NEIZVESNOST- ŠTA ČEKAM?

 

   Biram da čekam u Beogradu.Možda je to trenutna promena koja nije alarmantna.Ovu misao pokriva druga, a šta ako se stanje pogorša. Doktor mi je skrenuo pažnju da dođem odmah, ako imam neki jak i konstantan bol ili sam jako umorna.

   Provodim tri lepa i zanimljiva meseca u Beogradu. Zima 2017.godine je izratizo hladna. Celi decembar i januar su temperature ispod nule i u toku dana. Nema mnogo snega u Beogradu pa mogu u šetnju. Mnogo ljudi je bolesno. Hara neki težak grip. Ja sam dobro prošla sa nekom malom temperaturom tri-četri dana. Hladno je, ali je u stanu toplo i ugodno, naročito kad znaš da te možda čekaju gori dani. 

    Odlazim kod nas na hematologiju i razgovaram sa dr Bilom, Ona takođe misli da je možda lažna uzbuna i predlaže da iza Nove godine napravim nove analize u Beogradu.Na ponovnim konsultacija dr Bila  ipak, predlaže idem što pre u Barcelonu, jer u Beogradu nema lekova.

   Nova kontrola šesnaestog februra u bolnici u Barceloni. Bolest je uznapredovala i sad već moram na terapije.      

    Dve godine remisije bolesti su prošle. Prvih šest meseci sam  se oporavljala od psihičkih šoka i fizičkih bolova, a onda je svakim danom bilo lakše i bolje. Uživala sam u svakom danu, svesna da ne znam šta će sutra biti. Čini mi se da sam razumela poznatu izreku-živi svaki dan kao da je poslednji i kao da nikad nećeš umreti. Kako mi se vraćala fizicka snaga  sve sam se više udaljavala od pomisli na smrt i prepuštala svakodnevnici.

KLJUČ

      Barcelona lep februarski dan. Stojim ispred zgrade posle dva  sata hodanja sa stvraima koje sam kupila i odjednom  shvatim da sam zaboravila ključ u stanu.Umorna sam i nervozna Nemam telefon da zovem osobu koja ima rezervni ključ. Zahvaljujući ovim modernim mobilnim telefonima koji imaju imenike, ne sećam se broja telefona ni rođene kćerke. Stojim bespomoćno i ne znam šta da preduzmem. Treba da otvorim stan, ali kako? Vrtim brojeve telefona po glavi i klik setih se broja. Molim u prodavnici da se javim preko njihovog telefona. Ljubazno prihvataju i veza je uspostavljena i problem rešen.Ipak ću od sada i u šetnju da nosim mobilni telefon.

    Razmišljam kako smo živeli pre mobilnih telefona. Meni se čini manje nervozno? Takođe i svet je bio drugačiji, znao si ko ti je komšija i mogao si ostaviti poruku. Davno kad je Maja išla u drugi razred osnovne škole greškom smo odneli njen ključ kad smo otišli na posao. Kad je ona krenula u školu nije mogla da zaključa stan. Uveče mi je ispričala šta se desilo. U čudu, sam je  pitala kako je otišla na časove i zašto nije zvala. Mirno je odgovorila da nije zaključala vrata. 

NEMA OPUŠTANJA

    Put u Njujork i osećaj nove energije uticali su da zaboravim bolest. Na kontrolu u Barselonu sam došla očekujući sve najbolje kao i do sada. Petog novembra 2016. su bile dve godine nakon auto transplantacije matičnih ćelija. Nisam pila nikakve lekove i dolazila sam na medicinsku kontrolu svaka tri odnosno četri meseca. Dobro se osećam. Dobro se osećam. Ulazim na kontrolu kod doktora Sierra sedamnestog novembra i čekam da kaže šta pokazuju rezultati analize krvi i mokraće..On gleda u kompjuter i sve tako spuštene glave sruči na mene hladan tuš.Ovo je nešto krenulo pa da vidimo sa doktorkom Anom da li da kreneš sa lekovima. Zove Anu i objašnjava rezultate, prenosi meni da za sada ništa neće preduzimati da vide kako će bolest da se ponaša. Kontrola za četri, odnosno tri meseca, zavisi kako se osećam.

      Izlazim napolje bez pitanja, sva u šoku. Stigla je i Maja. Prenosim joj šta je doktor rekao. Dok čekamo u redu da zakažemo narednu kontrolu do nas dolazi doktorka Ana. Umirujuće saopštava da sačekamo sa terapijama, pa u zavisnosti od rezultata naredne analize, za tri četri meseca znaće šta treba preduzeti. 

Znači to je to, opet ispočetka ???

   Vrtim po glavi pitanje- šta dalje, da li da idem u Beograd?