Prisustvujem svečanoj sednici Senata Univerziteta Privredne akademije u Novom Sadu. Rektor prof. dr Kolar mi je danas, 26. februara, uz prigodan govor o zaslugama uručio Povelju o dodeli zvanja profesora emeritusa. Izbor u zvanje je završen krajem septembra 2014. godine. Univerzitet može dodeliti zvanje profesora emeritusa redovnom profesoru u penziji. Profesor emeritus praktično doživotno može učestvovati u izvođenju svih oblika nastave na akademskim studijama trećeg stepena, kao i u naučnoistraživačkom radu. Zadovoljna sam. Izabrana sam u najviše akademsko i univerzitetsko zvanje. Uspešna karijera. Posebno se radujem jer se osećam bolje i mogu da prisustvujem svečanoj sednici Senata. Primam čestitke od kolega profesora i vrlo kratko se zahvaljujem svim članovima Senata, profesorima i studentima i osnivačima Univerziteta.
Teča Mirko, oficir garde, muž tatine sestre Save, koji je živeo na Topčideru upisao me na Ekonomski fakultet u Beogradu 1965. godine. Od tada pa do ovog izbora u zvanje profesora emeritusa prošlao je pedeset godina. Koliko godina, događaja i napora je iza mene. Prvo su to bile studije na fakultetu, magistriranje, doktoriranje i na kraju posao na Univerzitetu.
***
Studiranje je velika promena u odnosu na srednju školu. Pored toga tu je i dolazak u veliki grad. U Beogradu sam već bila. Prvi put sam doputovala sama na raspustu sedmog razreda i ostala kod tetke Savke. Posle sam otišla u Smederevo gde su živele druge dve tetke, Zorka i Joja. Ova rodbinska povezanost je odlučila da studiram u Beogradu, a ne u Zagrebu, koji mi je bio duplo bliži i bolje saobraćajno povezan. Sva sreća, jer sam kao Srpkinja iz Bosne lakše preživela sve što je snašlo zemlju devedesetih godina. Bez studentskog kredita ne bih mogla da studiram. Stipendija koju sam imala u srednjoj školi je bila više od neophodnog, jer sam stanovala kod kuće. Sada su se uslovi promenili i kredit je jedva pokrivao osnovne troškove života u Beogradu i knjige. Prvu godinu sam zakasnila da predam dokumenta za dom i stanovala sam kod očevih prijatelja Dragice i Trive na Karaburmi, a kasnije u Studentskom gradu. Uslov za korišćenje studentskog kredita u toku studija bio je redovan upis u sledeću godinu i položeni svi ispiti iz predhodne godine. Kod upisa na fakultet mogla sam da biram šta da upišem: odsek Opšte ekonomije ili odsek Ekonomike preduzeća. Pošto sam završila ekonomsku školu bila sam zasićena predmetima iz ekonomike preduzeća upisala sam prvi smer. Taj program je uglavnom bio koncipiran za đake koji su završili gimnaziju, jer je imao Matematiku 1 i 2 i Teorijsku statistiku koja se bazira na matematici. U ekonomskoj školi učila sam samo matematiku za ekonomiste, ali sam smatrala da učenje za mene nije problem. Tu nadmenost sam platila strahom da ću izgubiti kredit jer dva puta nisam položila Teorijsku statistiku .To je značilo da neću moći da upišem treću godinu, jer nije bilo više ispitnih rokova. Sećam se kako sam sedela u bioskopu u studentskom gradu i koristila filmski mrak da u samoći mogu plakati i pomiriti sa onim što me je snašlo.
Kad sad vraćam ta sećanja, prepoznajem istu bezizlaznost i mirenje sa sudbinom kao kad sam saznala da sam bolesna. U studentskom gradu i ženskim sobama u četvrtom bloku nema prostora gde možeš biti sam. Sobe su četvorokrevetne, a uz poneku devojku ilegalaca je uvek gužva. Na hodnicima takođe, jer tamo devojke pokušavaju da ostvare neki trenutak intime sa momcima koji su u poseti. Provodim nekoliko dana kao u bunilu. Na kraju spas. Stiže obaveštenje iz studentske službe da je odobren oktobarski ispitni rok, jer je od sto četrdeset upisanih studenata Teorijsku statistiku položilo samo četrdeset. Mnogo studenata nije moglo da upiše sledeću godinu, pa je uveden vanredni rok. Nakon preskakanja ove prepreke, postala sam student treće godine, veteran, učesnik Savezne radne akcije u Crnoj Gori na izgradnji autoputa Bijelo Polje–Kolašin. Nosila me nova energija zaljubljenosti i samopouzdanja. To se poklopilo sa studenskim demonstracijama '68. godine što me i politički aktivira. Tako je došla i 1969. i kraj studija. Studentski grad sam napustila godinu dana kasnije. Ilegalisala sam u prvom muškom bloku. Ta godina mi je poslužila da se rastanem od studentskog života i shvatim da je vreme za nove izazove.
Zaposlila sam se u Beogradu čim sam završila fakultet. Nastavila sam da učim, upisala sam magistarske studije, takođe na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Studije sam koristila za odmor od posla: tačno se zna šta treba da se nauči, a profesor je tu za sve što ti nije jasno. Pisanje magistarskog rada bilo je mnogo teže i jedva sam isplivala, ali nisam odustala, što se studentima vrlo često događa. Sva sreća što me je bila sramota da odustanem, pa sam nastavljala i završila. Magistarski rad odbranila sam 1977. godine kod profesora Ćirovića. Tema magistarske teze: Sistem finansijskih tokova u Jugoslaviji - metodološka i empirijska analiza za period od 1966. godine. Ostavila sam učenje i akademsku karijeru. Nakon magistriranja sam uplivala u vode menadžmenta i politike. Nije me potpuno napustila želja za klasičnim učenjem, ali teško je bilo da u svoj menadžerski posao prepun sastanaka i komunikacije, uklopim istraživanje i pisanje. Imala sam vremena, eventualno, za kraće poslovno pismo.
Na nagovor profesora Radunovića, prijavila sam doktorsku tezu na Ekonomskom fakultetu. Profesor Radunović je bio iskusan pedagog i divan čovek koga su krasile najbolje crnogorske
osobine moralnosti i strpreljna. Pisanje doktorskog rada je trajalo blizu pet godina, prosto nisam imala vremena za istraživanje i pisanje. Nastavila sam pisanje doktorske teze tek kad sam, kao sekretar Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda, manje putovala. Doktorirala sam kod prof. Kalinića 1987. godine na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu. Tema doktorske teze: Robnofinansijski tokovi-osnova trajne saradnje proizvodnje i trgovine. Još jedan veliki korak u mojoj akademskoj karijeri je napravljen. Ipak, sticajem okolnosti nastavila sam radnu karijeru za koju nije trebao doktorat.
***
Akademsku radnu karijeru započela sam izborom u zvanje docenta na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Prištini, u januaru 1996. godine. U pedesetoj godini života, u Prištini sam razgovorala sa dekanom Ekonomskog fakulteta, Anđelkovićem i prodekanom Zelenovićem u vezi sa poslom. Počela sam da radim sa dvadeset tri godine, i sad, kad imam više godina staža nego tada godina starosti, želim da započnem novu karijeru. Konačno je skinuta ekonomska blokada, čini se da su najgore godine za Srbiju prošle. Nakon nekoliko godina rada u Španiji, želim da se vratim u Beograd. Razgovarala sam sa porodicom
i prijateljima o mogućem poslu. Imala sam bogato radno iskustvo u privredi i upravi. Ipak, znam da se sve promenilo, nova zemlja, privatizacija u privredi, i to iskustvo bi mi samo smetalo. Trebalo je početi nešto novo, možda posao na fakultetu. Zahvaljujući prijatelju Skuliću, koji je u moje ime napisao prijavu na konkurs Ekonomskog fakulteta u Prištini za posao predavača u zvanju docenta, sada sam došla na razgovor.
Na razgovoru saznajem da postoji plan da se ojača nastavni kadar na Univerzitetu u Prištini. Za nove nastavnike bio je zadužen prodekan Zelenović. Razgovor je bio ugodan. Prodekan Zelenović mi u jednom momentu kaže: „Šta, Vi iz Španije pravo na Bliski istok?“ Izgleda mi kao šala, ali kad sam se bolje upoznala sa situacijom u Prištini shvatila sam šta je pod tim mislio. Razgovor sa rektorom Papovićem protiče u relativno neprijatnoj atmosferi zbog njegovog pitanja o mojim godinama i početku pedagoške karijere. To sam krivo shvatila kao blagi mačizam. Odgovorila sam da je za studente važno da profesori imaju i privredno iskustvo, a ne samo iskustvo iz knjiga. Njegov komentar je bio da naši profesori počnu kao asistenti i ostanu na fakultetu do penzije. Prodekan Zelenović je dobio njegovu saglasnost i sad je mogla da započne pravna
procedura za prijem u radni odnos. Skoro deset godina nakon doktoriranja izabrana sam za nastavnika na predmetu Organizacija spoljnotrgovinskih poslova. Trud uložen u sticanje titule doktora nauka konačno ima smisla.
Počinjem pripreme za predavanja. Više od predavanja brine me kako ću putovati, odnosno stanovati u Prištini. Iz dekanata objašnjavaju da profesori, kad su na predavanjima imaju smeštaj u nekoliko renoviranih soba u Studentskom domu. Takođe, profesori mogu da dobiju stan, ako žele da se presele u Prištinu.
Prvi put sam sa Milom prošla kolima kroz Prištinu na putu iz Ohrida. Bila je to naša turistička ruta upoznavanja manastira krajem sedamdesetih. Posle toga sam, radeći u Metalservisu, poslovno dolazila više puta. Grad je bio pun vreve i ljudi, pretežno Albanaca. Politička atmosfera između Srba i Albanaca sada je zaoštrena. Albansko i srpsko stanovništvo živi u paralelnim svetovima. Na Fakultetu nema Albanskih studenata, oni pohađaju neke svoje fakultete, ne zna se gde su. Došlo je mnogo novih profesora, Srba sa sarajevskog Univerziteta koji i stanuju u Prištini. Profesori iz Srbije neki stanuju, ali najveći broj putuje. Već su bile započele priprema za ono što će posle doći krajem devedesetih i što i danas traje. Govori se o napadima Albanca, poginulim vojnicima, ali sve u polušapatu. Tako tri godine i onda '99. opšte bežanje, 24. marta počinje bombardovanje. Dva meseca pre toga ja sam napustila Prištinu.
U januaru te godine zaposlila sam se na Univerzitetu Braća Karić u Beogradu. Na tom Univerzitetu sam stekla zvanje vanrednog, a zatim i redovnog profesora. Kako se menjalo okruženje i ja sam menjala Univerzitete, ali sam ostala u profesuri. Preko dvadeset godina sam profesor i mogu reći da spoj energije mladosti i radoznalosti studenata, iskustva i znanja profesora, jeste očaravajuća moć koja donosi radost i rezultate.
