PEŠAK NA POZNATOM PUTU- 2017.godina, Komplikacije

  Prvi ciklus terapije počinjem 23. i 24. Februara( četvrtak i petak)  - Injekcija carfilzomiba i 21 dan tablete lenalidomida. Doktor četvrtkom ima kontrole u ambulanti pa je početak ciklusa u četvrtak. Sve bi trebalo da se završi 15.marta i kontrola kod doktora 16. Već 24.februara u petak noću počinju komplikacije. U subotu pre podne odlazim u hitnu pomoć jer imam visoku temperaturu, preko 38 stepeni. Ostajem u hitnoj službi i prko noći i u nedelju se vraćam kući. Potpuno sam iscrpljena. Temperatura je pala i sad ostaje da se oporavim. Svi lekovi su obustavljeni i nakon nedelju dana se vraćam na terapije. Ovaj ciklus neće biti kompletan i ne znam koje posledice na ozdravljenje će imati.  

  Visoka temperatura i bolovi su me potpuno presekli i uplašili. Nisu se ponovili, ali ja sam sva isprepadana u iščekivanju da se mogu ponoviti. Prema analizama krvi shvatila sam da glavne posledice terapije su pad trombocita, a ne leukocita kako je bilo ranije. Pad trombocita izaziva umor i apatiju. Nemam neke mučnine niti probleme sa stolicom. Kosti me bole, ali podnošljivo. Moje vene su vrlo osetljive i već vidim da će biti teško izdržati sve terapije i analize potrebne za kontrolu.

 Zakazan je novi ciklus terapija. Nadam se da neće biti izneneđenja i da će sve proteći u miru.

SVETLANA

  Putevi našeg života se ukrštaju sa putevima drugih osoba svaki dan.Kad počne poznanstvo ne znamo koliko i kako će to trajati i izgledati. Pre više od četrdeset godina moj put se povezao sa porodicom Janićijević. Prvo sa Miroslavom, a onda i sa ostalim članovima familije.U početku su to bili poslovni kontakti, a posle i dublji drugarski, naročito kad je njegov sin Dejan postao dio naše ekipe na EXPO-92 u Sevilli. Ja sam dolaskom u Španiju promenila svoj i život i život svoje familije, ali i nekih drugih familija.  Nakon završetka EXPO-a Dejan se oženio i ostao da živi u Andaluziji (Španija). Dejanova majka Svetlana je volila da provodi vreme u Španiji, pored sina i unuka. Život između Beograda i Španije doprinosio je našoj bliskosti i zajedničkim životnim temama.Porošle su godine i kako svi starimo, lečenje je postalo razlog zašto se putovalo u Španiju.

  U nedelju 26.februara 17.saznajem tužnu vest da je umrla Svetlana, sama u stanu.Vest me zatiče sa temperaturom i lošeg raspoloženja. Uhvatila me neka duboka tuga za prošlim vremenima, za svim mojim voljenim koji više nisu sa mnom.

   Od 90-tih godina raseljavanje iz ex Jugoslavije je masovno. Prvo smo ostavili grobove naših najdražih u novonastalim državama. Sam čin odlaska na groblje više nije jednostavan, jer su groblja rasuta i zapuštena. Mi, odrasli i deca smo  razasuti po svetu, trbuhom za kruhom, i to se nastavlja. Sad umiremo sami po raznim zemljama i stanovima, među nepoznatim ljudima koji govore neki strani jezik. Sahrana i groblje vise nije socijalna pojava u poznatoj sredini.

  Kremacija je forma sahrane koja se sve vise usvaja, jer tako je najlakše preneti zemaljske ostatke umrloga.  Pravoslavna crkva na to gleda sa izvesnom rezervom, znam iz  iskustva kad je Mileta umro. Možda to nije naš običaj, ali vremena su se promenila, svi se prilagođavamo.

PEŠAK NA POZNATOM PUTU- 2017. godina, Nove terapije

   Na kontroli šesnaestog februra doktor Sierra sav zadvoljan kaže da je upravo završena akreditacija novog leka koji se može koristiti u mom slučaju, pad u bolest ( recaida). Ja sam prvi pacijent koji koristi ovaj protokol u redovnoj proceduru u njihovoj bolnici. Kasnije sam našla da se to zove CDR protokol. Doktor Sierra je šef departmana hematologije u bolnici San Pau u Barseloni. Iskusan lekar u punoj snazi oko šezdeset godina starosti. Saznajem da je predsednik Udruženja hematologa Španije i sugurno mnogo rade da uvedu nove inovativne lekove.

   Razgovara telefonom sa drugim doktorom i predstavlja nam plan terapije. Lečenje traje 21 dan i sedam dana odmora. Koriste se tri leka.Injekcija carfilzomib- dva dana nedeljnou toku tri sedmice. Jednom nedeljno dextametzon oralno. Tablete lenalidomida svaki dan. Terapija počinje za nedelju dana.Drago mi je za novi lek i što doktor misli da će sve biti uredu, ali sam zabrinuta. Svašta može da se iskomplikuje. Nastojim da se smirim i prepustim onom što me čeka, jer moram da se lečim ništa mi drugo ne preostaje.

   Osećam se kao pešak na poznatom putu, ali se promenilo godišnje doba pa je nekako sve drugačije.