodnevnim obavezama ili živeti na potpuno drukčiji način od onoga kako si do tada živeo. Za mene je vraćanje svakodnevnim obavezama bila stimulacija i ohrabrenje. Prosto, osećala sam da sam ponovo živa. Tako sam se ja odlučila da nastavim svoj život profesora. Više vremena provodim u odmoru i druženju, a to će valjda pozitivno uticati na moje zdravlje. Svaki novi dan donosi novu neizvesnost svima i zahteva nove napore. Trudim se da sačuvam optimizam i da radosno sačekam novi dan.
10.5.16.
MESTO ROĐENJA, JUNI 2015.
Junski dan topliji nego što je uobičajno. Moj brat Mirko i ja smo krenuli da obiđemo mesto našeg rođenja, selo Gradnovce. Društvo nam pravi Slobodanka, njegova žena. Selo je smešteno na brdima iznad Sanskog Mosta i Lušci Palanke. To je selo Domazeta, dede Pane i oca Mlađena. Nekoliko godina pravimo
plan tog obilaska.
Vozimo se rano izjutra 6. juna, cestom pored reke Sane. Razgledam pejzaž i razmišljam koliko puta sam ovuda prošla vozom, samo sa druge strane reke. Ispred grada Sane skrećemo u selo Usmovce pored reke Blihe. Prolazimo pored praznih i propalih hala socijalističke industrije, ogromnog zapuštenog prostora i dimnjaka nekadašnjeg giganta Šipada, popularno Pilane. Primala sam srednjoškolsku stipendiju od ovog preduzeća i večno sam im zahvlalna.
Raspitujemo se u selu kojim putem da nastavimo prema Grdanovcima. Objašnjavaju nam da ima novi šumski put tu dole preko mosta. Vraćamo se i nastavljamo. Za razliku od propalih industrijskih hala, kuće u selu su nove i lepo uređene. Kažu nam da vlasnici rade u inostranstvu. Vozimo se oko pola sata zemljanim putem i izlazimo na visoravan ispod brda Lisac. Sad znamo gde smo. Kad se popnemo ugledaćemo poznati put koji pored zaseoka i kuća Daljevića, Kovačevića i škole vodi u Domazete. Silazimo putem, ali nema kuća. Vide se dve-tri nove kuće, ne znamo čije su. Tri brata Tode, Bićo i Pane su najstariji Domazeti koje mi pamtimo. Posle su došla njihova deca i unuci. „Nema škole, ne vidi se” ponavlja Slobodanka, dok silazimo prema selu. Prolazimo pored obnovljene kuće našeg rođaka Ostoje. Mirko je zadovoljan, sad stižemo. Spuštamo se još malo i tamo gde očekujemo poznati prizor bašta, kuća i sela vidimo samo šikaru i drveće. Mirko je uporan, hoće da nađe put da uđe u selo pa makar i pešice, ali ne uspevamo.
Odustajemo i vraćamo se do Ostojine kuće da pitamo za put. Ostoja i negova žena su naših godina. Vratili su se sa sinom iz Prijedora gde su bili za vreme rata u nekoj muslimanskoj kući. Kuća im je obnovljena. Pijemo kafu i uz njihovu priču shvatamo da našeg sela nema. Sve je porušeno i zaraslo. Objasnili su Slobodanki da se škola ne vidi, jer je srušen krov i da sad tamo povratnici drže seno. Nema dece, pa nije ni šteta. Slobodanka komentariše da kad je prvi put došla u selo, u školskom dvorištu je bio zbor - Dan ustanka u BiH, državni praznik 27. juli. Kažu da se u naše selo niko nije vratio. Jedna kuća je obnovljena, ali u njoj niko ne živi pa je i ona zarasla. Mirko ne odustaje, traži da sin pođe sa nama da nam pokaže put kako da uđemo. Upornost se nije isplatila, ništa se ne vidi. Tek pred srušenim zidom nove kuće strica Miloša shvatili smo da je to kuća. Temelji stare dedine kuća nisu mogli ni da se naslute. Zahvaljujemo vodiču i odlazimo.
Spuštamo se niz Lisac tužni. Posle, sedimo u hladovini i prepričavamo doživljaje iz detinjstva. Vadimo iz sećanja slike i ljude kojih više nema. Na to se Mirko žali. Ne zna da li da pamti selo kakvo je bilo pre ili kavo je sada. Komentarišemo dilemu i zaključujemo da treba da pamtimo obe slike. Mirko kaže da je video mnoga porušena i napuštena srpska sela u Lici, ali su ruševine i temelji kuća ostali vidni. Ovde se ništa ne
vidi, možda što je drukčije zemljište, nije kamen.
Vraćamo se u Sanu da obiđemo grad u kom smo odrasli. Skrećemo na izvor Zdene, koji je zaštićen jer se voda koristi u gradskom vodovodu. Zahvatamo hladnu vodu u našu flašu i pijemo iz čaše koja se magli na vrućini. Odmaramo se, slušamo žubor izvora koji donosi sećanja. Ovde smo kao deca dolazili na prvomajske uranke. Plava boja radničkih odela se mešala sa crvenom bojom zastava. U Pilani je radilo oko tri hiljade ljudi koji su učestvovali u radničkim smotrama. Praznični govori o radnim uspesima bili su uobičajen ritual. Nakon toga počinjalo je narodno veselje uz muziku. Lepo vreme je značajno doprinosilo lepoti doživljaja.
Putem pored Zdene dolazimo do kuće našeg detinjstava. Tu sad niko ne živi, vlasnik prodaje kuću. Moj barat Nikola je prodao kuću nakon rata čoveku koji se nasilno uselio kad su Srbi isterani iz Sane. Sad živi u Banjaluci. Ulazim u zapušteno dvorište, kuća je zaključana. Stojim kraj bunara i udišem poznate mirise ove zemlje i vazduha. Slikam dvorište i bunar za Maju. Za nju je bunar imao magičnu privlačnost. Pogledom preko ledine tražim reku, koja je od kuće udaljena oko sto metara. Zdena nam je, iako mala i hladna, bila vrlo važna. Tu smo prali veš, hladili se leti, učili da plivamo.
Već smo znali da su se naše bivše komšije prko ulice, Crnomarkovići, vratili u Sanu. U prizemlju kuće radi kafić. Osvežavamo se i pričamo sa komšijama. Na moje pitanje šta je u novoj, niskoj i dugačkoj zgradi koja ide skoro do Zdene, odgovaraju da je starački dom. Vlasnici su neka nevladina organizacija iz Nemačke. Dodaju da je to jedna od malo firmi koja radi i gde ljudi dolaze na posao.
Ostalo je da odemo na Šušnjar i obiđemo grobove naših roditelja. Mama Sava je umrla u februaru 1987, a tata Mlađen u decembru 1993. godine. Groblje je dobro održavano. U toku rata devedesetih je bilo polomljenih spomenika, ali one nagrobne ploče sa petokrakom niko nije rušio. Ploča mojih roditelja je takva. Provodimo neko vreme na groblju i svako za sebe razmišlja o prošlosti i o tome kad će i da li će ponovo doći. Predlažem da obiđemo spomen-kompleks palim partizanima u Drugom svetskom ratu koji je preko puta civilnog groblja. Ulazimo u park i krećemo prema spomeniku. Park je zapušten, trava i šiblje su pokrili staze. Kad samo stigli na visoravan gde je spomenik sastavljen od spojenih metalnih ploča u liku siluete, vidimo da je sve zarđalo i odvaljeno. Do nas stiže jedna gospođa koja nam objašnjava da je ona nekada brinula o kompleksu, ali više nije zaposlena. Zemljište parka je ponuđeno na licitaciji i spomenik će biti srušen. Komentarišemo da je dugo i trajalo, jer su partizanski spomenici odavno porušeni u mnogim republikama bivše države.
Subota popodne. Na sve strane opšti mir, nema ni automobila ni ljudi. Jeste toplo vreme, ali čudno da baš niko nema razlog da bude na ulici. Šetamo kroz centar, obilazimo stari hotel i nastavljamo prema mostu na Sani. Predlažem da se vratimo i obiđemo pravoslanu crkvu. Spolja izgleda da se ništa nije promenilo. Ulazimo u dvoriše, ali u crkvu ne možemo, vrata su zaključana.
***
Sedimo na klupi u porti i pričamo o vašaru koji se održavao 19. avgusta, na Preobraženje - dan kada se Isus Hrist preobrazio u svetlost. Mama Sava je govorila da se od tog dana menja priroda i počinje jesen. Na taj dan su dolazili tatini i mamini rođaci iz obližnjih sela, Grdanovaca i Lušci Palanke, odnosno Otiša. Neki su prodavali stoku, a drugi išli u crkvu i uživali na vašaru. To je značilo gužvu u kući i više poznatih i nepoznatih gostiju. Za nas decu ovaj praznik nije imao versko značenje jer smo zbog tatinih nadzora svi u kući bili ateisti, naročito mi, deca. Moja majka je bila agnostik - kako se to kaže danas, ali nikad nije napustila naviku da, kad je svetac, ne radi teške poslove ili da se pred spavanje ne prekrsti.
Kasnije, kad smo bili malo veći, izlazili smo na vašar sa drugarima i uživali u toj atmosferi ringišpila i slatkiša. Na crkveni zbor u porti ja sam išla sa nekom od mojih rođaka sa sela. Prvo se išlo u crkvu. Nakon toga su one igrale u kolu i gledale momke. Mirko je otišao u Sarajevo u Vojnu školu i prestao da ide na vašar. Dok sam išla u srednju školu, pa i na fakultet, radovala sam se vašaru i prilici da sretnem mnoge stare drugove. Doživljaj je bio potpun ako su u Sani i Jela ili Rade, moji drugovi i saputnici iz voza. Šetnja korzom od Jeline kuće preko mosta do starog Hotela Sana i nazad, bio je najbolji način da vidimo i budemo viđeni. U tih dvesta-trista metara glavnog šetališta od bioskopa preko mosta i trga do hotela, mogli smo da vidimo i
ogovaramo sve koji nas zanimaju.
***
Nastvljamo obilazak i odlazimo prema džamiji koja je smeštena kraj pijace sa druge strane reke Sane. Ono što mi pamtimo je jednostavna bogomolja sa jednim minaretom, ali sad je drukčije. Zgrada vidno proširena, dograđena su još tri minareta i sada se četiri minareta uzdižu u centru grada. Sedimo u kafani na terasi zgrade Konzuma i gledamo puste ulice i most preko Sane.
Povratak izbeglica nakon rata u Sanu bio je selektivan. Srbi su izbegavali da se vrate jer je Sana ostala u Federaciji. Prodavali su imovinu i kupovali kuće u Republici Srpskoj. Ono što nisu mogli prodati, zaraslo je i propada kao naše rodno selo. Hrvati se takođe nisu vratili jer nisu imali gde da se zaposle. Program pomoći koji je ponudila Nemačka izbeglicama iz Bosne iskoristili su mnogi muslimani za povratak u Sanu. Opštinsko rukovodstvo im je tih godina obećavalo kule i gradove. Ništa od toga se nije ostvarilo. Kad su potrošili ušteđevinu, morali su da potraže posao na nekom drugom mestu.
plan tog obilaska.
Vozimo se rano izjutra 6. juna, cestom pored reke Sane. Razgledam pejzaž i razmišljam koliko puta sam ovuda prošla vozom, samo sa druge strane reke. Ispred grada Sane skrećemo u selo Usmovce pored reke Blihe. Prolazimo pored praznih i propalih hala socijalističke industrije, ogromnog zapuštenog prostora i dimnjaka nekadašnjeg giganta Šipada, popularno Pilane. Primala sam srednjoškolsku stipendiju od ovog preduzeća i večno sam im zahvlalna.
Raspitujemo se u selu kojim putem da nastavimo prema Grdanovcima. Objašnjavaju nam da ima novi šumski put tu dole preko mosta. Vraćamo se i nastavljamo. Za razliku od propalih industrijskih hala, kuće u selu su nove i lepo uređene. Kažu nam da vlasnici rade u inostranstvu. Vozimo se oko pola sata zemljanim putem i izlazimo na visoravan ispod brda Lisac. Sad znamo gde smo. Kad se popnemo ugledaćemo poznati put koji pored zaseoka i kuća Daljevića, Kovačevića i škole vodi u Domazete. Silazimo putem, ali nema kuća. Vide se dve-tri nove kuće, ne znamo čije su. Tri brata Tode, Bićo i Pane su najstariji Domazeti koje mi pamtimo. Posle su došla njihova deca i unuci. „Nema škole, ne vidi se” ponavlja Slobodanka, dok silazimo prema selu. Prolazimo pored obnovljene kuće našeg rođaka Ostoje. Mirko je zadovoljan, sad stižemo. Spuštamo se još malo i tamo gde očekujemo poznati prizor bašta, kuća i sela vidimo samo šikaru i drveće. Mirko je uporan, hoće da nađe put da uđe u selo pa makar i pešice, ali ne uspevamo.
Odustajemo i vraćamo se do Ostojine kuće da pitamo za put. Ostoja i negova žena su naših godina. Vratili su se sa sinom iz Prijedora gde su bili za vreme rata u nekoj muslimanskoj kući. Kuća im je obnovljena. Pijemo kafu i uz njihovu priču shvatamo da našeg sela nema. Sve je porušeno i zaraslo. Objasnili su Slobodanki da se škola ne vidi, jer je srušen krov i da sad tamo povratnici drže seno. Nema dece, pa nije ni šteta. Slobodanka komentariše da kad je prvi put došla u selo, u školskom dvorištu je bio zbor - Dan ustanka u BiH, državni praznik 27. juli. Kažu da se u naše selo niko nije vratio. Jedna kuća je obnovljena, ali u njoj niko ne živi pa je i ona zarasla. Mirko ne odustaje, traži da sin pođe sa nama da nam pokaže put kako da uđemo. Upornost se nije isplatila, ništa se ne vidi. Tek pred srušenim zidom nove kuće strica Miloša shvatili smo da je to kuća. Temelji stare dedine kuća nisu mogli ni da se naslute. Zahvaljujemo vodiču i odlazimo.
Spuštamo se niz Lisac tužni. Posle, sedimo u hladovini i prepričavamo doživljaje iz detinjstva. Vadimo iz sećanja slike i ljude kojih više nema. Na to se Mirko žali. Ne zna da li da pamti selo kakvo je bilo pre ili kavo je sada. Komentarišemo dilemu i zaključujemo da treba da pamtimo obe slike. Mirko kaže da je video mnoga porušena i napuštena srpska sela u Lici, ali su ruševine i temelji kuća ostali vidni. Ovde se ništa ne
vidi, možda što je drukčije zemljište, nije kamen.
Vraćamo se u Sanu da obiđemo grad u kom smo odrasli. Skrećemo na izvor Zdene, koji je zaštićen jer se voda koristi u gradskom vodovodu. Zahvatamo hladnu vodu u našu flašu i pijemo iz čaše koja se magli na vrućini. Odmaramo se, slušamo žubor izvora koji donosi sećanja. Ovde smo kao deca dolazili na prvomajske uranke. Plava boja radničkih odela se mešala sa crvenom bojom zastava. U Pilani je radilo oko tri hiljade ljudi koji su učestvovali u radničkim smotrama. Praznični govori o radnim uspesima bili su uobičajen ritual. Nakon toga počinjalo je narodno veselje uz muziku. Lepo vreme je značajno doprinosilo lepoti doživljaja.
Putem pored Zdene dolazimo do kuće našeg detinjstava. Tu sad niko ne živi, vlasnik prodaje kuću. Moj barat Nikola je prodao kuću nakon rata čoveku koji se nasilno uselio kad su Srbi isterani iz Sane. Sad živi u Banjaluci. Ulazim u zapušteno dvorište, kuća je zaključana. Stojim kraj bunara i udišem poznate mirise ove zemlje i vazduha. Slikam dvorište i bunar za Maju. Za nju je bunar imao magičnu privlačnost. Pogledom preko ledine tražim reku, koja je od kuće udaljena oko sto metara. Zdena nam je, iako mala i hladna, bila vrlo važna. Tu smo prali veš, hladili se leti, učili da plivamo.
Već smo znali da su se naše bivše komšije prko ulice, Crnomarkovići, vratili u Sanu. U prizemlju kuće radi kafić. Osvežavamo se i pričamo sa komšijama. Na moje pitanje šta je u novoj, niskoj i dugačkoj zgradi koja ide skoro do Zdene, odgovaraju da je starački dom. Vlasnici su neka nevladina organizacija iz Nemačke. Dodaju da je to jedna od malo firmi koja radi i gde ljudi dolaze na posao.
Ostalo je da odemo na Šušnjar i obiđemo grobove naših roditelja. Mama Sava je umrla u februaru 1987, a tata Mlađen u decembru 1993. godine. Groblje je dobro održavano. U toku rata devedesetih je bilo polomljenih spomenika, ali one nagrobne ploče sa petokrakom niko nije rušio. Ploča mojih roditelja je takva. Provodimo neko vreme na groblju i svako za sebe razmišlja o prošlosti i o tome kad će i da li će ponovo doći. Predlažem da obiđemo spomen-kompleks palim partizanima u Drugom svetskom ratu koji je preko puta civilnog groblja. Ulazimo u park i krećemo prema spomeniku. Park je zapušten, trava i šiblje su pokrili staze. Kad samo stigli na visoravan gde je spomenik sastavljen od spojenih metalnih ploča u liku siluete, vidimo da je sve zarđalo i odvaljeno. Do nas stiže jedna gospođa koja nam objašnjava da je ona nekada brinula o kompleksu, ali više nije zaposlena. Zemljište parka je ponuđeno na licitaciji i spomenik će biti srušen. Komentarišemo da je dugo i trajalo, jer su partizanski spomenici odavno porušeni u mnogim republikama bivše države.
Subota popodne. Na sve strane opšti mir, nema ni automobila ni ljudi. Jeste toplo vreme, ali čudno da baš niko nema razlog da bude na ulici. Šetamo kroz centar, obilazimo stari hotel i nastavljamo prema mostu na Sani. Predlažem da se vratimo i obiđemo pravoslanu crkvu. Spolja izgleda da se ništa nije promenilo. Ulazimo u dvoriše, ali u crkvu ne možemo, vrata su zaključana.
***
Sedimo na klupi u porti i pričamo o vašaru koji se održavao 19. avgusta, na Preobraženje - dan kada se Isus Hrist preobrazio u svetlost. Mama Sava je govorila da se od tog dana menja priroda i počinje jesen. Na taj dan su dolazili tatini i mamini rođaci iz obližnjih sela, Grdanovaca i Lušci Palanke, odnosno Otiša. Neki su prodavali stoku, a drugi išli u crkvu i uživali na vašaru. To je značilo gužvu u kući i više poznatih i nepoznatih gostiju. Za nas decu ovaj praznik nije imao versko značenje jer smo zbog tatinih nadzora svi u kući bili ateisti, naročito mi, deca. Moja majka je bila agnostik - kako se to kaže danas, ali nikad nije napustila naviku da, kad je svetac, ne radi teške poslove ili da se pred spavanje ne prekrsti.
Kasnije, kad smo bili malo veći, izlazili smo na vašar sa drugarima i uživali u toj atmosferi ringišpila i slatkiša. Na crkveni zbor u porti ja sam išla sa nekom od mojih rođaka sa sela. Prvo se išlo u crkvu. Nakon toga su one igrale u kolu i gledale momke. Mirko je otišao u Sarajevo u Vojnu školu i prestao da ide na vašar. Dok sam išla u srednju školu, pa i na fakultet, radovala sam se vašaru i prilici da sretnem mnoge stare drugove. Doživljaj je bio potpun ako su u Sani i Jela ili Rade, moji drugovi i saputnici iz voza. Šetnja korzom od Jeline kuće preko mosta do starog Hotela Sana i nazad, bio je najbolji način da vidimo i budemo viđeni. U tih dvesta-trista metara glavnog šetališta od bioskopa preko mosta i trga do hotela, mogli smo da vidimo i
ogovaramo sve koji nas zanimaju.
***
Nastvljamo obilazak i odlazimo prema džamiji koja je smeštena kraj pijace sa druge strane reke Sane. Ono što mi pamtimo je jednostavna bogomolja sa jednim minaretom, ali sad je drukčije. Zgrada vidno proširena, dograđena su još tri minareta i sada se četiri minareta uzdižu u centru grada. Sedimo u kafani na terasi zgrade Konzuma i gledamo puste ulice i most preko Sane.
Povratak izbeglica nakon rata u Sanu bio je selektivan. Srbi su izbegavali da se vrate jer je Sana ostala u Federaciji. Prodavali su imovinu i kupovali kuće u Republici Srpskoj. Ono što nisu mogli prodati, zaraslo je i propada kao naše rodno selo. Hrvati se takođe nisu vratili jer nisu imali gde da se zaposle. Program pomoći koji je ponudila Nemačka izbeglicama iz Bosne iskoristili su mnogi muslimani za povratak u Sanu. Opštinsko rukovodstvo im je tih godina obećavalo kule i gradove. Ništa od toga se nije ostvarilo. Kad su potrošili ušteđevinu, morali su da potraže posao na nekom drugom mestu.
9.5.16.
PEDESET GODINA MATURE, JUNI 2015.
Od kolege sam saznala da se organizuje proslava pedeset godina mature u Srednjoj ekonomskoj školi u Prijedoru. Datum proslave je 6. jun 2015. godine. Uspostavljam kontakt sa organizatorima, Jovankom i Jelom. Želim da idem jer mi se to nekako uklapa sa mojim povezivanjem života i kopanjem po prošlosti.Posle bolesti još nisam sigurna u svoju snagu, ali ipak sam 5. juna doputovala u Prijedor i smestila se u hotel. Kao podrška pridružuju se moj brat Mirko i snaha Slobodanka.
***
Razmišljam o mojim đačkim danima u ovom gradu. Upisala sam se u Srednju ekonomsku školu u Prijedoru. Dobila sam stipendiju Šumsko-industrijskog preduzeća iz Sane. Do škole smo putovali vozom. Ustajali smo pre pet sati da bi u sedam bili u školi, i čekali do osam da počne nastava. Popodne slično, čekanje posle nastave sat-dva da voz krene i dolazak kući oko pet popodne. U tom čekanju bilo je vremena za učenje i čitanje. Ali nije bilo lako naći mirno mesto. Đaci su čekali u vagonima voza koji je ostajao na sporednom koloseku do povratka. Atmosfera je nabijena neobuzdanim dečjim šalama da bi lakše prošlo
vreme čekanja.
Tih šezdesetih godina svi smo bili siromašni, a moja familija posebno. Radnička plata oca nije bila dovoljna za hranu, odeću i školovanje četvoro dece. I ostali đaci, moji drugovi su bili u sličnoj ili goroj situaciji. Najvažnije je bilo da idemo u školu. Nastavnici su to razumeli i pomagali nam kad god su mogli.
Kad sam stigla do četvrtog razreda počinje neizvesnost šta donosi budućnost. Poslednje polugodište počela sam da pišem dnevnik da nekako umanjim tu neizvesnost. Društvo iz razreda upisalo je nešto za uspomenu. Tako sam na neki način upakovala svoj prošli život. Moja najbolja drugarica Jela i rođak Rade, koji su stariji od mene i sa kojima sam putovala u Prijedor, već su otišli na fakultete. Rastanak sam već prebolela. Želela sam da studiram, ali sam imala obavezu da odradim četiri godine za stipenduiju. U junu je stiglo obaveštenje da sam oslobođena te obaveze. Slobodna sam i mogu na fakultet.
***
Zakazani termin sastanka generacije je u 16h ispred škole.Velika vrućina u Prijedoru. Zastajem podalje od grupe ljudi koja se okupila ispred škole i razgledam moju generaciju. Vidi se da je prošlo pedeset godina. Pridružujem se grupi i ulazimo u školu i sedamo u klupe. U generaciji đaka 1964/65. su bila dva razreda, po jedan u prepodnevnoj i poslepodnevnoj smeni. Ja sam išla u školu pre podne jer sam putovala iz Sanskog Mosta. Ostali đaci u toj smeni su takođe putovali iz obližnjih sela.
Od približno šezdeset đaka iz te generacije, došlo je nas osamnaest, osam iz mog razreda i ostali iz popodnevne smene. Tu je i nastavnik prava, stariji nekoliko godina od nas. Bio je tek završio studije kad nam je predavao u četvrtom razredu. Provodimo neko vreme u klupama i pričamo o svojim životima. Izlazim iz razreda i obilazim školu. Gornji spratovi su reno virani, a prizemlje još nije. Stojim na spratu ispred zbornice i vraćam se u one školske dane. Bila sam dobar i pristojan đak i nisam imala strah od škole i nastavnika, ali ipak na tom prostoru je postojao neki izazov susreta sa višim autoritetom. Osećam taj naboj.
Ubrzo krećemo u obilazak grada i posle nas čeka večera i druženje. Prijedor se promenio. Od kasabe je postao grad, treći po veličini u Republici Srpskoj. Sanski rukavac - Berek je sređen kao i park koji vodi do starog grada. Proširio se centar grada, koji je nekad činila samo jedna ulica, a sada je to pravo gradsko jezgro. Grad je stigao je do obale Sane. Ima mnogo novih srednjih škola i novih stanovnika. Rat devedesetih izazvao je preseljenje ljudi. U Prijedor su došli iseljeni Srbi iz Sansko-Unskog kantona Federacije.
Na večeri pokšavam da saznam nešto više o ostalima iz naše generacije, čitajući poruke i potpise u mom dnevniku koji sam donela. U sećanju mi pomažu Čađo i sestre Rada i Dara, koji su iz mog razreda i žive u Prijedoru. Prvo saznajem da mnogi koji i sada žive u Prijedoru nisu hteli da dođu, jer ne žele da se sretnu sa muslimanima ili obrnuto. Nekolicina je umrla, a drugi su sprečeni ili nisu ni pozvani jer nema kontakta. Od nas koji smo bili, dvoje živi u Srbiji, troje u nekim drugim evropskim zemljama, ostali u Prijedoru i Banjaluci. Pominjemo nastavnike koji su nam predavali. Svi pamtimo mladog profesora srpsko-hrvatskog, Marčetića, koji je sve nas literarno inspirisao. Ja sam čak napisala priču za opštinsko takmičenje i dobila drugu nagradu. Svi su imali divna sećanja o njemu, naročito znajući da je umro vrlo mlad. Nas nekoliko iz mog razreda pričali smo o naše dve razredne-Danici, profesorki engleskog, amerčkom đaku, pravoj dami. Mada se nama činila nadmena, ona se trudila da na diskretan način skrene pažnju, naročito devojkama kada nešto u vezi sa oblačenjem ili frizurom nije dobro. Dana je druga razredna sa kojom smo završili četvrti razred, a ona radni vek. Zbog toga se prema nama ponašala kao prema svojoj deci. Nekoliko puta sam spavala u njenom stanu kad nisam stigla da se vratim u Sanu.
Prepričavali smo razne zgode. Sećam se kako su od mene prepisivali domaći pre časa ili u toku časa. Sećam se da sam često provodila čas na hodniku jer su me nastavnici izbacili zbog šaptanja. Jednom sam čak molila nastavnika da se vratim u klupu jer je u hodniku bilo jako hladno. Obećala sam da ću biti mirna. Bilo je svega…
Neki su celo veče proveli igrajući, uživajući u muzici.Naš kolega Šanta se strašno hvalio kako je bio uspešan privrednik i da je radio u Sani. Nisam baš razumela o čemu priča jer ne znam da u Sani ima neko veliko preduzeće. Drugi su mi objasnili da je on borac Petog korpusa – komandat Dudaković. Oni su čistili Sanski Most od Srba pred kraj rata kada se dogovarala granica između Federacije i Republike Srpske.
Nije me to potreslo jer sam već prebolela progon mog brata Nine iz porodične kuće u Sani. Srećom, moji roditelji to nisu dočekali. Moj brat i njegovi saborci nisu prihvatili da je granica već dogovorena i kada je Arkan propustio Peti korpus u Sanu, oni su ostali odsečeni u Grmeču dest dana gladni i prozebli.
Završili smo druženje negde oko ponoći. Dogovorili smo se da se ubuduće sastajemo svake godine. Da li će tako biti ne znam, ali i sama namera je ohrabrenje. Drago mi je da sam došla na ovu godišnjicu i obnovila sećanja na đačko doba.
***
Razmišljam o mojim đačkim danima u ovom gradu. Upisala sam se u Srednju ekonomsku školu u Prijedoru. Dobila sam stipendiju Šumsko-industrijskog preduzeća iz Sane. Do škole smo putovali vozom. Ustajali smo pre pet sati da bi u sedam bili u školi, i čekali do osam da počne nastava. Popodne slično, čekanje posle nastave sat-dva da voz krene i dolazak kući oko pet popodne. U tom čekanju bilo je vremena za učenje i čitanje. Ali nije bilo lako naći mirno mesto. Đaci su čekali u vagonima voza koji je ostajao na sporednom koloseku do povratka. Atmosfera je nabijena neobuzdanim dečjim šalama da bi lakše prošlo
vreme čekanja.
Tih šezdesetih godina svi smo bili siromašni, a moja familija posebno. Radnička plata oca nije bila dovoljna za hranu, odeću i školovanje četvoro dece. I ostali đaci, moji drugovi su bili u sličnoj ili goroj situaciji. Najvažnije je bilo da idemo u školu. Nastavnici su to razumeli i pomagali nam kad god su mogli.
Kad sam stigla do četvrtog razreda počinje neizvesnost šta donosi budućnost. Poslednje polugodište počela sam da pišem dnevnik da nekako umanjim tu neizvesnost. Društvo iz razreda upisalo je nešto za uspomenu. Tako sam na neki način upakovala svoj prošli život. Moja najbolja drugarica Jela i rođak Rade, koji su stariji od mene i sa kojima sam putovala u Prijedor, već su otišli na fakultete. Rastanak sam već prebolela. Želela sam da studiram, ali sam imala obavezu da odradim četiri godine za stipenduiju. U junu je stiglo obaveštenje da sam oslobođena te obaveze. Slobodna sam i mogu na fakultet.
***
Zakazani termin sastanka generacije je u 16h ispred škole.Velika vrućina u Prijedoru. Zastajem podalje od grupe ljudi koja se okupila ispred škole i razgledam moju generaciju. Vidi se da je prošlo pedeset godina. Pridružujem se grupi i ulazimo u školu i sedamo u klupe. U generaciji đaka 1964/65. su bila dva razreda, po jedan u prepodnevnoj i poslepodnevnoj smeni. Ja sam išla u školu pre podne jer sam putovala iz Sanskog Mosta. Ostali đaci u toj smeni su takođe putovali iz obližnjih sela.
Od približno šezdeset đaka iz te generacije, došlo je nas osamnaest, osam iz mog razreda i ostali iz popodnevne smene. Tu je i nastavnik prava, stariji nekoliko godina od nas. Bio je tek završio studije kad nam je predavao u četvrtom razredu. Provodimo neko vreme u klupama i pričamo o svojim životima. Izlazim iz razreda i obilazim školu. Gornji spratovi su reno virani, a prizemlje još nije. Stojim na spratu ispred zbornice i vraćam se u one školske dane. Bila sam dobar i pristojan đak i nisam imala strah od škole i nastavnika, ali ipak na tom prostoru je postojao neki izazov susreta sa višim autoritetom. Osećam taj naboj.
Ubrzo krećemo u obilazak grada i posle nas čeka večera i druženje. Prijedor se promenio. Od kasabe je postao grad, treći po veličini u Republici Srpskoj. Sanski rukavac - Berek je sređen kao i park koji vodi do starog grada. Proširio se centar grada, koji je nekad činila samo jedna ulica, a sada je to pravo gradsko jezgro. Grad je stigao je do obale Sane. Ima mnogo novih srednjih škola i novih stanovnika. Rat devedesetih izazvao je preseljenje ljudi. U Prijedor su došli iseljeni Srbi iz Sansko-Unskog kantona Federacije.
Na večeri pokšavam da saznam nešto više o ostalima iz naše generacije, čitajući poruke i potpise u mom dnevniku koji sam donela. U sećanju mi pomažu Čađo i sestre Rada i Dara, koji su iz mog razreda i žive u Prijedoru. Prvo saznajem da mnogi koji i sada žive u Prijedoru nisu hteli da dođu, jer ne žele da se sretnu sa muslimanima ili obrnuto. Nekolicina je umrla, a drugi su sprečeni ili nisu ni pozvani jer nema kontakta. Od nas koji smo bili, dvoje živi u Srbiji, troje u nekim drugim evropskim zemljama, ostali u Prijedoru i Banjaluci. Pominjemo nastavnike koji su nam predavali. Svi pamtimo mladog profesora srpsko-hrvatskog, Marčetića, koji je sve nas literarno inspirisao. Ja sam čak napisala priču za opštinsko takmičenje i dobila drugu nagradu. Svi su imali divna sećanja o njemu, naročito znajući da je umro vrlo mlad. Nas nekoliko iz mog razreda pričali smo o naše dve razredne-Danici, profesorki engleskog, amerčkom đaku, pravoj dami. Mada se nama činila nadmena, ona se trudila da na diskretan način skrene pažnju, naročito devojkama kada nešto u vezi sa oblačenjem ili frizurom nije dobro. Dana je druga razredna sa kojom smo završili četvrti razred, a ona radni vek. Zbog toga se prema nama ponašala kao prema svojoj deci. Nekoliko puta sam spavala u njenom stanu kad nisam stigla da se vratim u Sanu.
Prepričavali smo razne zgode. Sećam se kako su od mene prepisivali domaći pre časa ili u toku časa. Sećam se da sam često provodila čas na hodniku jer su me nastavnici izbacili zbog šaptanja. Jednom sam čak molila nastavnika da se vratim u klupu jer je u hodniku bilo jako hladno. Obećala sam da ću biti mirna. Bilo je svega…
Neki su celo veče proveli igrajući, uživajući u muzici.Naš kolega Šanta se strašno hvalio kako je bio uspešan privrednik i da je radio u Sani. Nisam baš razumela o čemu priča jer ne znam da u Sani ima neko veliko preduzeće. Drugi su mi objasnili da je on borac Petog korpusa – komandat Dudaković. Oni su čistili Sanski Most od Srba pred kraj rata kada se dogovarala granica između Federacije i Republike Srpske.
Nije me to potreslo jer sam već prebolela progon mog brata Nine iz porodične kuće u Sani. Srećom, moji roditelji to nisu dočekali. Moj brat i njegovi saborci nisu prihvatili da je granica već dogovorena i kada je Arkan propustio Peti korpus u Sanu, oni su ostali odsečeni u Grmeču dest dana gladni i prozebli.
Završili smo druženje negde oko ponoći. Dogovorili smo se da se ubuduće sastajemo svake godine. Da li će tako biti ne znam, ali i sama namera je ohrabrenje. Drago mi je da sam došla na ovu godišnjicu i obnovila sećanja na đačko doba.
7.5.16.
ŽURKA, BRANČ, MART 2015.
Stekli su se svi uslovi za malu žurku povodom Dana žena, odnosno mog rođendana. Maja dolazi 7. marta jer ima predavanja u Školi u Beogradu i na Apeironu u Banjaluci. Proslava je u nedelju oko podne, branč, kako se to sada moderno zove. Smatram da sam dovoljno snažna da mogu da izdržim napor.
Zvanice su najbliža rodbina, Nada i Vika, Majine i moje drugarice, približno oko dvadeset pet osoba. Rezervisala sam prostor, piće i poslugu u jednom kafiću koji ima zimsku baštu, a i blizu stana je. Pozvala sam harmonikaša da malo podigne atmosferu. Za jelo sam naručila ketering. Baš sam uživala u organizaciji
i pripremama.
Dan proslave bio je prohladan, ali sunčan. Svi smo bili dobro raspoloženi, posebno ja što sam dobro i što sam sa dragim osobama. Uglavnom se svi međusobno poznajemo, ali se retko viđamo i evo prilike da se ispričamo i povežemo naše živote. Posebno sam se obradovala što su došle moje sestre od tetke, stric iz Smedereva i njihove kćerke koje žive u Beogradu. Pričamo o Smederevu i one mi kažu kako je tetka Zorka često pominjala da sam se ja uobrazila i ne dolazim sad kad je ona stara, a kad sam studirala onda sam dolazila često. Priznajem da je primedba opravdana. Išla sam često u Smederevo, ali nekako u trci. Kad sam radila u Metalservisu to su bile službene posete u Železari Smederevo, najmanje jednom mesečno. Mile je, takođe, radio neko vreme kao član prinudne u Železeri. Odalazili smo u posete i na razna porodična okupljanja, ali to se svodilo na kratke susrete i površinske razgovore. Mile i ja smo po nekom prećutnom dogovoru održavali kontakte i donosili odluke svako u vezi sa svojom familijom. Siniša je bio izuzetak u tom prećutnom dogovoru. Odnosi između sina i oca uvek su u nekom rivalstvu. Kod njih dvojice politički antagonizam je bio posebno izražen. Pozivanje na principe i to da sam ja u pravu nije nabolji način za rešavanje konflikata u porodici. Obojica su cenili moj pomirljiv stav i to je povezalo naše živote. Sad ja
održavam kontakte sa Milinom familijom, naročito u Dokmiru, jer naslednici, Siniša i Maja nisu to preuzeli. Kad će, ne zna se.
Mladi ljudi su okupirani životom ispred njih, a oni stariji životom iza nas. Upravo ta različita krivulja kretanja nas dovodi do nesporazuma. Primedbu moje tetke mogu da razumem sada, ali da sam je čula tad kad je izrečena smatrala bih je neosnovanom. Način života u velikim gradovima promenio je porodične odnose. Mladi se druže preko društvenih mreža. Siniša, Nela i Maja su na taj način u kontaktu. Sada će Nora da u porodična druženja unese nove impulse i forme.
Zvanice su najbliža rodbina, Nada i Vika, Majine i moje drugarice, približno oko dvadeset pet osoba. Rezervisala sam prostor, piće i poslugu u jednom kafiću koji ima zimsku baštu, a i blizu stana je. Pozvala sam harmonikaša da malo podigne atmosferu. Za jelo sam naručila ketering. Baš sam uživala u organizaciji
i pripremama.
Dan proslave bio je prohladan, ali sunčan. Svi smo bili dobro raspoloženi, posebno ja što sam dobro i što sam sa dragim osobama. Uglavnom se svi međusobno poznajemo, ali se retko viđamo i evo prilike da se ispričamo i povežemo naše živote. Posebno sam se obradovala što su došle moje sestre od tetke, stric iz Smedereva i njihove kćerke koje žive u Beogradu. Pričamo o Smederevu i one mi kažu kako je tetka Zorka često pominjala da sam se ja uobrazila i ne dolazim sad kad je ona stara, a kad sam studirala onda sam dolazila često. Priznajem da je primedba opravdana. Išla sam često u Smederevo, ali nekako u trci. Kad sam radila u Metalservisu to su bile službene posete u Železari Smederevo, najmanje jednom mesečno. Mile je, takođe, radio neko vreme kao član prinudne u Železeri. Odalazili smo u posete i na razna porodična okupljanja, ali to se svodilo na kratke susrete i površinske razgovore. Mile i ja smo po nekom prećutnom dogovoru održavali kontakte i donosili odluke svako u vezi sa svojom familijom. Siniša je bio izuzetak u tom prećutnom dogovoru. Odnosi između sina i oca uvek su u nekom rivalstvu. Kod njih dvojice politički antagonizam je bio posebno izražen. Pozivanje na principe i to da sam ja u pravu nije nabolji način za rešavanje konflikata u porodici. Obojica su cenili moj pomirljiv stav i to je povezalo naše živote. Sad ja
održavam kontakte sa Milinom familijom, naročito u Dokmiru, jer naslednici, Siniša i Maja nisu to preuzeli. Kad će, ne zna se.
Mladi ljudi su okupirani životom ispred njih, a oni stariji životom iza nas. Upravo ta različita krivulja kretanja nas dovodi do nesporazuma. Primedbu moje tetke mogu da razumem sada, ali da sam je čula tad kad je izrečena smatrala bih je neosnovanom. Način života u velikim gradovima promenio je porodične odnose. Mladi se druže preko društvenih mreža. Siniša, Nela i Maja su na taj način u kontaktu. Sada će Nora da u porodična druženja unese nove impulse i forme.
6.5.16.
POVELJA O ZVANJU PROFESORA EMERITUSA, FEBRUAR, 2015.
Prisustvujem svečanoj sednici Senata Univerziteta Privredne akademije u Novom Sadu. Rektor prof. dr Kolar mi je danas, 26. februara, uz prigodan govor o zaslugama uručio Povelju o dodeli zvanja profesora emeritusa. Izbor u zvanje je završen krajem septembra 2014. godine. Univerzitet može dodeliti zvanje profesora emeritusa redovnom profesoru u penziji. Profesor emeritus praktično doživotno može učestvovati u izvođenju svih oblika nastave na akademskim studijama trećeg stepena, kao i u naučnoistraživačkom radu. Zadovoljna sam. Izabrana sam u najviše akademsko i univerzitetsko zvanje. Uspešna karijera. Posebno se radujem jer se osećam bolje i mogu da prisustvujem svečanoj sednici Senata. Primam čestitke od kolega profesora i vrlo kratko se zahvaljujem svim članovima Senata, profesorima i studentima i osnivačima Univerziteta.
Teča Mirko, oficir garde, muž tatine sestre Save, koji je živeo na Topčideru upisao me na Ekonomski fakultet u Beogradu 1965. godine. Od tada pa do ovog izbora u zvanje profesora emeritusa prošlao je pedeset godina. Koliko godina, događaja i napora je iza mene. Prvo su to bile studije na fakultetu, magistriranje, doktoriranje i na kraju posao na Univerzitetu.
***
Studiranje je velika promena u odnosu na srednju školu. Pored toga tu je i dolazak u veliki grad. U Beogradu sam već bila. Prvi put sam doputovala sama na raspustu sedmog razreda i ostala kod tetke Savke. Posle sam otišla u Smederevo gde su živele druge dve tetke, Zorka i Joja. Ova rodbinska povezanost je odlučila da studiram u Beogradu, a ne u Zagrebu, koji mi je bio duplo bliži i bolje saobraćajno povezan. Sva sreća, jer sam kao Srpkinja iz Bosne lakše preživela sve što je snašlo zemlju devedesetih godina. Bez studentskog kredita ne bih mogla da studiram. Stipendija koju sam imala u srednjoj školi je bila više od neophodnog, jer sam stanovala kod kuće. Sada su se uslovi promenili i kredit je jedva pokrivao osnovne troškove života u Beogradu i knjige. Prvu godinu sam zakasnila da predam dokumenta za dom i stanovala sam kod očevih prijatelja Dragice i Trive na Karaburmi, a kasnije u Studentskom gradu. Uslov za korišćenje studentskog kredita u toku studija bio je redovan upis u sledeću godinu i položeni svi ispiti iz predhodne godine. Kod upisa na fakultet mogla sam da biram šta da upišem: odsek Opšte ekonomije ili odsek Ekonomike preduzeća. Pošto sam završila ekonomsku školu bila sam zasićena predmetima iz ekonomike preduzeća upisala sam prvi smer. Taj program je uglavnom bio koncipiran za đake koji su završili gimnaziju, jer je imao Matematiku 1 i 2 i Teorijsku statistiku koja se bazira na matematici. U ekonomskoj školi učila sam samo matematiku za ekonomiste, ali sam smatrala da učenje za mene nije problem. Tu nadmenost sam platila strahom da ću izgubiti kredit jer dva puta nisam položila Teorijsku statistiku .To je značilo da neću moći da upišem treću godinu, jer nije bilo više ispitnih rokova. Sećam se kako sam sedela u bioskopu u studentskom gradu i koristila filmski mrak da u samoći mogu plakati i pomiriti sa onim što me je snašlo.
Kad sad vraćam ta sećanja, prepoznajem istu bezizlaznost i mirenje sa sudbinom kao kad sam saznala da sam bolesna. U studentskom gradu i ženskim sobama u četvrtom bloku nema prostora gde možeš biti sam. Sobe su četvorokrevetne, a uz poneku devojku ilegalaca je uvek gužva. Na hodnicima takođe, jer tamo devojke pokušavaju da ostvare neki trenutak intime sa momcima koji su u poseti. Provodim nekoliko dana kao u bunilu. Na kraju spas. Stiže obaveštenje iz studentske službe da je odobren oktobarski ispitni rok, jer je od sto četrdeset upisanih studenata Teorijsku statistiku položilo samo četrdeset. Mnogo studenata nije moglo da upiše sledeću godinu, pa je uveden vanredni rok. Nakon preskakanja ove prepreke, postala sam student treće godine, veteran, učesnik Savezne radne akcije u Crnoj Gori na izgradnji autoputa Bijelo Polje–Kolašin. Nosila me nova energija zaljubljenosti i samopouzdanja. To se poklopilo sa studenskim demonstracijama '68. godine što me i politički aktivira. Tako je došla i 1969. i kraj studija. Studentski grad sam napustila godinu dana kasnije. Ilegalisala sam u prvom muškom bloku. Ta godina mi je poslužila da se rastanem od studentskog života i shvatim da je vreme za nove izazove.
Zaposlila sam se u Beogradu čim sam završila fakultet. Nastavila sam da učim, upisala sam magistarske studije, takođe na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Studije sam koristila za odmor od posla: tačno se zna šta treba da se nauči, a profesor je tu za sve što ti nije jasno. Pisanje magistarskog rada bilo je mnogo teže i jedva sam isplivala, ali nisam odustala, što se studentima vrlo često događa. Sva sreća što me je bila sramota da odustanem, pa sam nastavljala i završila. Magistarski rad odbranila sam 1977. godine kod profesora Ćirovića. Tema magistarske teze: Sistem finansijskih tokova u Jugoslaviji - metodološka i empirijska analiza za period od 1966. godine. Ostavila sam učenje i akademsku karijeru. Nakon magistriranja sam uplivala u vode menadžmenta i politike. Nije me potpuno napustila želja za klasičnim učenjem, ali teško je bilo da u svoj menadžerski posao prepun sastanaka i komunikacije, uklopim istraživanje i pisanje. Imala sam vremena, eventualno, za kraće poslovno pismo.
Na nagovor profesora Radunovića, prijavila sam doktorsku tezu na Ekonomskom fakultetu. Profesor Radunović je bio iskusan pedagog i divan čovek koga su krasile najbolje crnogorske
osobine moralnosti i strpreljna. Pisanje doktorskog rada je trajalo blizu pet godina, prosto nisam imala vremena za istraživanje i pisanje. Nastavila sam pisanje doktorske teze tek kad sam, kao sekretar Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda, manje putovala. Doktorirala sam kod prof. Kalinića 1987. godine na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu. Tema doktorske teze: Robnofinansijski tokovi-osnova trajne saradnje proizvodnje i trgovine. Još jedan veliki korak u mojoj akademskoj karijeri je napravljen. Ipak, sticajem okolnosti nastavila sam radnu karijeru za koju nije trebao doktorat.
***
Akademsku radnu karijeru započela sam izborom u zvanje docenta na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, u januaru 1996. godine. U pedesetoj godini života, u Prištini sam razgovorala sa dekanom Ekonomskog fakulteta, Anđelkovićem i prodekanom Zelenovićem u vezi sa poslom. Počela sam da radim sa dvadeset tri godine, i sad, kad imam više godina staža nego tada godina starosti, želim da započnem novu karijeru. Konačno je skinuta ekonomska blokada, čini se da su najgore godine za Srbiju prošle. Nakon nekoliko godina rada u Španiji, želim da se vratim u Beograd. Razgovarala sam sa porodicom
i prijateljima o mogućem poslu. Imala sam bogato radno iskustvo u privredi i upravi. Ipak, znam da se sve promenilo, nova zemlja, privatizacija u privredi, i to iskustvo bi mi samo smetalo. Trebalo je početi nešto novo, možda posao na fakultetu. Zahvaljujući prijatelju Skuliću, koji je u moje ime napisao prijavu na konkurs Ekonomskog fakulteta u Prištini za posao predavača u zvanju docenta, sada sam došla na razgovor.
Na razgovoru saznajem da postoji plan da se ojača nastavni kadar na Univerzitetu u Prištini. Za nove nastavnike bio je zadužen prodekan Zelenović. Razgovor je bio ugodan. Prodekan Zelenović mi u jednom momentu kaže: „Šta, Vi iz Španije pravo na Bliski istok?“ Izgleda mi kao šala, ali kad sam se bolje upoznala sa situacijom u Prištini shvatila sam šta je pod tim mislio. Razgovor sa rektorom Papovićem protiče u relativno neprijatnoj atmosferi zbog njegovog pitanja o mojim godinama i početku pedagoške karijere. To sam krivo shvatila kao blagi mačizam. Odgovorila sam da je za studente važno da profesori imaju i privredno iskustvo, a ne samo iskustvo iz knjiga. Njegov komentar je bio da naši profesori počnu kao asistenti i ostanu na fakultetu do penzije. Prodekan Zelenović je dobio njegovu saglasnost i sad je mogla da započne pravna
procedura za prijem u radni odnos. Skoro deset godina nakon doktoriranja izabrana sam za nastavnika na predmetu Organizacija spoljnotrgovinskih poslova. Trud uložen u sticanje titule doktora nauka konačno ima smisla.
Počinjem pripreme za predavanja. Više od predavanja brine me kako ću putovati, odnosno stanovati u Prištini. Iz dekanata objašnjavaju da profesori, kad su na predavanjima imaju smeštaj u nekoliko renoviranih soba u Studentskom domu. Takođe, profesori mogu da dobiju stan, ako žele da se presele u Prištinu.
Prvi put sam sa Milom prošla kolima kroz Prištinu na putu iz Ohrida. Bila je to naša turistička ruta upoznavanja manastira krajem sedamdesetih. Posle toga sam, radeći u Metalservisu, poslovno dolazila više puta. Grad je bio pun vreve i ljudi, pretežno Albanaca. Politička atmosfera između Srba i Albanaca sada je zaoštrena. Albansko i srpsko stanovništvo živi u paralelnim svetovima. Na Fakultetu nema Albanskih studenata, oni pohađaju neke svoje fakultete, ne zna se gde su. Došlo je mnogo novih profesora, Srba sa sarajevskog Univerziteta koji i stanuju u Prištini. Profesori iz Srbije neki stanuju, ali najveći broj putuje. Već su bile započele priprema za ono što će posle doći krajem devedesetih i što i danas traje. Govori se o napadima Albanca, poginulim vojnicima, ali sve u polušapatu. Tako tri godine i onda '99. opšte bežanje, 24. marta počinje bombardovanje. Dva meseca pre toga ja sam napustila Prištinu.
U januaru te godine zaposlila sam se na Univerzitetu Braća Karić u Beogradu. Na tom Univerzitetu sam stekla zvanje vanrednog, a zatim i redovnog profesora. Kako se menjalo okruženje i ja sam menjala Univerzitete, ali sam ostala u profesuri. Preko dvadeset godina sam profesor i mogu reći da spoj energije mladosti i radoznalosti studenata, iskustva i znanja profesora, jeste očaravajuća moć koja donosi radost i rezultate.
Teča Mirko, oficir garde, muž tatine sestre Save, koji je živeo na Topčideru upisao me na Ekonomski fakultet u Beogradu 1965. godine. Od tada pa do ovog izbora u zvanje profesora emeritusa prošlao je pedeset godina. Koliko godina, događaja i napora je iza mene. Prvo su to bile studije na fakultetu, magistriranje, doktoriranje i na kraju posao na Univerzitetu.
***
Studiranje je velika promena u odnosu na srednju školu. Pored toga tu je i dolazak u veliki grad. U Beogradu sam već bila. Prvi put sam doputovala sama na raspustu sedmog razreda i ostala kod tetke Savke. Posle sam otišla u Smederevo gde su živele druge dve tetke, Zorka i Joja. Ova rodbinska povezanost je odlučila da studiram u Beogradu, a ne u Zagrebu, koji mi je bio duplo bliži i bolje saobraćajno povezan. Sva sreća, jer sam kao Srpkinja iz Bosne lakše preživela sve što je snašlo zemlju devedesetih godina. Bez studentskog kredita ne bih mogla da studiram. Stipendija koju sam imala u srednjoj školi je bila više od neophodnog, jer sam stanovala kod kuće. Sada su se uslovi promenili i kredit je jedva pokrivao osnovne troškove života u Beogradu i knjige. Prvu godinu sam zakasnila da predam dokumenta za dom i stanovala sam kod očevih prijatelja Dragice i Trive na Karaburmi, a kasnije u Studentskom gradu. Uslov za korišćenje studentskog kredita u toku studija bio je redovan upis u sledeću godinu i položeni svi ispiti iz predhodne godine. Kod upisa na fakultet mogla sam da biram šta da upišem: odsek Opšte ekonomije ili odsek Ekonomike preduzeća. Pošto sam završila ekonomsku školu bila sam zasićena predmetima iz ekonomike preduzeća upisala sam prvi smer. Taj program je uglavnom bio koncipiran za đake koji su završili gimnaziju, jer je imao Matematiku 1 i 2 i Teorijsku statistiku koja se bazira na matematici. U ekonomskoj školi učila sam samo matematiku za ekonomiste, ali sam smatrala da učenje za mene nije problem. Tu nadmenost sam platila strahom da ću izgubiti kredit jer dva puta nisam položila Teorijsku statistiku .To je značilo da neću moći da upišem treću godinu, jer nije bilo više ispitnih rokova. Sećam se kako sam sedela u bioskopu u studentskom gradu i koristila filmski mrak da u samoći mogu plakati i pomiriti sa onim što me je snašlo.
Kad sad vraćam ta sećanja, prepoznajem istu bezizlaznost i mirenje sa sudbinom kao kad sam saznala da sam bolesna. U studentskom gradu i ženskim sobama u četvrtom bloku nema prostora gde možeš biti sam. Sobe su četvorokrevetne, a uz poneku devojku ilegalaca je uvek gužva. Na hodnicima takođe, jer tamo devojke pokušavaju da ostvare neki trenutak intime sa momcima koji su u poseti. Provodim nekoliko dana kao u bunilu. Na kraju spas. Stiže obaveštenje iz studentske službe da je odobren oktobarski ispitni rok, jer je od sto četrdeset upisanih studenata Teorijsku statistiku položilo samo četrdeset. Mnogo studenata nije moglo da upiše sledeću godinu, pa je uveden vanredni rok. Nakon preskakanja ove prepreke, postala sam student treće godine, veteran, učesnik Savezne radne akcije u Crnoj Gori na izgradnji autoputa Bijelo Polje–Kolašin. Nosila me nova energija zaljubljenosti i samopouzdanja. To se poklopilo sa studenskim demonstracijama '68. godine što me i politički aktivira. Tako je došla i 1969. i kraj studija. Studentski grad sam napustila godinu dana kasnije. Ilegalisala sam u prvom muškom bloku. Ta godina mi je poslužila da se rastanem od studentskog života i shvatim da je vreme za nove izazove.
Zaposlila sam se u Beogradu čim sam završila fakultet. Nastavila sam da učim, upisala sam magistarske studije, takođe na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Studije sam koristila za odmor od posla: tačno se zna šta treba da se nauči, a profesor je tu za sve što ti nije jasno. Pisanje magistarskog rada bilo je mnogo teže i jedva sam isplivala, ali nisam odustala, što se studentima vrlo često događa. Sva sreća što me je bila sramota da odustanem, pa sam nastavljala i završila. Magistarski rad odbranila sam 1977. godine kod profesora Ćirovića. Tema magistarske teze: Sistem finansijskih tokova u Jugoslaviji - metodološka i empirijska analiza za period od 1966. godine. Ostavila sam učenje i akademsku karijeru. Nakon magistriranja sam uplivala u vode menadžmenta i politike. Nije me potpuno napustila želja za klasičnim učenjem, ali teško je bilo da u svoj menadžerski posao prepun sastanaka i komunikacije, uklopim istraživanje i pisanje. Imala sam vremena, eventualno, za kraće poslovno pismo.
Na nagovor profesora Radunovića, prijavila sam doktorsku tezu na Ekonomskom fakultetu. Profesor Radunović je bio iskusan pedagog i divan čovek koga su krasile najbolje crnogorske
osobine moralnosti i strpreljna. Pisanje doktorskog rada je trajalo blizu pet godina, prosto nisam imala vremena za istraživanje i pisanje. Nastavila sam pisanje doktorske teze tek kad sam, kao sekretar Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda, manje putovala. Doktorirala sam kod prof. Kalinića 1987. godine na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu. Tema doktorske teze: Robnofinansijski tokovi-osnova trajne saradnje proizvodnje i trgovine. Još jedan veliki korak u mojoj akademskoj karijeri je napravljen. Ipak, sticajem okolnosti nastavila sam radnu karijeru za koju nije trebao doktorat.
***
Akademsku radnu karijeru započela sam izborom u zvanje docenta na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, u januaru 1996. godine. U pedesetoj godini života, u Prištini sam razgovorala sa dekanom Ekonomskog fakulteta, Anđelkovićem i prodekanom Zelenovićem u vezi sa poslom. Počela sam da radim sa dvadeset tri godine, i sad, kad imam više godina staža nego tada godina starosti, želim da započnem novu karijeru. Konačno je skinuta ekonomska blokada, čini se da su najgore godine za Srbiju prošle. Nakon nekoliko godina rada u Španiji, želim da se vratim u Beograd. Razgovarala sam sa porodicom
i prijateljima o mogućem poslu. Imala sam bogato radno iskustvo u privredi i upravi. Ipak, znam da se sve promenilo, nova zemlja, privatizacija u privredi, i to iskustvo bi mi samo smetalo. Trebalo je početi nešto novo, možda posao na fakultetu. Zahvaljujući prijatelju Skuliću, koji je u moje ime napisao prijavu na konkurs Ekonomskog fakulteta u Prištini za posao predavača u zvanju docenta, sada sam došla na razgovor.
Na razgovoru saznajem da postoji plan da se ojača nastavni kadar na Univerzitetu u Prištini. Za nove nastavnike bio je zadužen prodekan Zelenović. Razgovor je bio ugodan. Prodekan Zelenović mi u jednom momentu kaže: „Šta, Vi iz Španije pravo na Bliski istok?“ Izgleda mi kao šala, ali kad sam se bolje upoznala sa situacijom u Prištini shvatila sam šta je pod tim mislio. Razgovor sa rektorom Papovićem protiče u relativno neprijatnoj atmosferi zbog njegovog pitanja o mojim godinama i početku pedagoške karijere. To sam krivo shvatila kao blagi mačizam. Odgovorila sam da je za studente važno da profesori imaju i privredno iskustvo, a ne samo iskustvo iz knjiga. Njegov komentar je bio da naši profesori počnu kao asistenti i ostanu na fakultetu do penzije. Prodekan Zelenović je dobio njegovu saglasnost i sad je mogla da započne pravna
procedura za prijem u radni odnos. Skoro deset godina nakon doktoriranja izabrana sam za nastavnika na predmetu Organizacija spoljnotrgovinskih poslova. Trud uložen u sticanje titule doktora nauka konačno ima smisla.
Počinjem pripreme za predavanja. Više od predavanja brine me kako ću putovati, odnosno stanovati u Prištini. Iz dekanata objašnjavaju da profesori, kad su na predavanjima imaju smeštaj u nekoliko renoviranih soba u Studentskom domu. Takođe, profesori mogu da dobiju stan, ako žele da se presele u Prištinu.
Prvi put sam sa Milom prošla kolima kroz Prištinu na putu iz Ohrida. Bila je to naša turistička ruta upoznavanja manastira krajem sedamdesetih. Posle toga sam, radeći u Metalservisu, poslovno dolazila više puta. Grad je bio pun vreve i ljudi, pretežno Albanaca. Politička atmosfera između Srba i Albanaca sada je zaoštrena. Albansko i srpsko stanovništvo živi u paralelnim svetovima. Na Fakultetu nema Albanskih studenata, oni pohađaju neke svoje fakultete, ne zna se gde su. Došlo je mnogo novih profesora, Srba sa sarajevskog Univerziteta koji i stanuju u Prištini. Profesori iz Srbije neki stanuju, ali najveći broj putuje. Već su bile započele priprema za ono što će posle doći krajem devedesetih i što i danas traje. Govori se o napadima Albanca, poginulim vojnicima, ali sve u polušapatu. Tako tri godine i onda '99. opšte bežanje, 24. marta počinje bombardovanje. Dva meseca pre toga ja sam napustila Prištinu.
U januaru te godine zaposlila sam se na Univerzitetu Braća Karić u Beogradu. Na tom Univerzitetu sam stekla zvanje vanrednog, a zatim i redovnog profesora. Kako se menjalo okruženje i ja sam menjala Univerzitete, ali sam ostala u profesuri. Preko dvadeset godina sam profesor i mogu reći da spoj energije mladosti i radoznalosti studenata, iskustva i znanja profesora, jeste očaravajuća moć koja donosi radost i rezultate.
5.5.16.
BARSELONA, REZULTATI TRANSPLANTACIJE, FEBRUAR 2015.
Posle dugo vremena treba da putujem sama do Barselone. Nervozna sam. Dogovorila sam se sa Majom da ona ne dolazi. Letim 31. januara preko Ciriha, sve je perfektno funkcionisalo. U Cirihu su me prevezli preko aerodroma pa sam stigla na vreme i izbegla gužvu, a u Barseloni su me opet vozili, pa sam izbegla nošenje kofera. Maja me je čekala, bilo mi je drago da sam izdržala i da se dobro završilo. Ona je dobro i malo se odmorila od mene i moje bolesti.
Kao što je i zakazano, 3. februara sam otišla na kontrolni pregled da se vide rezultati transplantacije matičnih ćelija i stanje bolesti. Analiza krvi i koštane srži su baza za pregled. Koštana srž se uzima iz kostiju na krstima. Prvo se daje lokalna anestezija i posle se kroz kost iglom ulazi u koštanu šupljinu i povuče srž. Liči na vađenje zuba, samo kraće traje. Na kraju lekar stavlja flaster, i to je to. Posle nema bolova. Rezultate ću dobiti 10. februara. Kad sam doktoru koji mi je vadio koštanu srž rekla da se nadam da će rezultati biti dobri, odgovorio je: „Ako se Vi osećate dobro, onda će sve biti u redu“. Osećam se dobro, pa me čekanje na rezultat ne čini mnogo nervoznom.
Primećujem kosu na glavi i zbog toga se osećam bolje. U početku me je veoma svrbela glava, naročito teme. Nakon toga su se pojavile dlake kao neko paperje, a onda i prava kosa. To je sada samo crni oklop na glavi, ali je i to dovoljno da se licu polako vraća normalan oblik. Žao mi je što nije toplo, baš bih uživala da prošetam sa tako kratkom kosom.
Konačno 10. februara saznajem rezultate na konsultacijama kod doktorke Ane. Nalazi krvi i koštane srži su dobri. Ne treba da pijem nikakve lekove, treba da živim normalno, uz uobičajenu dijetu. Za sada sam dobro. Nisam izlečena, ali sam zalečena i u fazi remisije. Sledeća kontrola je krajem aprila. Lyrka, lek koji pijem za neuropatiju mi pomaže i nisam više tako nervozna. Neki preporučiju da se za neuropatije koristi
ulje od kanabisa. U Španiji je legalizovano uzgajanje marihuane za lične potrebe. Postoje udruženja preko kojih se može nabaviti ulje za medicinske svrhe.
U Beograd sam se vratila 20. februara. Ovde je mnogo hladnije nego u Barseloni, ali je manje vlažno. Mada duva vetar, preko dana je sunčano i mogu da šetam. Najvažnije je da podignem imunitet i fizičku kondiciju. Ne znam kako će to ići, ali ostaje mi da se trudim. Treba da pozovem i obiđem neke prijatelje
i rođake sa kojima se nisam dugo videla. Ne znam zašto sam dozvolila da se stvori takva vremenska distanca između nas. Želim da obnovim kontakte i prijateljstva, jer mi se čini da ću tako povezati svoj život i vratiti se sebi.
Kao što je i zakazano, 3. februara sam otišla na kontrolni pregled da se vide rezultati transplantacije matičnih ćelija i stanje bolesti. Analiza krvi i koštane srži su baza za pregled. Koštana srž se uzima iz kostiju na krstima. Prvo se daje lokalna anestezija i posle se kroz kost iglom ulazi u koštanu šupljinu i povuče srž. Liči na vađenje zuba, samo kraće traje. Na kraju lekar stavlja flaster, i to je to. Posle nema bolova. Rezultate ću dobiti 10. februara. Kad sam doktoru koji mi je vadio koštanu srž rekla da se nadam da će rezultati biti dobri, odgovorio je: „Ako se Vi osećate dobro, onda će sve biti u redu“. Osećam se dobro, pa me čekanje na rezultat ne čini mnogo nervoznom.
Primećujem kosu na glavi i zbog toga se osećam bolje. U početku me je veoma svrbela glava, naročito teme. Nakon toga su se pojavile dlake kao neko paperje, a onda i prava kosa. To je sada samo crni oklop na glavi, ali je i to dovoljno da se licu polako vraća normalan oblik. Žao mi je što nije toplo, baš bih uživala da prošetam sa tako kratkom kosom.
Konačno 10. februara saznajem rezultate na konsultacijama kod doktorke Ane. Nalazi krvi i koštane srži su dobri. Ne treba da pijem nikakve lekove, treba da živim normalno, uz uobičajenu dijetu. Za sada sam dobro. Nisam izlečena, ali sam zalečena i u fazi remisije. Sledeća kontrola je krajem aprila. Lyrka, lek koji pijem za neuropatiju mi pomaže i nisam više tako nervozna. Neki preporučiju da se za neuropatije koristi
ulje od kanabisa. U Španiji je legalizovano uzgajanje marihuane za lične potrebe. Postoje udruženja preko kojih se može nabaviti ulje za medicinske svrhe.
U Beograd sam se vratila 20. februara. Ovde je mnogo hladnije nego u Barseloni, ali je manje vlažno. Mada duva vetar, preko dana je sunčano i mogu da šetam. Najvažnije je da podignem imunitet i fizičku kondiciju. Ne znam kako će to ići, ali ostaje mi da se trudim. Treba da pozovem i obiđem neke prijatelje
i rođake sa kojima se nisam dugo videla. Ne znam zašto sam dozvolila da se stvori takva vremenska distanca između nas. Želim da obnovim kontakte i prijateljstva, jer mi se čini da ću tako povezati svoj život i vratiti se sebi.
4.5.16.
OPORAVAK, JANUAR 2015.
Svaki dan se osećam sve bolje, odnosno sposobnije da brinem sama o sebi. Još uvek mi je imunitet nizak, izbegavam druženja i strogo pazim na ishranu. Novogodišnji i božićni praznici doprinose blagoj seti i miru kada razmišljam o sebi i najbližima. Ovi dani su dani sećanja na Milu. Osmog januara je godišnjica njegove smrti.
***
Sad, kad sam ja bolesna na drugi način razumem i osećam ponašanje Mile za vreme bolesti. Pred novu 2008. godinu ponovo je operisan od raka želuca. Na Božić sam mu došla u posetu.Ležao je u šok sobi. Prišla sam krevetu i pozdravili smo se. Bio je iscrpljen i grozničav, ali pri svesti. Pitala sam ga da li zna koji je dan. Odgvorio je da zna da je Božić. Pitao me da li je Maja otputovala, kako je bilo predviđeno. Odgovorila sam da jeste, iako to nije bila istina zato što smo ona i ja procenile da je bolje da ostane zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Moj odgovor ga je umirio. Prokomentarisao je da je tako najbolje pošto se on ne oseća dobro, bolje je da ona nije tu. Zatim mi je rekao da se odmaknem od njegove glave i da stanem kod nogu. Pokušala sam da odbijem, ali on je bio izričit. Nisam shvatila da se on tada pozdravio sa mnom. Možda smo još nešto progovorili. Sestra mi je rekla da treba da idem. To je bio poslednji put kada sam sa njim razgovarala. Negov zahtev da se odmaknem od njega bio je svesno rastajanje od najbližih i napuštanje života.
Sada znam da sam propustila priliku da više razgovaramo. On se povukao nastojeći da ne pokazuje koliko mu je teško kako bi zaštitio mene i Maju, a ja nisam insistirala. Nismo nikada spominjali smrt kao mogući kraj bolesti. Ustvari, malo pričamo o smrti jer nas niko ne uči kako to da radimo. Vernici te razgovore vode sa sveštenicima, ateisti i agnostici bi trebalo valjda sa najbližima. Milina velika ljubav prema nama ga je sprečavala da govori o tome. A ja? Ja na to nisam obraćala pažnju zato što sam verovala u izlečenje. Sećam se da sam jednom pokušala, a povod za razgovor bio je jedan čudan san. Jednog dana, udubila sam se u misli o Mili i bolesti. Htela sam da dokučim šta *se ovo dešava i kako će da se završi. Iza moje glave se pojavio lik Baba Nade, Miline majke. Rekla mi je da ne brinem, da će sve biti dobro. Osećala sam se smirenije. Uveče sam to ispričala Mili i pitala ga da li se njemu javlja Baba Nada. „Dosadna je” – kratko je odgovorio. Nisam dalje pitala. Shvatila sam da nije spreman za razgovor.
***
Zapadna medicina ne posmatra bolesnika već bolest, a i ja sam proizvod te filozofije. Mislila sam da je to kao posao koji treba da završim najbolje što mogu. Skoro pet godina sam bila nesretna i nisam mogla da osetim radost u sećanju na naš zajednički život. Životni put svakog od nas je kao knjiga. Kada se zatvori ne treba da patimo i budemo tužni. Događaji iz knjige nastavljaju da žive u nama, treba da se sećamo onoga što smo pročitali i da to prenosimo. Kad se lično suočiš sa krajem, shvatiš da je radost življenja jedina ispravna stvar, sve ostalo je bežanje od života.
Nakon Božića, nekoliko dana je sa mnom bila Nada, a zatim su došli Mirko i Slobodanka. Druženje sa njima mi je ulepšalo i olakšalo život. Bilo je lepo vreme pa sam mogla više da šetam što me je ojačalo.
Iskoristila sam njihovo društvo i 19. januara otišla da snimim kičmu na magnetnoj rezonanci. Prošlo je godinu dana od prvog snimanja kad sam utvrdila da sam bolesna. Ako bude loše, lakše će mi biti što nisam sama, a ako bude dobro, imaću s kim da se radujem. Ispostavilo se da smo imali razloga da se radujemo. Doktor je rekao da je sve dobro. Pre godinu dana imala sam dva slomljena pršljena i nekoliko napuklih. Slomljeni pršljenovi i napukline su zarasle i sve je u dobrom stanju. Prilikom srašćivanja pršljenovi su pritisli još dva pršljena i malo iskrivili kičmu – zato me kičma još uvek boli. Dijagnoza je lakši gibus. Važno je da nema novih oštećenja i da je kičmena moždina potpuno očuvana. Ohrabrena dobrim rezultatima, počela sam slobodnije da se krećem. Nosim pojas jer se tako osećam sigurnije i manje me boli.
Januar je bio pun raznih radnih događaja, bilo zato što ja nisam dugo radila bilo što su drugi započeli nove poslove. Uspela sam da odem na fakultet u Novi Sad i završim ispite. Išla sam često u Školu i ostajala tamo po nekoliko sati. Zadovaljna sam što se osećam bolje i čini mi se kao da se budim iz nekog sna. Poznato mi je sve oko mene, ali kao da sad gledam čistiju sliku.
***
Kako i zašto donosimo najvažnije odluke u životu, poslu, ljubavi. Možda drugima izgleda da ja dobro promislim pre nego nešto odlučim, ali nije tako. Priznajem da uglavnom reagujem instinktivno. Pokušavala sam da se korigujem, da razmislim, ali to se svodilo na ubeđivanje same sebe. Važno je bilo da imam neki izazov. Upadala sam u komplikovane situacije i onda ulagala mnogo napora da se izvučem. Radila sam nekoliko poslova paralelno. Ako jedna stvar zapne ja prelazim na drugu i tako lakše podnosim neuspeh.
Pored inteligencije i obrazovanja stekla sam ozbiljne radne navike, pa sam mogla da postignem ono što sam zamislila. Moj uzor u radnim navikama, odgovornosti i poštenju prema sebi i drugima bio je Mile. Zbog strogog vaspitavanja u familiji i pravničkom obrazovanju, ispravno postupanje je postala njegova priroda. Njegova podrška mi je mnogo značila, kao podsticaj da ostvarim ono što sam započela. U mom odgoju preko oca sam stekla sigurnost, a on je smatrao da kćerke treba podržati da završe školu i budu samostalne i ravnopravne u svetu muškaraca. Od majke sam primila bezgraničnu ljubav koja me je grejala u hladnim danima tuge i samoće. Tu ljubav sam prenela na Maju i tako sam proširila krug. Nadam da će ona nasataviti taj niz.
***
Sad, kad sam ja bolesna na drugi način razumem i osećam ponašanje Mile za vreme bolesti. Pred novu 2008. godinu ponovo je operisan od raka želuca. Na Božić sam mu došla u posetu.Ležao je u šok sobi. Prišla sam krevetu i pozdravili smo se. Bio je iscrpljen i grozničav, ali pri svesti. Pitala sam ga da li zna koji je dan. Odgvorio je da zna da je Božić. Pitao me da li je Maja otputovala, kako je bilo predviđeno. Odgovorila sam da jeste, iako to nije bila istina zato što smo ona i ja procenile da je bolje da ostane zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Moj odgovor ga je umirio. Prokomentarisao je da je tako najbolje pošto se on ne oseća dobro, bolje je da ona nije tu. Zatim mi je rekao da se odmaknem od njegove glave i da stanem kod nogu. Pokušala sam da odbijem, ali on je bio izričit. Nisam shvatila da se on tada pozdravio sa mnom. Možda smo još nešto progovorili. Sestra mi je rekla da treba da idem. To je bio poslednji put kada sam sa njim razgovarala. Negov zahtev da se odmaknem od njega bio je svesno rastajanje od najbližih i napuštanje života.
Sada znam da sam propustila priliku da više razgovaramo. On se povukao nastojeći da ne pokazuje koliko mu je teško kako bi zaštitio mene i Maju, a ja nisam insistirala. Nismo nikada spominjali smrt kao mogući kraj bolesti. Ustvari, malo pričamo o smrti jer nas niko ne uči kako to da radimo. Vernici te razgovore vode sa sveštenicima, ateisti i agnostici bi trebalo valjda sa najbližima. Milina velika ljubav prema nama ga je sprečavala da govori o tome. A ja? Ja na to nisam obraćala pažnju zato što sam verovala u izlečenje. Sećam se da sam jednom pokušala, a povod za razgovor bio je jedan čudan san. Jednog dana, udubila sam se u misli o Mili i bolesti. Htela sam da dokučim šta *se ovo dešava i kako će da se završi. Iza moje glave se pojavio lik Baba Nade, Miline majke. Rekla mi je da ne brinem, da će sve biti dobro. Osećala sam se smirenije. Uveče sam to ispričala Mili i pitala ga da li se njemu javlja Baba Nada. „Dosadna je” – kratko je odgovorio. Nisam dalje pitala. Shvatila sam da nije spreman za razgovor.
***
Zapadna medicina ne posmatra bolesnika već bolest, a i ja sam proizvod te filozofije. Mislila sam da je to kao posao koji treba da završim najbolje što mogu. Skoro pet godina sam bila nesretna i nisam mogla da osetim radost u sećanju na naš zajednički život. Životni put svakog od nas je kao knjiga. Kada se zatvori ne treba da patimo i budemo tužni. Događaji iz knjige nastavljaju da žive u nama, treba da se sećamo onoga što smo pročitali i da to prenosimo. Kad se lično suočiš sa krajem, shvatiš da je radost življenja jedina ispravna stvar, sve ostalo je bežanje od života.
Nakon Božića, nekoliko dana je sa mnom bila Nada, a zatim su došli Mirko i Slobodanka. Druženje sa njima mi je ulepšalo i olakšalo život. Bilo je lepo vreme pa sam mogla više da šetam što me je ojačalo.
Iskoristila sam njihovo društvo i 19. januara otišla da snimim kičmu na magnetnoj rezonanci. Prošlo je godinu dana od prvog snimanja kad sam utvrdila da sam bolesna. Ako bude loše, lakše će mi biti što nisam sama, a ako bude dobro, imaću s kim da se radujem. Ispostavilo se da smo imali razloga da se radujemo. Doktor je rekao da je sve dobro. Pre godinu dana imala sam dva slomljena pršljena i nekoliko napuklih. Slomljeni pršljenovi i napukline su zarasle i sve je u dobrom stanju. Prilikom srašćivanja pršljenovi su pritisli još dva pršljena i malo iskrivili kičmu – zato me kičma još uvek boli. Dijagnoza je lakši gibus. Važno je da nema novih oštećenja i da je kičmena moždina potpuno očuvana. Ohrabrena dobrim rezultatima, počela sam slobodnije da se krećem. Nosim pojas jer se tako osećam sigurnije i manje me boli.
Januar je bio pun raznih radnih događaja, bilo zato što ja nisam dugo radila bilo što su drugi započeli nove poslove. Uspela sam da odem na fakultet u Novi Sad i završim ispite. Išla sam često u Školu i ostajala tamo po nekoliko sati. Zadovaljna sam što se osećam bolje i čini mi se kao da se budim iz nekog sna. Poznato mi je sve oko mene, ali kao da sad gledam čistiju sliku.
***
Kako i zašto donosimo najvažnije odluke u životu, poslu, ljubavi. Možda drugima izgleda da ja dobro promislim pre nego nešto odlučim, ali nije tako. Priznajem da uglavnom reagujem instinktivno. Pokušavala sam da se korigujem, da razmislim, ali to se svodilo na ubeđivanje same sebe. Važno je bilo da imam neki izazov. Upadala sam u komplikovane situacije i onda ulagala mnogo napora da se izvučem. Radila sam nekoliko poslova paralelno. Ako jedna stvar zapne ja prelazim na drugu i tako lakše podnosim neuspeh.
Pored inteligencije i obrazovanja stekla sam ozbiljne radne navike, pa sam mogla da postignem ono što sam zamislila. Moj uzor u radnim navikama, odgovornosti i poštenju prema sebi i drugima bio je Mile. Zbog strogog vaspitavanja u familiji i pravničkom obrazovanju, ispravno postupanje je postala njegova priroda. Njegova podrška mi je mnogo značila, kao podsticaj da ostvarim ono što sam započela. U mom odgoju preko oca sam stekla sigurnost, a on je smatrao da kćerke treba podržati da završe školu i budu samostalne i ravnopravne u svetu muškaraca. Od majke sam primila bezgraničnu ljubav koja me je grejala u hladnim danima tuge i samoće. Tu ljubav sam prenela na Maju i tako sam proširila krug. Nadam da će ona nasataviti taj niz.
3.5.16.
POSTTRANSPLANTACIONE KONTROLE, DECEMBAR 2014.
Nakon transplantacije matičnih ćelija svakih pet do šest dana, ako je sve u redu, obavezne su kontrole krvne slike zbog praćenja imuniteta i drugih parametara leukocitarne formule.Kontrola u vezi sa osnovnom bolešću je tek u februaru, nakon tri meseca od transplantacije. Smatra se da je toliko vremena potrebno da se organizam smiri i da se vide rezultati.
Danas, 1. decembra, pet dana od izlazka iz bolnice je prva kontrola. Ujutru sam dala krv na analizu. Bila je to prilika da pozdravim sestru Mariu. Ona smatra da sam vrlo brzo izašla iz bolnice, čak mi je pomenula da su na konzilijumu komentarisali da sam ja školski primer kako teče transplantacija. A meni se činilo beskrajno dugo. Zatim sam otišla kod doktorke Ane na konsultacije. Rezultati su dobri. Bela krvna zrnca koja služe za odbranu od infekcija su osamsto, što je malo. Zato mi je dala dve injekcije neupogena, jednu danas, a drugu ću primiti u petak. Prokomentarisala je da moj organizam reaguje burno na injekcije, zato što su mi se već nakon one koju sam dobila u bolnici pre izlaska, bela krvna zrnca povećala sa četiristo na dvadeset i dve hiljade, ali su posle pala na osamsto.
Pitala sam je kad mogu nazad u Beograd. Doktorka se, malo je reći iznenadila. Moram da prođem tri kontrole, o putovanju ne smem ni da razmišljam. Preostalo mi je da budem u Barseloni i da se nadam da će rezultati tih kontrola biti dobri.
Polako se oporavljam, ali je Maja upala u potpunu anemiju. Želi da mi pomogne, ali samo na nivou čistih zahteva: „Ti mi reci šta ti treba i ja ću to uraditi”. Počela je da ide na konsultacije kod psihologa.
Druga kontrola je 9. decembra, opet prvo analiza krvi pa konsultacije kod doktorke Ane. Imunitet, otpornost organizma je povećana, stigla sam do dve hiljade i sto belih krvnih zrnaca. Propisala mi je antibiotik septrin forte tri puta nedeljno protiv neke bakterije koja izaziva upalu pluća. Taj lek može da obori
imunitet, pa zato traži da dođem na kontrolu za nedelju dana.
***
Ovo decembarsko čekanje i pripreme za put u Beograd podsetili su me kako smo godinama Maja i ja putovale iz Sevilje u Beograd za božićne praznike. Bila su to teška putova-nja zbog velike udaljenosti i blokade avionskog saobraćaja sa Beogradom. Putovanje za Svetog Nikolu 1993. bilo je posebno teško i tužno. Tada smo prvo letele za Bukurešt i tu prespavale. U Bukureštu je košava bila i sneg da smo jedva iz taksija ušle u hotel. Sutradan rano smo odletele za Temišvar, a odatle autobusom za Beograd. Stigle smo kući uveče. Ja sam bila umorna i prehlađena, jedva sam čekala da odmorim. Nije bilo tako suđeno, jer su mi izjutra javili da je umro moj otac i da je sahrana sutra. Srećom, umro je u svojoj kući pre nego što su proterani Srbi iz Sane. Znam da je rat u Bosni, da je zimski period i da je rizično putovati, ali osećam da moram da odem na sahranu.Čini mi se da je on umro kad je osetio da sam došla u Beograd i da sad mogu doći. Odmah tog dana polazim. Mile ima ratnu zabranu da napušta Srbiju i ja putujem sa prijateljom Ljubom, divnim tihim i hrabrim čovekom. Vozimo se koridorom, barikade i straže na sve strane, stajanja i provera dokumenata. Stigli smo, baš kad je posmrtna povorka krenula iz dvorišta naše kuće.
Strašan raspad bivše Jugoslavije, rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu, socijalizmu, kao i posledice propadanja ranijih vrednosti, najbolje sam videla na mom ocu. Kada su počeli sukobi u Bosni on je došao u Beograd i ostao oko tri meseca. Bio je potresen i razočaran, pričao je kako nije mogao da gleda kako proteruju ljude, kradu i iznose stvari, ruše kuće. U Sani je to prvo snašlo Hrvate i muslimane. Moj otac se možda zbog toga osećao dodatno krivim. Kad se situacija malo smirila i on prihvatio novo stanje, vratio se kući da bude sa unucima. Moj brat Nikola je već tad bio u ratu. Bože, kako sam bila tužna zbog smrti oca, zbog ove nesreće koja je zadesila sve nas, a posebno narod u Bosni.
***
Treća kontrola 16. decembra; rezultati su stabilni, ali je kvalitet belih krvnih zrnaca opao. Za nedelju dana imam sledeću kontrolu zbog puta u Beograd.
SNOVIĐENJE: Misli su mi podeljene na ono što je bilo i ono što dolazi, verovatno zato što čekam tu poslednju kontrolu i želim da odem u Beograd. Jednog dana, dok sam sedela u fotelji u dnevnoj sobi, potpuno isključena iz stvarnosti, u mislima koje lutaju videla sam moju unuku, malo dete kako preko sobe
ide prema meni. Bila je to slika moje Maje kad je bila mala, samo sa dužom kosom. Doživljaj je bio toliko stvaran da sam ja pružila ruke prema snovima.
Konačno, četvrta kontrola 23. decemra, dan pred putovanje u Beograd.
Rezultati su dobri, izuzev broja belih krvnih zrnaca. Dobila sam dve injekcije neupogena, jednu sam primila odmah, a drugu ću za dve nedelje u Beogradu. U Beogradu ne treba da radim nikakve dodatne analize i mogu da ostanem do 3. februara kada je opšti kontrolni pregleda za osnovnu bolest.
Danas, 1. decembra, pet dana od izlazka iz bolnice je prva kontrola. Ujutru sam dala krv na analizu. Bila je to prilika da pozdravim sestru Mariu. Ona smatra da sam vrlo brzo izašla iz bolnice, čak mi je pomenula da su na konzilijumu komentarisali da sam ja školski primer kako teče transplantacija. A meni se činilo beskrajno dugo. Zatim sam otišla kod doktorke Ane na konsultacije. Rezultati su dobri. Bela krvna zrnca koja služe za odbranu od infekcija su osamsto, što je malo. Zato mi je dala dve injekcije neupogena, jednu danas, a drugu ću primiti u petak. Prokomentarisala je da moj organizam reaguje burno na injekcije, zato što su mi se već nakon one koju sam dobila u bolnici pre izlaska, bela krvna zrnca povećala sa četiristo na dvadeset i dve hiljade, ali su posle pala na osamsto.
Pitala sam je kad mogu nazad u Beograd. Doktorka se, malo je reći iznenadila. Moram da prođem tri kontrole, o putovanju ne smem ni da razmišljam. Preostalo mi je da budem u Barseloni i da se nadam da će rezultati tih kontrola biti dobri.
Polako se oporavljam, ali je Maja upala u potpunu anemiju. Želi da mi pomogne, ali samo na nivou čistih zahteva: „Ti mi reci šta ti treba i ja ću to uraditi”. Počela je da ide na konsultacije kod psihologa.
Druga kontrola je 9. decembra, opet prvo analiza krvi pa konsultacije kod doktorke Ane. Imunitet, otpornost organizma je povećana, stigla sam do dve hiljade i sto belih krvnih zrnaca. Propisala mi je antibiotik septrin forte tri puta nedeljno protiv neke bakterije koja izaziva upalu pluća. Taj lek može da obori
imunitet, pa zato traži da dođem na kontrolu za nedelju dana.
***
Ovo decembarsko čekanje i pripreme za put u Beograd podsetili su me kako smo godinama Maja i ja putovale iz Sevilje u Beograd za božićne praznike. Bila su to teška putova-nja zbog velike udaljenosti i blokade avionskog saobraćaja sa Beogradom. Putovanje za Svetog Nikolu 1993. bilo je posebno teško i tužno. Tada smo prvo letele za Bukurešt i tu prespavale. U Bukureštu je košava bila i sneg da smo jedva iz taksija ušle u hotel. Sutradan rano smo odletele za Temišvar, a odatle autobusom za Beograd. Stigle smo kući uveče. Ja sam bila umorna i prehlađena, jedva sam čekala da odmorim. Nije bilo tako suđeno, jer su mi izjutra javili da je umro moj otac i da je sahrana sutra. Srećom, umro je u svojoj kući pre nego što su proterani Srbi iz Sane. Znam da je rat u Bosni, da je zimski period i da je rizično putovati, ali osećam da moram da odem na sahranu.Čini mi se da je on umro kad je osetio da sam došla u Beograd i da sad mogu doći. Odmah tog dana polazim. Mile ima ratnu zabranu da napušta Srbiju i ja putujem sa prijateljom Ljubom, divnim tihim i hrabrim čovekom. Vozimo se koridorom, barikade i straže na sve strane, stajanja i provera dokumenata. Stigli smo, baš kad je posmrtna povorka krenula iz dvorišta naše kuće.
Strašan raspad bivše Jugoslavije, rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu, socijalizmu, kao i posledice propadanja ranijih vrednosti, najbolje sam videla na mom ocu. Kada su počeli sukobi u Bosni on je došao u Beograd i ostao oko tri meseca. Bio je potresen i razočaran, pričao je kako nije mogao da gleda kako proteruju ljude, kradu i iznose stvari, ruše kuće. U Sani je to prvo snašlo Hrvate i muslimane. Moj otac se možda zbog toga osećao dodatno krivim. Kad se situacija malo smirila i on prihvatio novo stanje, vratio se kući da bude sa unucima. Moj brat Nikola je već tad bio u ratu. Bože, kako sam bila tužna zbog smrti oca, zbog ove nesreće koja je zadesila sve nas, a posebno narod u Bosni.
***
Treća kontrola 16. decembra; rezultati su stabilni, ali je kvalitet belih krvnih zrnaca opao. Za nedelju dana imam sledeću kontrolu zbog puta u Beograd.
SNOVIĐENJE: Misli su mi podeljene na ono što je bilo i ono što dolazi, verovatno zato što čekam tu poslednju kontrolu i želim da odem u Beograd. Jednog dana, dok sam sedela u fotelji u dnevnoj sobi, potpuno isključena iz stvarnosti, u mislima koje lutaju videla sam moju unuku, malo dete kako preko sobe
ide prema meni. Bila je to slika moje Maje kad je bila mala, samo sa dužom kosom. Doživljaj je bio toliko stvaran da sam ja pružila ruke prema snovima.
Konačno, četvrta kontrola 23. decemra, dan pred putovanje u Beograd.
Rezultati su dobri, izuzev broja belih krvnih zrnaca. Dobila sam dve injekcije neupogena, jednu sam primila odmah, a drugu ću za dve nedelje u Beogradu. U Beogradu ne treba da radim nikakve dodatne analize i mogu da ostanem do 3. februara kada je opšti kontrolni pregleda za osnovnu bolest.
2.5.16.
DANI U BOLNICI, SOBA102
Došla sam u bolnicu u subotu oko 21.30, kao što mi je rečeno. Sad sam već imala sobu i krevet. Broj sobe je 119, tu se privremeno smeštamo. Pored ličnih stvari, doneli smo kompjuter i televizor. Soba je sa dva kreveta i velikim kupatilom. Između kreveta je zavesa. Uz svaki krevet je ormarić. Kreveti su potpuno
pokretni, i uzglavlje i noge. Iznad krevata su dva svetla i alaram za poziv sestrama. Iznad svakog krevata na pokretnoj ruci je televizor, sobe imaju i wi-fi i sve se iznajmljuje, odnosno plaća - jedan ili više dana.
U ovoj sobi sam ostala tri noći, a u utorak sam se preselila u sobu 102.
To je jednokrevetna soba. Na odeljenju ima dvanaest ovakvih jednokrevetnih soba i isto toliko dvokrevetnih U sobe se smeštaju pacijenti za transplantaciju, bilo da je autotrasplante (autólogo) ili od donatora (alotrasplantes). Sobe su u stvari apartmani, u njima je krevet, ormar, sto, televizor, kupatilo i sve što treba. U sobu se ulazi iz zasebnog predsoblja, a ne iz bolničkog hodnika. Preko cirkulacije vazduha se održava dovoljno sterilna atmosfera. Bolničko osoblje u predsoblju stavlja masku i pere ruke pre ulaska u sobu. Isto važi i za posetioce, samo što posetioci oblače zelene mantile od papira. Posete bolesniku u izolaciji su znači, dozvoljene. Posetioci ostavljaju stvari u bolničkom hodniku u posebne pretince ormara koji se zaključavaju.
Doktori su odvojeni sistem od medicinskih sestara. Oni obilaze bolesnike svaki dan, ali ne postoji zvanična vizita niti mi poznajemo unutrašnju hijerarhiju. Sve važne medicinske odluke donosi odgovorno lice, šef, što je u mome slučaju doktorka Moreno, i doktor koji je zadužen za pacijenta, što je u mom slučaju doktorka Pilar. Sa bolesnikim komunicira medicinska sestra koja je završila visoku medicinsku školu, odnosno tri ili četiri godine studija. Pomoćna medicinska sestra sa srednjom školom obavlja poslove u vezi sa sobom i hranom. Kreveti se presvlače svaki dan. Ne postoji nikakva fobija od lekara i vizite jer su nam rekli da je soba naša kuća, pa da se tako ponašamo. Sav urin se čuva, a stolica samo ako nešto nije u redu. Postoji neka vrsta papirnih lavora (palanga) koja se koristi za mokrenje. Skupljaju se dva puta u svakoj smeni. Odnos između lekara i medicinske sestre je preko kompjuterskog naloga, a tako se saopštava i sve u vezi sa lekovima i drugim zadacima. Svi nalozi i promene se unose u kompjuter i sve je dostupno ovlašćenim licima. Medicinske sestre zvanično obilaze bolesnike tri puta dnevno i sprovode propisanu terapiju, mere pritisak i temperaturu. Vreme za terapije je izjutra između 8 i 9, posle podne od 16 i uveče posle 22h. U slučaju potrebe postoji zvono za poziv za vanrednu intervenciju. Sve promene terapije odobrava lekar.Sestre imaju šefa koji određuje organizaciju rada i smena. Rad je organizvan u tri smene, i koliko sam videla, naporno se radi.
Posle skoro šest meseci lečenja ovde, nisam uspela ni slučajno ni namerno da čujem od čega neko boluje. Lekovi su uvijeni u neutralne kese sa imenom pacijenta pa se ne može ništa pročitati. Medicinsko osoblje ti se obraća u vezi sa lekom koji primaš ne pominjući dijagnozu. Sestre nikad ne komentarišu tvoju bolest niti pominju nekog drugog pacijenta.
Čim sam došla u bolnicu 1. novembra, priključili su mi preko katetera fiziološki rastvor. Vukla sam stalak sa sobom do poslednjeg sata pre izlaska. Na ovaj način sam primala sve lekove, sve je preko vena.
U nedelju pre podne oko 10h počela sam sa hemoterapijom sa melfalanom - vrlo velike doze. Ovu terapiju primam dva dana. Imala sam jake glavobolje. Na svakoj kontroli te pitaju da li imaš bolove i kog su stepena od 1 do10, da li ti treba nešto protiv bolova. Na primer: ja sam posle hemoterapije nastavila da primam lek protiv mučnine, pa sam im, kad su me pitali da li mi treba još, predložila da ga ukinemo zato što nisam osećala mučninu. Tražila sam im neko sredstvo protiv zatvora, i odmah dobila lek u kesici koji se razmuti sa malo vode i popije. Zaista je bio efikasan i bezbolan.
Utorak je dan za odmor. Na moje traženje, došao je bolnički brica i ošišao me. Opadanje kose mi je smetalo. Popodne sam se preselila u jednokrevetnu sobu, pomogle su mi dve pomoćne medicinske sestre.
Maja je 3. novembra otputovala u Beograd zato što mora u Banjaluku. Govorila sam joj da sam u bolnici i da nema razloga da toliko žuri jer će se premoriti. Ostala je pri svome. Čak je obavestila glavnu sestru da neće biti tu nekoliko dana i ako nešto bude trebalo mogu da pozovu njenu drugaricu Martu. Tako su sestre, znajući da ona neće dolaziti u posetu, svako popdne u moju sobu slale volontere da mi neko vreme prave društvo i razgovaraju sa mnom. Volonteri su studenti medicine i psihologije, treba da imaju određen broj sati prakse i posete bolesnicima.
Dan transplantacije, 5. novembar. Okupala sam se i presvukla pidžamu, a medicinski tehničar Edu postavio mi je novi sistem za vensku infuziju.
Transplantacija je počela oko 11h. Prvo su mi dali antialergijsko sredstvo na konzervans u kome se čuvaju matične čelije. Nakon toga, same matične ćelije. Primila sam dve kese matičnih ćelija. Prva kesa je već bila pripremljena, a na drugu smo malo sačekali da je donesu iz Banke krvi. Sve je proteklo brzo, bez problema, sa čekanjem oko dva sata.
Popodne se sve promenilo. Dobila sam temperaturu 37,8 stepeni. Osećala sam se vrlo loše. Odmah su uzeli krv i urin na analizu, našli esherihia coliu u urinu, i odredili da primam antibiotik na svakih šest sati. Nekoliko dana osećala sam ukus i miris konzervansa u ustima i u sobi.
Sreda je prilično dinamičan dan i vrlo je interesantan. Prvo u vizitu dolazi šef hematologije i sa njim psiholog, zatim doktorka Moreno - šef doktorske ekipe i na kraju moja doktorka. Šef hematologije mi je rekao da se nada da sledeće srede neću biti tu. Posle su dolazili i drugi doktori, opšta zbrka. Edu mi je rekao da šef hematologije svake srede dolazi u vizitu i dovodi svog revizora, a vrlo često i socijalnog radnika. Ovde svako ima svog revizora koji kontroliše njegov rad i ima pravo da proveri da li je poštovao sve protokole.
Odmah nakon transplantacije su se javili jaki bolovi u ustima, ušnim kanalima i sinusima, naizmanično jedna pa druga strana. Lekove protiv tih bolova daju mi četiri do pet puta dnevno. Obilaze me razni lekari u svim smenama, i stalno ispituju šta i gde me boli. Slušaju pluća i srce, pipaju da li su mi noge otekle i naravno gledaju grlo i usta – za to obično koriste svetlo ličnog mobilnog telefona. Još imam temperaturu oko
37,2- 37,5 i primam antibiotike. Objasnili su mi da, pošto su hemoterapijom uništena bela krvna zrnca, a matične ćelije koje su vraćene u organizam treba da ih proizvedu, u organizmu ne postoji imunitet i zato me napaduju razni virusi i bakterije. To je i razlog zašto me boli sluzokoža usta i grla. Zube ne mogu da perem, samo ispiram usta. Postoji neka tečnost za ispiranje, ali prema iskustvu drugih bolesnika za tu svrhu je najbolja koka-kola. Ponekad povraćam, ali vrlo malo. Prestala je temperatura. Sad je lakše.
***
Kad se osećam loše, uvek prizivam majku. Valjda nam to ostane od rođenja kada smo potpuno zavisni. Moja majka Sava bila je potpuno posvećana deci, pa i kad smo odrasli. Razmišljam o njoj i sećam se sa koliko borbe je othranila i izvela na put četvoro dece. Njen sav svet su bila njena familija i kuća. Nije imala vremena za odlazak u komšiluk, a nije ni volela to. Klonila se komšijskog ogovaranja i sećam se kako bi prekidala nečiji trač o momcima i devojkama rečenicom: „Pusti, ne znamo mi kakva će bita naša deca kad porastu.“ Ona je držala sve konce porodičnih dešavanja u svojim rukama. Decu je kontrolisala i podsticala na rad, a oca je uključivala u važnim pitanjima ili kad smo mi odbili da je poslušamo. Bila je blaga i uporna, pa smo na kraju uradili ono što je tražila.
Bilo nas je četvoro koji smo preživeli. Pričala je da joj je prvo dete, devojčica koja je rođena u ratu umrla. Zatim je imala spontani pobačaj u jako viskoj trudnoći, bili su blizanci. Mirko, najstariji sin, rođen je odmah nakon rata, a posle mene Nikola i Nada. Svi smo rođeni u pet godina razmaka između najstarijeg
i najmlađeg deteta. Ipak, družili smo se svi međusobno.
Skoro da je suvišno pisati o tome šta je za nju značilo da se sa dvoje male dece krene od kuće sa sela u Bosansku Gradišku gde je muž dobio prvu službu u miliciji posle rata. Nastavila je da se seljaka iz grada u grad i rodila još dvoje dece. Smirila se kad su kupili kuću u Sani. Posebno je bila sretna što je mogla da se viđa sa jedinim bratom , Vojinom. Ujak je živeo u kući njihovog oca u selu Rakovići blizu Lušci Palanke. Svi smo se radovali njegovom dolasku jer to je bilo pravo veselje u svakom smislu. Obično bi nam na konju donosio sir, mleko, kajmak i druge poljoprivredne namirnice. Zatim bi sedeo sa nama i pravio razne šale na račun Nade i Nikole, mlađeg brata i sestre, zato što ne znaju da urade nešto oko konja što bi im on rekao. Ljubav moje majke prema bratu bila je neograničena i obrnuto. Kao deca ostali su na imanju svoga pokojnog oca Milana, a majka Dosta se preudala. Za vreme njegove posete, sreća da su zajedno i da su u prilici da razgovaraju o svojim familijama i životu, obasjavala je celu kuću i sve nas.
Deca su odrasla i otišla od kuće, ali ona je nastavila da brine o svima nama bez obzira što se nama činilo da je to suvišno. Uporno je insistirala da ja treba da rodim dete. Govorila je da će ona da čuva dete, ako ja zbog posla nemam vremena. Održala je obećanje. Čuvala je Maju, leti u Sani, a zimi u Beogradu. Plakala je svaki put kad bih odvela Maju iz Bosne. To mi je bilo razumljivo jer se rastajala od unuke. Ali ona je plakala i kad bih dovela Maju da ostane sa njima. Kad sam je pitala zašto sad plače , odgovorila je: „Plačem za tobom. Kako možeš da ostaviš dete?”
U periodu dok su moji roditelji čuvali Maju, postali su bliski sa Milom, a on ih je prihvatio kao svoje roditelje. Maja je tako do polaska u u školu provodila vreme u Bosni i Beogradu. Na zimskom raspustu njenog prvog razreda provele smo petnaest dana u Bosni. Bilo je vrlo hladno sa mnogo snega i Maja je uživala. Ja sam takođe uživala u društvu roditelja. Završavala sam rad na doktorskoj tezi. Mama mi kaže da bi bilo vreme da prestanem da nosam te knjižurine i da se posvetim Maji i njenoj školi. Obećala sam da hoću. U Beograd samo se vratile 1. februara 1987. godine, a 4. su mi javili da je mama umrla. Vest me šokirala, nisam mogla da verujem. Kasnije sam prihvatila da je najvažnije da se nije mučila. Mnogo puta prevrnula sam po glavi sve što smo razgovarle tih dugih zimski noći, pre njene smrti. Znam da je bila zadovoljna životom koji je proživela u braku. Troje njene dece je imalo decu. Za sina Nikolu, koji je gazio četrdesetu, a nije se oženio, pomirljivo je prokomentarisala da je najvažnije da je živ i zdrav.
Nakon dve-tri godine posle njene smrti, Nine se oženio i ubrzo dobio dva sina. Ona to nije doživela, ali ja sam se radovala za nju. Sve što se izdešavalo posle njene smrti, stradanja i situacija da su njeni sinovi u različim vojskama, konačno me uverilo da ne treba da žalim što je tako rano umrla. Nakon svega, nadam se da je mojim roditeljima za utehu da smo mi, njihova deca, svi živi, da se viđamo i družimo.
***
Peti dan nakon transplantacije sam se osećala dobro, dobila sam neku posebnu energiju. Osećala sam svoje telo i stare bolove kičme. Taj dan u vizitu su došle doktorka Moreno i doktorka Pilar. Rekla sam im kako se osećam. One su se samo smeškale i ispitivale me. Pregledale su me od glave do pete: usta, pluća, otoke na nogama. Pomislila sam kako bi bilo kad bi naši lekari, a posebno šef lekarske ekipe, ovako nekog pregledali. U lekarskom izveštaju otpusne liste iz bolnice piše da su taj dan moje matične ćelije otpočele proizvodnju sopstvenog imuniteta. Lekarkama je bilo zanimljivo da sam ja osetila promenu u organizmu, a one su je videle u analizi krvi.
Znači, oživela sam. Pa ipak, sve su to mali pomaci.
Doktorka Pilar me je pitala da li se osećam bolje ili gore u odnosu na jučerašnji dan. Osećala sam se gore pa sam to i rekla. Najavila mi je da ću početi da primam injekcije neupogena koje sam već primala tokom pretransplantacije, a koje potstiču imunitet.
Popodne, posle injekcije, ponovo sam dobila temperaturu preko 37 stepeni i skočio mi je pritisak. Već drugu noć loše spavam, sve me boli. Pošto ne spavam noću, spavam danju. Potpuno sam izgubila apetit i danima imam diareju. Čini mi se da se bolovi usta i glave smanjuju. Nakon četiri dana prestala sam da primam injekcije neupogena i temperatura i pritisak su se malo smirili.
Popodne, kad je došla u posetu, Maja mi kaže da je bila kod lekara, da se oseća loše i da je iscrpljena. Doktorka joj je rekla da ima jako nizak nivo gvožđa u krvi, a ni ostali parametri krvne slike nisu dobri. Treba da pije lekove i da odmara. Ovo je bilo za očekivati imajući u vidu psihički i fizički napor koji čini.
U četvrtak, 13. novembra sam primila transfuziju plaketas, po našem trombocite, krvne pločice. Nakon tranfuzije dobila sam alergiju, crvenilo i osip po celom telu, naročito po grudima i rukama.
TAMARA: Jednog dana predstavila mi se medicinska sestra koju pre toga nisam upoznala. Zove se Tamara. Neuobičajeno ime za ovaj deo sveta. To sam prokomentarisala i saznala da je dobila ime po liku iz knjige koju je u trudnoći čitala njena mama. Tamara je visoka i krupna, srednjih godina i ime joj je potpuno odgovaralo. Malo smo pričale o imenima, a zatim je ona prešla na ćišćenje katetera. Bila je vrlo pažljiva i uviđavna. Pričala mi je da je radila na skoro svim odeljenima u bolnici. pa zna da pacijenti na hematologiji prođu veliku patnju i bolove. Ali, rekla mi je, zna i da kad sve završe zaborave na bolove i bolnicu i dugo se ne vraćaju. Njena priču sam doživela kao potporu da izdržim jer će sve ovo proći i ja ću zaboraviti. Godila
mi je njena empatija, ulepšala mi je dan.
U ponedeljak 17. novembra, dvanaestog dana od transplantacije, doktori su mi odobrili da mogu sa maskom da izađem u hodnik i da prošetam. Radost je kratko trajala - u utorak uveče dobila sam temperaturu 38 stepeni. Ponovo antibiotik. Nisu mogli da utvrde uzrok temperaturi, čak su i kateter dali na analizu, i sve je bilo u redu. Sad je nastao drugi problem. Trebalo je naći venu koja može da izdrži braonilu. Moji krvni sudovi su jako slabi, čim se dotaknu pucaju pa sam sva modra. Posle više pokušaja zvali su jednu stariju sestru koja ima dar da pronađe mesto na veni pa je tek ona uspela.
U petak mi je doktorka Moreno rekla da ne idem kući zato što ne može da me pusti sa temperaturom. Dali su mi kortizon ne bi li nestala, ali sam uveče primetila alergiju. Do sutra sam bila sva crvena. Prestali su sa kortizonom, a alergija se posle dva dana povukla. Prestala je i temperatura, a to je najvažnije. Te nedelje mi je potpuno opala kosa. Jedno jutro sam povukla ruku preko glave i sve se skinulo napred, pozadi je nešto ostalo, ali vrlo malo. Nakon svih hemoterapija prvi put sam potpuno ćelava. Sreća što je zima pa mogu da nosim kape.
Doktorka Pilar mi je izjutra 24. novembra, rekla da bi mogla da idem kući oko 17h. Ja sam to odmah javila Maji. Međutim, nakon pola sata doktorka je promenila mišljenje i odložila izlazak za sutra. Kaže, pao mi je imunitet. Primiću injekciju neupogena kako bi mi podigli imunitet. Bila sam tužna, iako mi je odgovaralo da ostanem ovde zato što sam bila vrlo iscrpljena.
Eto, tako sam u bolnici dočekala još jedan ponedeljak, iako smo i doktori i ja očekivali da ću još prošle nedelje biti kod kuće. Napokon, oko deset sati sledećeg dana, 25. novembra doktorka Pilar mi je saopštila da je sada sve u redu, mogu da idem kući. Ona će završiti izveštaj do 12h, objasniće mi šta dalje, i nakon toga mogu da idem. Tako je i bilo. Oko podne je doktorka donela otpusnu listu, uputstvo šta smem da jedem i recepte za lekove koje ću da pijem kod kuće.
Dobila sam samo ranisan za zaštitu želuca i lek za neuropatiju - lyrka. Treba da jedem isključivo sveže spremljenu hranu, bez podgrejavanja, da koristim individualna pakovanja. Strogo je zabranjen jogurt zato što sadrži žive bakterije, sveže povrće i voće koje se ne može oljuštiti. Kad dolazim na kontrole u bolnicu, unutar zgrade moram da nosim masku. Na ulici ne. Dobro je da šetam i izbegavam zatvorene prostore sa puno ljudi. Na kontrolu treba da dođem za nedelju dana u dnevnu bolnicu. Zahvalila sam doktorki Pilar na brizi. Pozdravile smo se, a malo je falilo da se izljubimo kao stare poznanice.
Nije mi lako da sumiram utiske, a još manje da sredim utiske o bolnici i transplantaciji. Ne mogu reći da sam imala jake bolove zato što se lekovima svedu na najmanju meru. Svi su mi naglašavali da ne treba da trpim bolove. Smeštaj, soba, kupatilo i čistoća su na najvišem nivou. Ja sam se danima osećala kao da moje telo ne postoji. Govorila sam i reagovala kao robot. Nisam bila u stanju da uključim kompjuter i da bilo šta uradim. Sva sreća da je Maja organizvana, pa kad dođe kod mene pročita mi elektronsku poštu i uz dogovor sa mnom odgovori.
Osoblje je bilo ljubazno i korektno pa smo lepo komunicirali, iako sam ja reagovala kao zombi. Pročitala sam knjgu „Senka vetra” Karlosa Luisa Safona. Odgovaralo mi je da čitam, da se isključim iz realnog života. Nisam imala apetit, godile su mi jabuke i mandarine, a težina je ipak rasla zato što sam zadržavala vodu. Doktore je to veoma brinulo. Međutim, pred izlazak sam počela da gubim težinu, svaki dan po kilogram. Kući sam stigla pet kilograma lakša. Toliko sam se poistovetila sa sobom u bolnici da sam osećala strepnju kako ću izaći na otvoren prostor. Na kraju sam snagom volje naterala sebe da počnem u mislima da šetam po poznatim stazama. Rekla sam medicinskom tehničaru Edu da ja više nisam u bolnici, u svojoj glavi ja sam izašla. To mi je i pomoglo kad je trebalo da izađem iz bolnice.
Maja je došla po mene. Sve je brzo spakovano i već oko dva sata popodne smo se pozdravile sa osobljem i napustile bolnicu.
Nakon petnaestak minuta bila sam kod kuće.
Nisam znala da li da plačem ili da se smejem od sreće. Legla sam na krevet i počela da plačem. Kroz te suze izašla je sva tuga koju donosi bolest i osetila sam olakšanje. Radost što je neizvesnost prošla, što nema bolnice, sve je to odjednom puklo u meni i ja sam uživala u svim tim emocijama koje su izbijale iz mene.
Maja je sve očistila i oprala. Zbog mog slabog imuniteta veoma je važno voditi računa o čistoći. Kupila je namirnice prema uputstvu o ishrani. Prve dane kod kuće sam uglavnom prespavala, umorna i iscpljena od diareje i temperature u bolnici. Od jela mi najviše godi kuvano jelo, pa se toga i držim. Naviku da se prošetam sam brzo vratila. U početku sam se zamarala, ali je postepeno i to prolazilo. Poslovi oko uređivanja decembarskog broja EMC - Review su mi pomogli da se izvučem iz letargije, mada me je zamorilo i dodatno iscrpelo.
pokretni, i uzglavlje i noge. Iznad krevata su dva svetla i alaram za poziv sestrama. Iznad svakog krevata na pokretnoj ruci je televizor, sobe imaju i wi-fi i sve se iznajmljuje, odnosno plaća - jedan ili više dana.
U ovoj sobi sam ostala tri noći, a u utorak sam se preselila u sobu 102.
To je jednokrevetna soba. Na odeljenju ima dvanaest ovakvih jednokrevetnih soba i isto toliko dvokrevetnih U sobe se smeštaju pacijenti za transplantaciju, bilo da je autotrasplante (autólogo) ili od donatora (alotrasplantes). Sobe su u stvari apartmani, u njima je krevet, ormar, sto, televizor, kupatilo i sve što treba. U sobu se ulazi iz zasebnog predsoblja, a ne iz bolničkog hodnika. Preko cirkulacije vazduha se održava dovoljno sterilna atmosfera. Bolničko osoblje u predsoblju stavlja masku i pere ruke pre ulaska u sobu. Isto važi i za posetioce, samo što posetioci oblače zelene mantile od papira. Posete bolesniku u izolaciji su znači, dozvoljene. Posetioci ostavljaju stvari u bolničkom hodniku u posebne pretince ormara koji se zaključavaju.
Doktori su odvojeni sistem od medicinskih sestara. Oni obilaze bolesnike svaki dan, ali ne postoji zvanična vizita niti mi poznajemo unutrašnju hijerarhiju. Sve važne medicinske odluke donosi odgovorno lice, šef, što je u mome slučaju doktorka Moreno, i doktor koji je zadužen za pacijenta, što je u mom slučaju doktorka Pilar. Sa bolesnikim komunicira medicinska sestra koja je završila visoku medicinsku školu, odnosno tri ili četiri godine studija. Pomoćna medicinska sestra sa srednjom školom obavlja poslove u vezi sa sobom i hranom. Kreveti se presvlače svaki dan. Ne postoji nikakva fobija od lekara i vizite jer su nam rekli da je soba naša kuća, pa da se tako ponašamo. Sav urin se čuva, a stolica samo ako nešto nije u redu. Postoji neka vrsta papirnih lavora (palanga) koja se koristi za mokrenje. Skupljaju se dva puta u svakoj smeni. Odnos između lekara i medicinske sestre je preko kompjuterskog naloga, a tako se saopštava i sve u vezi sa lekovima i drugim zadacima. Svi nalozi i promene se unose u kompjuter i sve je dostupno ovlašćenim licima. Medicinske sestre zvanično obilaze bolesnike tri puta dnevno i sprovode propisanu terapiju, mere pritisak i temperaturu. Vreme za terapije je izjutra između 8 i 9, posle podne od 16 i uveče posle 22h. U slučaju potrebe postoji zvono za poziv za vanrednu intervenciju. Sve promene terapije odobrava lekar.Sestre imaju šefa koji određuje organizaciju rada i smena. Rad je organizvan u tri smene, i koliko sam videla, naporno se radi.
Posle skoro šest meseci lečenja ovde, nisam uspela ni slučajno ni namerno da čujem od čega neko boluje. Lekovi su uvijeni u neutralne kese sa imenom pacijenta pa se ne može ništa pročitati. Medicinsko osoblje ti se obraća u vezi sa lekom koji primaš ne pominjući dijagnozu. Sestre nikad ne komentarišu tvoju bolest niti pominju nekog drugog pacijenta.
Čim sam došla u bolnicu 1. novembra, priključili su mi preko katetera fiziološki rastvor. Vukla sam stalak sa sobom do poslednjeg sata pre izlaska. Na ovaj način sam primala sve lekove, sve je preko vena.
U nedelju pre podne oko 10h počela sam sa hemoterapijom sa melfalanom - vrlo velike doze. Ovu terapiju primam dva dana. Imala sam jake glavobolje. Na svakoj kontroli te pitaju da li imaš bolove i kog su stepena od 1 do10, da li ti treba nešto protiv bolova. Na primer: ja sam posle hemoterapije nastavila da primam lek protiv mučnine, pa sam im, kad su me pitali da li mi treba još, predložila da ga ukinemo zato što nisam osećala mučninu. Tražila sam im neko sredstvo protiv zatvora, i odmah dobila lek u kesici koji se razmuti sa malo vode i popije. Zaista je bio efikasan i bezbolan.
Utorak je dan za odmor. Na moje traženje, došao je bolnički brica i ošišao me. Opadanje kose mi je smetalo. Popodne sam se preselila u jednokrevetnu sobu, pomogle su mi dve pomoćne medicinske sestre.
Maja je 3. novembra otputovala u Beograd zato što mora u Banjaluku. Govorila sam joj da sam u bolnici i da nema razloga da toliko žuri jer će se premoriti. Ostala je pri svome. Čak je obavestila glavnu sestru da neće biti tu nekoliko dana i ako nešto bude trebalo mogu da pozovu njenu drugaricu Martu. Tako su sestre, znajući da ona neće dolaziti u posetu, svako popdne u moju sobu slale volontere da mi neko vreme prave društvo i razgovaraju sa mnom. Volonteri su studenti medicine i psihologije, treba da imaju određen broj sati prakse i posete bolesnicima.
Dan transplantacije, 5. novembar. Okupala sam se i presvukla pidžamu, a medicinski tehničar Edu postavio mi je novi sistem za vensku infuziju.
Transplantacija je počela oko 11h. Prvo su mi dali antialergijsko sredstvo na konzervans u kome se čuvaju matične čelije. Nakon toga, same matične ćelije. Primila sam dve kese matičnih ćelija. Prva kesa je već bila pripremljena, a na drugu smo malo sačekali da je donesu iz Banke krvi. Sve je proteklo brzo, bez problema, sa čekanjem oko dva sata.
Popodne se sve promenilo. Dobila sam temperaturu 37,8 stepeni. Osećala sam se vrlo loše. Odmah su uzeli krv i urin na analizu, našli esherihia coliu u urinu, i odredili da primam antibiotik na svakih šest sati. Nekoliko dana osećala sam ukus i miris konzervansa u ustima i u sobi.
Sreda je prilično dinamičan dan i vrlo je interesantan. Prvo u vizitu dolazi šef hematologije i sa njim psiholog, zatim doktorka Moreno - šef doktorske ekipe i na kraju moja doktorka. Šef hematologije mi je rekao da se nada da sledeće srede neću biti tu. Posle su dolazili i drugi doktori, opšta zbrka. Edu mi je rekao da šef hematologije svake srede dolazi u vizitu i dovodi svog revizora, a vrlo često i socijalnog radnika. Ovde svako ima svog revizora koji kontroliše njegov rad i ima pravo da proveri da li je poštovao sve protokole.
Odmah nakon transplantacije su se javili jaki bolovi u ustima, ušnim kanalima i sinusima, naizmanično jedna pa druga strana. Lekove protiv tih bolova daju mi četiri do pet puta dnevno. Obilaze me razni lekari u svim smenama, i stalno ispituju šta i gde me boli. Slušaju pluća i srce, pipaju da li su mi noge otekle i naravno gledaju grlo i usta – za to obično koriste svetlo ličnog mobilnog telefona. Još imam temperaturu oko
37,2- 37,5 i primam antibiotike. Objasnili su mi da, pošto su hemoterapijom uništena bela krvna zrnca, a matične ćelije koje su vraćene u organizam treba da ih proizvedu, u organizmu ne postoji imunitet i zato me napaduju razni virusi i bakterije. To je i razlog zašto me boli sluzokoža usta i grla. Zube ne mogu da perem, samo ispiram usta. Postoji neka tečnost za ispiranje, ali prema iskustvu drugih bolesnika za tu svrhu je najbolja koka-kola. Ponekad povraćam, ali vrlo malo. Prestala je temperatura. Sad je lakše.
***
Kad se osećam loše, uvek prizivam majku. Valjda nam to ostane od rođenja kada smo potpuno zavisni. Moja majka Sava bila je potpuno posvećana deci, pa i kad smo odrasli. Razmišljam o njoj i sećam se sa koliko borbe je othranila i izvela na put četvoro dece. Njen sav svet su bila njena familija i kuća. Nije imala vremena za odlazak u komšiluk, a nije ni volela to. Klonila se komšijskog ogovaranja i sećam se kako bi prekidala nečiji trač o momcima i devojkama rečenicom: „Pusti, ne znamo mi kakva će bita naša deca kad porastu.“ Ona je držala sve konce porodičnih dešavanja u svojim rukama. Decu je kontrolisala i podsticala na rad, a oca je uključivala u važnim pitanjima ili kad smo mi odbili da je poslušamo. Bila je blaga i uporna, pa smo na kraju uradili ono što je tražila.
Bilo nas je četvoro koji smo preživeli. Pričala je da joj je prvo dete, devojčica koja je rođena u ratu umrla. Zatim je imala spontani pobačaj u jako viskoj trudnoći, bili su blizanci. Mirko, najstariji sin, rođen je odmah nakon rata, a posle mene Nikola i Nada. Svi smo rođeni u pet godina razmaka između najstarijeg
i najmlađeg deteta. Ipak, družili smo se svi međusobno.
Skoro da je suvišno pisati o tome šta je za nju značilo da se sa dvoje male dece krene od kuće sa sela u Bosansku Gradišku gde je muž dobio prvu službu u miliciji posle rata. Nastavila je da se seljaka iz grada u grad i rodila još dvoje dece. Smirila se kad su kupili kuću u Sani. Posebno je bila sretna što je mogla da se viđa sa jedinim bratom , Vojinom. Ujak je živeo u kući njihovog oca u selu Rakovići blizu Lušci Palanke. Svi smo se radovali njegovom dolasku jer to je bilo pravo veselje u svakom smislu. Obično bi nam na konju donosio sir, mleko, kajmak i druge poljoprivredne namirnice. Zatim bi sedeo sa nama i pravio razne šale na račun Nade i Nikole, mlađeg brata i sestre, zato što ne znaju da urade nešto oko konja što bi im on rekao. Ljubav moje majke prema bratu bila je neograničena i obrnuto. Kao deca ostali su na imanju svoga pokojnog oca Milana, a majka Dosta se preudala. Za vreme njegove posete, sreća da su zajedno i da su u prilici da razgovaraju o svojim familijama i životu, obasjavala je celu kuću i sve nas.
Deca su odrasla i otišla od kuće, ali ona je nastavila da brine o svima nama bez obzira što se nama činilo da je to suvišno. Uporno je insistirala da ja treba da rodim dete. Govorila je da će ona da čuva dete, ako ja zbog posla nemam vremena. Održala je obećanje. Čuvala je Maju, leti u Sani, a zimi u Beogradu. Plakala je svaki put kad bih odvela Maju iz Bosne. To mi je bilo razumljivo jer se rastajala od unuke. Ali ona je plakala i kad bih dovela Maju da ostane sa njima. Kad sam je pitala zašto sad plače , odgovorila je: „Plačem za tobom. Kako možeš da ostaviš dete?”
U periodu dok su moji roditelji čuvali Maju, postali su bliski sa Milom, a on ih je prihvatio kao svoje roditelje. Maja je tako do polaska u u školu provodila vreme u Bosni i Beogradu. Na zimskom raspustu njenog prvog razreda provele smo petnaest dana u Bosni. Bilo je vrlo hladno sa mnogo snega i Maja je uživala. Ja sam takođe uživala u društvu roditelja. Završavala sam rad na doktorskoj tezi. Mama mi kaže da bi bilo vreme da prestanem da nosam te knjižurine i da se posvetim Maji i njenoj školi. Obećala sam da hoću. U Beograd samo se vratile 1. februara 1987. godine, a 4. su mi javili da je mama umrla. Vest me šokirala, nisam mogla da verujem. Kasnije sam prihvatila da je najvažnije da se nije mučila. Mnogo puta prevrnula sam po glavi sve što smo razgovarle tih dugih zimski noći, pre njene smrti. Znam da je bila zadovoljna životom koji je proživela u braku. Troje njene dece je imalo decu. Za sina Nikolu, koji je gazio četrdesetu, a nije se oženio, pomirljivo je prokomentarisala da je najvažnije da je živ i zdrav.
Nakon dve-tri godine posle njene smrti, Nine se oženio i ubrzo dobio dva sina. Ona to nije doživela, ali ja sam se radovala za nju. Sve što se izdešavalo posle njene smrti, stradanja i situacija da su njeni sinovi u različim vojskama, konačno me uverilo da ne treba da žalim što je tako rano umrla. Nakon svega, nadam se da je mojim roditeljima za utehu da smo mi, njihova deca, svi živi, da se viđamo i družimo.
***
Peti dan nakon transplantacije sam se osećala dobro, dobila sam neku posebnu energiju. Osećala sam svoje telo i stare bolove kičme. Taj dan u vizitu su došle doktorka Moreno i doktorka Pilar. Rekla sam im kako se osećam. One su se samo smeškale i ispitivale me. Pregledale su me od glave do pete: usta, pluća, otoke na nogama. Pomislila sam kako bi bilo kad bi naši lekari, a posebno šef lekarske ekipe, ovako nekog pregledali. U lekarskom izveštaju otpusne liste iz bolnice piše da su taj dan moje matične ćelije otpočele proizvodnju sopstvenog imuniteta. Lekarkama je bilo zanimljivo da sam ja osetila promenu u organizmu, a one su je videle u analizi krvi.
Znači, oživela sam. Pa ipak, sve su to mali pomaci.
Doktorka Pilar me je pitala da li se osećam bolje ili gore u odnosu na jučerašnji dan. Osećala sam se gore pa sam to i rekla. Najavila mi je da ću početi da primam injekcije neupogena koje sam već primala tokom pretransplantacije, a koje potstiču imunitet.
Popodne, posle injekcije, ponovo sam dobila temperaturu preko 37 stepeni i skočio mi je pritisak. Već drugu noć loše spavam, sve me boli. Pošto ne spavam noću, spavam danju. Potpuno sam izgubila apetit i danima imam diareju. Čini mi se da se bolovi usta i glave smanjuju. Nakon četiri dana prestala sam da primam injekcije neupogena i temperatura i pritisak su se malo smirili.
Popodne, kad je došla u posetu, Maja mi kaže da je bila kod lekara, da se oseća loše i da je iscrpljena. Doktorka joj je rekla da ima jako nizak nivo gvožđa u krvi, a ni ostali parametri krvne slike nisu dobri. Treba da pije lekove i da odmara. Ovo je bilo za očekivati imajući u vidu psihički i fizički napor koji čini.
U četvrtak, 13. novembra sam primila transfuziju plaketas, po našem trombocite, krvne pločice. Nakon tranfuzije dobila sam alergiju, crvenilo i osip po celom telu, naročito po grudima i rukama.
TAMARA: Jednog dana predstavila mi se medicinska sestra koju pre toga nisam upoznala. Zove se Tamara. Neuobičajeno ime za ovaj deo sveta. To sam prokomentarisala i saznala da je dobila ime po liku iz knjige koju je u trudnoći čitala njena mama. Tamara je visoka i krupna, srednjih godina i ime joj je potpuno odgovaralo. Malo smo pričale o imenima, a zatim je ona prešla na ćišćenje katetera. Bila je vrlo pažljiva i uviđavna. Pričala mi je da je radila na skoro svim odeljenima u bolnici. pa zna da pacijenti na hematologiji prođu veliku patnju i bolove. Ali, rekla mi je, zna i da kad sve završe zaborave na bolove i bolnicu i dugo se ne vraćaju. Njena priču sam doživela kao potporu da izdržim jer će sve ovo proći i ja ću zaboraviti. Godila
mi je njena empatija, ulepšala mi je dan.
U ponedeljak 17. novembra, dvanaestog dana od transplantacije, doktori su mi odobrili da mogu sa maskom da izađem u hodnik i da prošetam. Radost je kratko trajala - u utorak uveče dobila sam temperaturu 38 stepeni. Ponovo antibiotik. Nisu mogli da utvrde uzrok temperaturi, čak su i kateter dali na analizu, i sve je bilo u redu. Sad je nastao drugi problem. Trebalo je naći venu koja može da izdrži braonilu. Moji krvni sudovi su jako slabi, čim se dotaknu pucaju pa sam sva modra. Posle više pokušaja zvali su jednu stariju sestru koja ima dar da pronađe mesto na veni pa je tek ona uspela.
U petak mi je doktorka Moreno rekla da ne idem kući zato što ne može da me pusti sa temperaturom. Dali su mi kortizon ne bi li nestala, ali sam uveče primetila alergiju. Do sutra sam bila sva crvena. Prestali su sa kortizonom, a alergija se posle dva dana povukla. Prestala je i temperatura, a to je najvažnije. Te nedelje mi je potpuno opala kosa. Jedno jutro sam povukla ruku preko glave i sve se skinulo napred, pozadi je nešto ostalo, ali vrlo malo. Nakon svih hemoterapija prvi put sam potpuno ćelava. Sreća što je zima pa mogu da nosim kape.
Doktorka Pilar mi je izjutra 24. novembra, rekla da bi mogla da idem kući oko 17h. Ja sam to odmah javila Maji. Međutim, nakon pola sata doktorka je promenila mišljenje i odložila izlazak za sutra. Kaže, pao mi je imunitet. Primiću injekciju neupogena kako bi mi podigli imunitet. Bila sam tužna, iako mi je odgovaralo da ostanem ovde zato što sam bila vrlo iscrpljena.
Eto, tako sam u bolnici dočekala još jedan ponedeljak, iako smo i doktori i ja očekivali da ću još prošle nedelje biti kod kuće. Napokon, oko deset sati sledećeg dana, 25. novembra doktorka Pilar mi je saopštila da je sada sve u redu, mogu da idem kući. Ona će završiti izveštaj do 12h, objasniće mi šta dalje, i nakon toga mogu da idem. Tako je i bilo. Oko podne je doktorka donela otpusnu listu, uputstvo šta smem da jedem i recepte za lekove koje ću da pijem kod kuće.
Dobila sam samo ranisan za zaštitu želuca i lek za neuropatiju - lyrka. Treba da jedem isključivo sveže spremljenu hranu, bez podgrejavanja, da koristim individualna pakovanja. Strogo je zabranjen jogurt zato što sadrži žive bakterije, sveže povrće i voće koje se ne može oljuštiti. Kad dolazim na kontrole u bolnicu, unutar zgrade moram da nosim masku. Na ulici ne. Dobro je da šetam i izbegavam zatvorene prostore sa puno ljudi. Na kontrolu treba da dođem za nedelju dana u dnevnu bolnicu. Zahvalila sam doktorki Pilar na brizi. Pozdravile smo se, a malo je falilo da se izljubimo kao stare poznanice.
Nije mi lako da sumiram utiske, a još manje da sredim utiske o bolnici i transplantaciji. Ne mogu reći da sam imala jake bolove zato što se lekovima svedu na najmanju meru. Svi su mi naglašavali da ne treba da trpim bolove. Smeštaj, soba, kupatilo i čistoća su na najvišem nivou. Ja sam se danima osećala kao da moje telo ne postoji. Govorila sam i reagovala kao robot. Nisam bila u stanju da uključim kompjuter i da bilo šta uradim. Sva sreća da je Maja organizvana, pa kad dođe kod mene pročita mi elektronsku poštu i uz dogovor sa mnom odgovori.
Osoblje je bilo ljubazno i korektno pa smo lepo komunicirali, iako sam ja reagovala kao zombi. Pročitala sam knjgu „Senka vetra” Karlosa Luisa Safona. Odgovaralo mi je da čitam, da se isključim iz realnog života. Nisam imala apetit, godile su mi jabuke i mandarine, a težina je ipak rasla zato što sam zadržavala vodu. Doktore je to veoma brinulo. Međutim, pred izlazak sam počela da gubim težinu, svaki dan po kilogram. Kući sam stigla pet kilograma lakša. Toliko sam se poistovetila sa sobom u bolnici da sam osećala strepnju kako ću izaći na otvoren prostor. Na kraju sam snagom volje naterala sebe da počnem u mislima da šetam po poznatim stazama. Rekla sam medicinskom tehničaru Edu da ja više nisam u bolnici, u svojoj glavi ja sam izašla. To mi je i pomoglo kad je trebalo da izađem iz bolnice.
Maja je došla po mene. Sve je brzo spakovano i već oko dva sata popodne smo se pozdravile sa osobljem i napustile bolnicu.
Nakon petnaestak minuta bila sam kod kuće.
Nisam znala da li da plačem ili da se smejem od sreće. Legla sam na krevet i počela da plačem. Kroz te suze izašla je sva tuga koju donosi bolest i osetila sam olakšanje. Radost što je neizvesnost prošla, što nema bolnice, sve je to odjednom puklo u meni i ja sam uživala u svim tim emocijama koje su izbijale iz mene.
Maja je sve očistila i oprala. Zbog mog slabog imuniteta veoma je važno voditi računa o čistoći. Kupila je namirnice prema uputstvu o ishrani. Prve dane kod kuće sam uglavnom prespavala, umorna i iscpljena od diareje i temperature u bolnici. Od jela mi najviše godi kuvano jelo, pa se toga i držim. Naviku da se prošetam sam brzo vratila. U početku sam se zamarala, ali je postepeno i to prolazilo. Poslovi oko uređivanja decembarskog broja EMC - Review su mi pomogli da se izvučem iz letargije, mada me je zamorilo i dodatno iscrpelo.
Пријавите се на:
Постови (Atom)