Junski dan topliji nego što je uobičajno. Moj brat Mirko i ja smo krenuli da obiđemo mesto našeg rođenja, selo Gradnovce. Društvo nam pravi Slobodanka, njegova žena. Selo je smešteno na brdima iznad Sanskog Mosta i Lušci Palanke. To je selo Domazeta, dede Pane i oca Mlađena. Nekoliko godina pravimo
plan tog obilaska.
Vozimo se rano izjutra 6. juna, cestom pored reke Sane. Razgledam pejzaž i razmišljam koliko puta sam ovuda prošla vozom, samo sa druge strane reke. Ispred grada Sane skrećemo u selo Usmovce pored reke Blihe. Prolazimo pored praznih i propalih hala socijalističke industrije, ogromnog zapuštenog prostora i dimnjaka nekadašnjeg giganta Šipada, popularno Pilane. Primala sam srednjoškolsku stipendiju od ovog preduzeća i večno sam im zahvlalna.
Raspitujemo se u selu kojim putem da nastavimo prema Grdanovcima. Objašnjavaju nam da ima novi šumski put tu dole preko mosta. Vraćamo se i nastavljamo. Za razliku od propalih industrijskih hala, kuće u selu su nove i lepo uređene. Kažu nam da vlasnici rade u inostranstvu. Vozimo se oko pola sata zemljanim putem i izlazimo na visoravan ispod brda Lisac. Sad znamo gde smo. Kad se popnemo ugledaćemo poznati put koji pored zaseoka i kuća Daljevića, Kovačevića i škole vodi u Domazete. Silazimo putem, ali nema kuća. Vide se dve-tri nove kuće, ne znamo čije su. Tri brata Tode, Bićo i Pane su najstariji Domazeti koje mi pamtimo. Posle su došla njihova deca i unuci. „Nema škole, ne vidi se” ponavlja Slobodanka, dok silazimo prema selu. Prolazimo pored obnovljene kuće našeg rođaka Ostoje. Mirko je zadovoljan, sad stižemo. Spuštamo se još malo i tamo gde očekujemo poznati prizor bašta, kuća i sela vidimo samo šikaru i drveće. Mirko je uporan, hoće da nađe put da uđe u selo pa makar i pešice, ali ne uspevamo.
Odustajemo i vraćamo se do Ostojine kuće da pitamo za put. Ostoja i negova žena su naših godina. Vratili su se sa sinom iz Prijedora gde su bili za vreme rata u nekoj muslimanskoj kući. Kuća im je obnovljena. Pijemo kafu i uz njihovu priču shvatamo da našeg sela nema. Sve je porušeno i zaraslo. Objasnili su Slobodanki da se škola ne vidi, jer je srušen krov i da sad tamo povratnici drže seno. Nema dece, pa nije ni šteta. Slobodanka komentariše da kad je prvi put došla u selo, u školskom dvorištu je bio zbor - Dan ustanka u BiH, državni praznik 27. juli. Kažu da se u naše selo niko nije vratio. Jedna kuća je obnovljena, ali u njoj niko ne živi pa je i ona zarasla. Mirko ne odustaje, traži da sin pođe sa nama da nam pokaže put kako da uđemo. Upornost se nije isplatila, ništa se ne vidi. Tek pred srušenim zidom nove kuće strica Miloša shvatili smo da je to kuća. Temelji stare dedine kuća nisu mogli ni da se naslute. Zahvaljujemo vodiču i odlazimo.
Spuštamo se niz Lisac tužni. Posle, sedimo u hladovini i prepričavamo doživljaje iz detinjstva. Vadimo iz sećanja slike i ljude kojih više nema. Na to se Mirko žali. Ne zna da li da pamti selo kakvo je bilo pre ili kavo je sada. Komentarišemo dilemu i zaključujemo da treba da pamtimo obe slike. Mirko kaže da je video mnoga porušena i napuštena srpska sela u Lici, ali su ruševine i temelji kuća ostali vidni. Ovde se ništa ne
vidi, možda što je drukčije zemljište, nije kamen.
Vraćamo se u Sanu da obiđemo grad u kom smo odrasli. Skrećemo na izvor Zdene, koji je zaštićen jer se voda koristi u gradskom vodovodu. Zahvatamo hladnu vodu u našu flašu i pijemo iz čaše koja se magli na vrućini. Odmaramo se, slušamo žubor izvora koji donosi sećanja. Ovde smo kao deca dolazili na prvomajske uranke. Plava boja radničkih odela se mešala sa crvenom bojom zastava. U Pilani je radilo oko tri hiljade ljudi koji su učestvovali u radničkim smotrama. Praznični govori o radnim uspesima bili su uobičajen ritual. Nakon toga počinjalo je narodno veselje uz muziku. Lepo vreme je značajno doprinosilo lepoti doživljaja.
Putem pored Zdene dolazimo do kuće našeg detinjstava. Tu sad niko ne živi, vlasnik prodaje kuću. Moj barat Nikola je prodao kuću nakon rata čoveku koji se nasilno uselio kad su Srbi isterani iz Sane. Sad živi u Banjaluci. Ulazim u zapušteno dvorište, kuća je zaključana. Stojim kraj bunara i udišem poznate mirise ove zemlje i vazduha. Slikam dvorište i bunar za Maju. Za nju je bunar imao magičnu privlačnost. Pogledom preko ledine tražim reku, koja je od kuće udaljena oko sto metara. Zdena nam je, iako mala i hladna, bila vrlo važna. Tu smo prali veš, hladili se leti, učili da plivamo.
Već smo znali da su se naše bivše komšije prko ulice, Crnomarkovići, vratili u Sanu. U prizemlju kuće radi kafić. Osvežavamo se i pričamo sa komšijama. Na moje pitanje šta je u novoj, niskoj i dugačkoj zgradi koja ide skoro do Zdene, odgovaraju da je starački dom. Vlasnici su neka nevladina organizacija iz Nemačke. Dodaju da je to jedna od malo firmi koja radi i gde ljudi dolaze na posao.
Ostalo je da odemo na Šušnjar i obiđemo grobove naših roditelja. Mama Sava je umrla u februaru 1987, a tata Mlađen u decembru 1993. godine. Groblje je dobro održavano. U toku rata devedesetih je bilo polomljenih spomenika, ali one nagrobne ploče sa petokrakom niko nije rušio. Ploča mojih roditelja je takva. Provodimo neko vreme na groblju i svako za sebe razmišlja o prošlosti i o tome kad će i da li će ponovo doći. Predlažem da obiđemo spomen-kompleks palim partizanima u Drugom svetskom ratu koji je preko puta civilnog groblja. Ulazimo u park i krećemo prema spomeniku. Park je zapušten, trava i šiblje su pokrili staze. Kad samo stigli na visoravan gde je spomenik sastavljen od spojenih metalnih ploča u liku siluete, vidimo da je sve zarđalo i odvaljeno. Do nas stiže jedna gospođa koja nam objašnjava da je ona nekada brinula o kompleksu, ali više nije zaposlena. Zemljište parka je ponuđeno na licitaciji i spomenik će biti srušen. Komentarišemo da je dugo i trajalo, jer su partizanski spomenici odavno porušeni u mnogim republikama bivše države.
Subota popodne. Na sve strane opšti mir, nema ni automobila ni ljudi. Jeste toplo vreme, ali čudno da baš niko nema razlog da bude na ulici. Šetamo kroz centar, obilazimo stari hotel i nastavljamo prema mostu na Sani. Predlažem da se vratimo i obiđemo pravoslanu crkvu. Spolja izgleda da se ništa nije promenilo. Ulazimo u dvoriše, ali u crkvu ne možemo, vrata su zaključana.
***
Sedimo na klupi u porti i pričamo o vašaru koji se održavao 19. avgusta, na Preobraženje - dan kada se Isus Hrist preobrazio u svetlost. Mama Sava je govorila da se od tog dana menja priroda i počinje jesen. Na taj dan su dolazili tatini i mamini rođaci iz obližnjih sela, Grdanovaca i Lušci Palanke, odnosno Otiša. Neki su prodavali stoku, a drugi išli u crkvu i uživali na vašaru. To je značilo gužvu u kući i više poznatih i nepoznatih gostiju. Za nas decu ovaj praznik nije imao versko značenje jer smo zbog tatinih nadzora svi u kući bili ateisti, naročito mi, deca. Moja majka je bila agnostik - kako se to kaže danas, ali nikad nije napustila naviku da, kad je svetac, ne radi teške poslove ili da se pred spavanje ne prekrsti.
Kasnije, kad smo bili malo veći, izlazili smo na vašar sa drugarima i uživali u toj atmosferi ringišpila i slatkiša. Na crkveni zbor u porti ja sam išla sa nekom od mojih rođaka sa sela. Prvo se išlo u crkvu. Nakon toga su one igrale u kolu i gledale momke. Mirko je otišao u Sarajevo u Vojnu školu i prestao da ide na vašar. Dok sam išla u srednju školu, pa i na fakultet, radovala sam se vašaru i prilici da sretnem mnoge stare drugove. Doživljaj je bio potpun ako su u Sani i Jela ili Rade, moji drugovi i saputnici iz voza. Šetnja korzom od Jeline kuće preko mosta do starog Hotela Sana i nazad, bio je najbolji način da vidimo i budemo viđeni. U tih dvesta-trista metara glavnog šetališta od bioskopa preko mosta i trga do hotela, mogli smo da vidimo i
ogovaramo sve koji nas zanimaju.
***
Nastvljamo obilazak i odlazimo prema džamiji koja je smeštena kraj pijace sa druge strane reke Sane. Ono što mi pamtimo je jednostavna bogomolja sa jednim minaretom, ali sad je drukčije. Zgrada vidno proširena, dograđena su još tri minareta i sada se četiri minareta uzdižu u centru grada. Sedimo u kafani na terasi zgrade Konzuma i gledamo puste ulice i most preko Sane.
Povratak izbeglica nakon rata u Sanu bio je selektivan. Srbi su izbegavali da se vrate jer je Sana ostala u Federaciji. Prodavali su imovinu i kupovali kuće u Republici Srpskoj. Ono što nisu mogli prodati, zaraslo je i propada kao naše rodno selo. Hrvati se takođe nisu vratili jer nisu imali gde da se zaposle. Program pomoći koji je ponudila Nemačka izbeglicama iz Bosne iskoristili su mnogi muslimani za povratak u Sanu. Opštinsko rukovodstvo im je tih godina obećavalo kule i gradove. Ništa od toga se nije ostvarilo. Kad su potrošili ušteđevinu, morali su da potraže posao na nekom drugom mestu.
plan tog obilaska.
Vozimo se rano izjutra 6. juna, cestom pored reke Sane. Razgledam pejzaž i razmišljam koliko puta sam ovuda prošla vozom, samo sa druge strane reke. Ispred grada Sane skrećemo u selo Usmovce pored reke Blihe. Prolazimo pored praznih i propalih hala socijalističke industrije, ogromnog zapuštenog prostora i dimnjaka nekadašnjeg giganta Šipada, popularno Pilane. Primala sam srednjoškolsku stipendiju od ovog preduzeća i večno sam im zahvlalna.
Raspitujemo se u selu kojim putem da nastavimo prema Grdanovcima. Objašnjavaju nam da ima novi šumski put tu dole preko mosta. Vraćamo se i nastavljamo. Za razliku od propalih industrijskih hala, kuće u selu su nove i lepo uređene. Kažu nam da vlasnici rade u inostranstvu. Vozimo se oko pola sata zemljanim putem i izlazimo na visoravan ispod brda Lisac. Sad znamo gde smo. Kad se popnemo ugledaćemo poznati put koji pored zaseoka i kuća Daljevića, Kovačevića i škole vodi u Domazete. Silazimo putem, ali nema kuća. Vide se dve-tri nove kuće, ne znamo čije su. Tri brata Tode, Bićo i Pane su najstariji Domazeti koje mi pamtimo. Posle su došla njihova deca i unuci. „Nema škole, ne vidi se” ponavlja Slobodanka, dok silazimo prema selu. Prolazimo pored obnovljene kuće našeg rođaka Ostoje. Mirko je zadovoljan, sad stižemo. Spuštamo se još malo i tamo gde očekujemo poznati prizor bašta, kuća i sela vidimo samo šikaru i drveće. Mirko je uporan, hoće da nađe put da uđe u selo pa makar i pešice, ali ne uspevamo.
Odustajemo i vraćamo se do Ostojine kuće da pitamo za put. Ostoja i negova žena su naših godina. Vratili su se sa sinom iz Prijedora gde su bili za vreme rata u nekoj muslimanskoj kući. Kuća im je obnovljena. Pijemo kafu i uz njihovu priču shvatamo da našeg sela nema. Sve je porušeno i zaraslo. Objasnili su Slobodanki da se škola ne vidi, jer je srušen krov i da sad tamo povratnici drže seno. Nema dece, pa nije ni šteta. Slobodanka komentariše da kad je prvi put došla u selo, u školskom dvorištu je bio zbor - Dan ustanka u BiH, državni praznik 27. juli. Kažu da se u naše selo niko nije vratio. Jedna kuća je obnovljena, ali u njoj niko ne živi pa je i ona zarasla. Mirko ne odustaje, traži da sin pođe sa nama da nam pokaže put kako da uđemo. Upornost se nije isplatila, ništa se ne vidi. Tek pred srušenim zidom nove kuće strica Miloša shvatili smo da je to kuća. Temelji stare dedine kuća nisu mogli ni da se naslute. Zahvaljujemo vodiču i odlazimo.
Spuštamo se niz Lisac tužni. Posle, sedimo u hladovini i prepričavamo doživljaje iz detinjstva. Vadimo iz sećanja slike i ljude kojih više nema. Na to se Mirko žali. Ne zna da li da pamti selo kakvo je bilo pre ili kavo je sada. Komentarišemo dilemu i zaključujemo da treba da pamtimo obe slike. Mirko kaže da je video mnoga porušena i napuštena srpska sela u Lici, ali su ruševine i temelji kuća ostali vidni. Ovde se ništa ne
vidi, možda što je drukčije zemljište, nije kamen.
Vraćamo se u Sanu da obiđemo grad u kom smo odrasli. Skrećemo na izvor Zdene, koji je zaštićen jer se voda koristi u gradskom vodovodu. Zahvatamo hladnu vodu u našu flašu i pijemo iz čaše koja se magli na vrućini. Odmaramo se, slušamo žubor izvora koji donosi sećanja. Ovde smo kao deca dolazili na prvomajske uranke. Plava boja radničkih odela se mešala sa crvenom bojom zastava. U Pilani je radilo oko tri hiljade ljudi koji su učestvovali u radničkim smotrama. Praznični govori o radnim uspesima bili su uobičajen ritual. Nakon toga počinjalo je narodno veselje uz muziku. Lepo vreme je značajno doprinosilo lepoti doživljaja.
Putem pored Zdene dolazimo do kuće našeg detinjstava. Tu sad niko ne živi, vlasnik prodaje kuću. Moj barat Nikola je prodao kuću nakon rata čoveku koji se nasilno uselio kad su Srbi isterani iz Sane. Sad živi u Banjaluci. Ulazim u zapušteno dvorište, kuća je zaključana. Stojim kraj bunara i udišem poznate mirise ove zemlje i vazduha. Slikam dvorište i bunar za Maju. Za nju je bunar imao magičnu privlačnost. Pogledom preko ledine tražim reku, koja je od kuće udaljena oko sto metara. Zdena nam je, iako mala i hladna, bila vrlo važna. Tu smo prali veš, hladili se leti, učili da plivamo.
Već smo znali da su se naše bivše komšije prko ulice, Crnomarkovići, vratili u Sanu. U prizemlju kuće radi kafić. Osvežavamo se i pričamo sa komšijama. Na moje pitanje šta je u novoj, niskoj i dugačkoj zgradi koja ide skoro do Zdene, odgovaraju da je starački dom. Vlasnici su neka nevladina organizacija iz Nemačke. Dodaju da je to jedna od malo firmi koja radi i gde ljudi dolaze na posao.
Ostalo je da odemo na Šušnjar i obiđemo grobove naših roditelja. Mama Sava je umrla u februaru 1987, a tata Mlađen u decembru 1993. godine. Groblje je dobro održavano. U toku rata devedesetih je bilo polomljenih spomenika, ali one nagrobne ploče sa petokrakom niko nije rušio. Ploča mojih roditelja je takva. Provodimo neko vreme na groblju i svako za sebe razmišlja o prošlosti i o tome kad će i da li će ponovo doći. Predlažem da obiđemo spomen-kompleks palim partizanima u Drugom svetskom ratu koji je preko puta civilnog groblja. Ulazimo u park i krećemo prema spomeniku. Park je zapušten, trava i šiblje su pokrili staze. Kad samo stigli na visoravan gde je spomenik sastavljen od spojenih metalnih ploča u liku siluete, vidimo da je sve zarđalo i odvaljeno. Do nas stiže jedna gospođa koja nam objašnjava da je ona nekada brinula o kompleksu, ali više nije zaposlena. Zemljište parka je ponuđeno na licitaciji i spomenik će biti srušen. Komentarišemo da je dugo i trajalo, jer su partizanski spomenici odavno porušeni u mnogim republikama bivše države.
Subota popodne. Na sve strane opšti mir, nema ni automobila ni ljudi. Jeste toplo vreme, ali čudno da baš niko nema razlog da bude na ulici. Šetamo kroz centar, obilazimo stari hotel i nastavljamo prema mostu na Sani. Predlažem da se vratimo i obiđemo pravoslanu crkvu. Spolja izgleda da se ništa nije promenilo. Ulazimo u dvoriše, ali u crkvu ne možemo, vrata su zaključana.
***
Sedimo na klupi u porti i pričamo o vašaru koji se održavao 19. avgusta, na Preobraženje - dan kada se Isus Hrist preobrazio u svetlost. Mama Sava je govorila da se od tog dana menja priroda i počinje jesen. Na taj dan su dolazili tatini i mamini rođaci iz obližnjih sela, Grdanovaca i Lušci Palanke, odnosno Otiša. Neki su prodavali stoku, a drugi išli u crkvu i uživali na vašaru. To je značilo gužvu u kući i više poznatih i nepoznatih gostiju. Za nas decu ovaj praznik nije imao versko značenje jer smo zbog tatinih nadzora svi u kući bili ateisti, naročito mi, deca. Moja majka je bila agnostik - kako se to kaže danas, ali nikad nije napustila naviku da, kad je svetac, ne radi teške poslove ili da se pred spavanje ne prekrsti.
Kasnije, kad smo bili malo veći, izlazili smo na vašar sa drugarima i uživali u toj atmosferi ringišpila i slatkiša. Na crkveni zbor u porti ja sam išla sa nekom od mojih rođaka sa sela. Prvo se išlo u crkvu. Nakon toga su one igrale u kolu i gledale momke. Mirko je otišao u Sarajevo u Vojnu školu i prestao da ide na vašar. Dok sam išla u srednju školu, pa i na fakultet, radovala sam se vašaru i prilici da sretnem mnoge stare drugove. Doživljaj je bio potpun ako su u Sani i Jela ili Rade, moji drugovi i saputnici iz voza. Šetnja korzom od Jeline kuće preko mosta do starog Hotela Sana i nazad, bio je najbolji način da vidimo i budemo viđeni. U tih dvesta-trista metara glavnog šetališta od bioskopa preko mosta i trga do hotela, mogli smo da vidimo i
ogovaramo sve koji nas zanimaju.
***
Nastvljamo obilazak i odlazimo prema džamiji koja je smeštena kraj pijace sa druge strane reke Sane. Ono što mi pamtimo je jednostavna bogomolja sa jednim minaretom, ali sad je drukčije. Zgrada vidno proširena, dograđena su još tri minareta i sada se četiri minareta uzdižu u centru grada. Sedimo u kafani na terasi zgrade Konzuma i gledamo puste ulice i most preko Sane.
Povratak izbeglica nakon rata u Sanu bio je selektivan. Srbi su izbegavali da se vrate jer je Sana ostala u Federaciji. Prodavali su imovinu i kupovali kuće u Republici Srpskoj. Ono što nisu mogli prodati, zaraslo je i propada kao naše rodno selo. Hrvati se takođe nisu vratili jer nisu imali gde da se zaposle. Program pomoći koji je ponudila Nemačka izbeglicama iz Bosne iskoristili su mnogi muslimani za povratak u Sanu. Opštinsko rukovodstvo im je tih godina obećavalo kule i gradove. Ništa od toga se nije ostvarilo. Kad su potrošili ušteđevinu, morali su da potraže posao na nekom drugom mestu.
Нема коментара:
Постави коментар