SVETLANA

  Putevi našeg života se ukrštaju sa putevima drugih osoba svaki dan.Kad počne poznanstvo ne znamo koliko i kako će to trajati i izgledati. Pre više od četrdeset godina moj put se povezao sa porodicom Janićijević. Prvo sa Miroslavom, a onda i sa ostalim članovima familije.U početku su to bili poslovni kontakti, a posle i dublji drugarski, naročito kad je njegov sin Dejan postao dio naše ekipe na EXPO-92 u Sevilli. Ja sam dolaskom u Španiju promenila svoj i život i život svoje familije, ali i nekih drugih familija.  Nakon završetka EXPO-a Dejan se oženio i ostao da živi u Andaluziji (Španija). Dejanova majka Svetlana je volila da provodi vreme u Španiji, pored sina i unuka. Život između Beograda i Španije doprinosio je našoj bliskosti i zajedničkim životnim temama.Porošle su godine i kako svi starimo, lečenje je postalo razlog zašto se putovalo u Španiju.

  U nedelju 26.februara 17.saznajem tužnu vest da je umrla Svetlana, sama u stanu.Vest me zatiče sa temperaturom i lošeg raspoloženja. Uhvatila me neka duboka tuga za prošlim vremenima, za svim mojim voljenim koji više nisu sa mnom.

   Od 90-tih godina raseljavanje iz ex Jugoslavije je masovno. Prvo smo ostavili grobove naših najdražih u novonastalim državama. Sam čin odlaska na groblje više nije jednostavan, jer su groblja rasuta i zapuštena. Mi, odrasli i deca smo  razasuti po svetu, trbuhom za kruhom, i to se nastavlja. Sad umiremo sami po raznim zemljama i stanovima, među nepoznatim ljudima koji govore neki strani jezik. Sahrana i groblje vise nije socijalna pojava u poznatoj sredini.

  Kremacija je forma sahrane koja se sve vise usvaja, jer tako je najlakše preneti zemaljske ostatke umrloga.  Pravoslavna crkva na to gleda sa izvesnom rezervom, znam iz  iskustva kad je Mileta umro. Možda to nije naš običaj, ali vremena su se promenila, svi se prilagođavamo.