Nakon transplantacije matičnih ćelija svakih pet do šest dana, ako je sve u redu, obavezne su kontrole krvne slike zbog praćenja imuniteta i drugih parametara leukocitarne formule.Kontrola u vezi sa osnovnom bolešću je tek u februaru, nakon tri meseca od transplantacije. Smatra se da je toliko vremena potrebno da se organizam smiri i da se vide rezultati.
Danas, 1. decembra, pet dana od izlazka iz bolnice je prva kontrola. Ujutru sam dala krv na analizu. Bila je to prilika da pozdravim sestru Mariu. Ona smatra da sam vrlo brzo izašla iz bolnice, čak mi je pomenula da su na konzilijumu komentarisali da sam ja školski primer kako teče transplantacija. A meni se činilo beskrajno dugo. Zatim sam otišla kod doktorke Ane na konsultacije. Rezultati su dobri. Bela krvna zrnca koja služe za odbranu od infekcija su osamsto, što je malo. Zato mi je dala dve injekcije neupogena, jednu danas, a drugu ću primiti u petak. Prokomentarisala je da moj organizam reaguje burno na injekcije, zato što su mi se već nakon one koju sam dobila u bolnici pre izlaska, bela krvna zrnca povećala sa četiristo na dvadeset i dve hiljade, ali su posle pala na osamsto.
Pitala sam je kad mogu nazad u Beograd. Doktorka se, malo je reći iznenadila. Moram da prođem tri kontrole, o putovanju ne smem ni da razmišljam. Preostalo mi je da budem u Barseloni i da se nadam da će rezultati tih kontrola biti dobri.
Polako se oporavljam, ali je Maja upala u potpunu anemiju. Želi da mi pomogne, ali samo na nivou čistih zahteva: „Ti mi reci šta ti treba i ja ću to uraditi”. Počela je da ide na konsultacije kod psihologa.
Druga kontrola je 9. decembra, opet prvo analiza krvi pa konsultacije kod doktorke Ane. Imunitet, otpornost organizma je povećana, stigla sam do dve hiljade i sto belih krvnih zrnaca. Propisala mi je antibiotik septrin forte tri puta nedeljno protiv neke bakterije koja izaziva upalu pluća. Taj lek može da obori
imunitet, pa zato traži da dođem na kontrolu za nedelju dana.
***
Ovo decembarsko čekanje i pripreme za put u Beograd podsetili su me kako smo godinama Maja i ja putovale iz Sevilje u Beograd za božićne praznike. Bila su to teška putova-nja zbog velike udaljenosti i blokade avionskog saobraćaja sa Beogradom. Putovanje za Svetog Nikolu 1993. bilo je posebno teško i tužno. Tada smo prvo letele za Bukurešt i tu prespavale. U Bukureštu je košava bila i sneg da smo jedva iz taksija ušle u hotel. Sutradan rano smo odletele za Temišvar, a odatle autobusom za Beograd. Stigle smo kući uveče. Ja sam bila umorna i prehlađena, jedva sam čekala da odmorim. Nije bilo tako suđeno, jer su mi izjutra javili da je umro moj otac i da je sahrana sutra. Srećom, umro je u svojoj kući pre nego što su proterani Srbi iz Sane. Znam da je rat u Bosni, da je zimski period i da je rizično putovati, ali osećam da moram da odem na sahranu.Čini mi se da je on umro kad je osetio da sam došla u Beograd i da sad mogu doći. Odmah tog dana polazim. Mile ima ratnu zabranu da napušta Srbiju i ja putujem sa prijateljom Ljubom, divnim tihim i hrabrim čovekom. Vozimo se koridorom, barikade i straže na sve strane, stajanja i provera dokumenata. Stigli smo, baš kad je posmrtna povorka krenula iz dvorišta naše kuće.
Strašan raspad bivše Jugoslavije, rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu, socijalizmu, kao i posledice propadanja ranijih vrednosti, najbolje sam videla na mom ocu. Kada su počeli sukobi u Bosni on je došao u Beograd i ostao oko tri meseca. Bio je potresen i razočaran, pričao je kako nije mogao da gleda kako proteruju ljude, kradu i iznose stvari, ruše kuće. U Sani je to prvo snašlo Hrvate i muslimane. Moj otac se možda zbog toga osećao dodatno krivim. Kad se situacija malo smirila i on prihvatio novo stanje, vratio se kući da bude sa unucima. Moj brat Nikola je već tad bio u ratu. Bože, kako sam bila tužna zbog smrti oca, zbog ove nesreće koja je zadesila sve nas, a posebno narod u Bosni.
***
Treća kontrola 16. decembra; rezultati su stabilni, ali je kvalitet belih krvnih zrnaca opao. Za nedelju dana imam sledeću kontrolu zbog puta u Beograd.
SNOVIĐENJE: Misli su mi podeljene na ono što je bilo i ono što dolazi, verovatno zato što čekam tu poslednju kontrolu i želim da odem u Beograd. Jednog dana, dok sam sedela u fotelji u dnevnoj sobi, potpuno isključena iz stvarnosti, u mislima koje lutaju videla sam moju unuku, malo dete kako preko sobe
ide prema meni. Bila je to slika moje Maje kad je bila mala, samo sa dužom kosom. Doživljaj je bio toliko stvaran da sam ja pružila ruke prema snovima.
Konačno, četvrta kontrola 23. decemra, dan pred putovanje u Beograd.
Rezultati su dobri, izuzev broja belih krvnih zrnaca. Dobila sam dve injekcije neupogena, jednu sam primila odmah, a drugu ću za dve nedelje u Beogradu. U Beogradu ne treba da radim nikakve dodatne analize i mogu da ostanem do 3. februara kada je opšti kontrolni pregleda za osnovnu bolest.
Danas, 1. decembra, pet dana od izlazka iz bolnice je prva kontrola. Ujutru sam dala krv na analizu. Bila je to prilika da pozdravim sestru Mariu. Ona smatra da sam vrlo brzo izašla iz bolnice, čak mi je pomenula da su na konzilijumu komentarisali da sam ja školski primer kako teče transplantacija. A meni se činilo beskrajno dugo. Zatim sam otišla kod doktorke Ane na konsultacije. Rezultati su dobri. Bela krvna zrnca koja služe za odbranu od infekcija su osamsto, što je malo. Zato mi je dala dve injekcije neupogena, jednu danas, a drugu ću primiti u petak. Prokomentarisala je da moj organizam reaguje burno na injekcije, zato što su mi se već nakon one koju sam dobila u bolnici pre izlaska, bela krvna zrnca povećala sa četiristo na dvadeset i dve hiljade, ali su posle pala na osamsto.
Pitala sam je kad mogu nazad u Beograd. Doktorka se, malo je reći iznenadila. Moram da prođem tri kontrole, o putovanju ne smem ni da razmišljam. Preostalo mi je da budem u Barseloni i da se nadam da će rezultati tih kontrola biti dobri.
Polako se oporavljam, ali je Maja upala u potpunu anemiju. Želi da mi pomogne, ali samo na nivou čistih zahteva: „Ti mi reci šta ti treba i ja ću to uraditi”. Počela je da ide na konsultacije kod psihologa.
Druga kontrola je 9. decembra, opet prvo analiza krvi pa konsultacije kod doktorke Ane. Imunitet, otpornost organizma je povećana, stigla sam do dve hiljade i sto belih krvnih zrnaca. Propisala mi je antibiotik septrin forte tri puta nedeljno protiv neke bakterije koja izaziva upalu pluća. Taj lek može da obori
imunitet, pa zato traži da dođem na kontrolu za nedelju dana.
***
Ovo decembarsko čekanje i pripreme za put u Beograd podsetili su me kako smo godinama Maja i ja putovale iz Sevilje u Beograd za božićne praznike. Bila su to teška putova-nja zbog velike udaljenosti i blokade avionskog saobraćaja sa Beogradom. Putovanje za Svetog Nikolu 1993. bilo je posebno teško i tužno. Tada smo prvo letele za Bukurešt i tu prespavale. U Bukureštu je košava bila i sneg da smo jedva iz taksija ušle u hotel. Sutradan rano smo odletele za Temišvar, a odatle autobusom za Beograd. Stigle smo kući uveče. Ja sam bila umorna i prehlađena, jedva sam čekala da odmorim. Nije bilo tako suđeno, jer su mi izjutra javili da je umro moj otac i da je sahrana sutra. Srećom, umro je u svojoj kući pre nego što su proterani Srbi iz Sane. Znam da je rat u Bosni, da je zimski period i da je rizično putovati, ali osećam da moram da odem na sahranu.Čini mi se da je on umro kad je osetio da sam došla u Beograd i da sad mogu doći. Odmah tog dana polazim. Mile ima ratnu zabranu da napušta Srbiju i ja putujem sa prijateljom Ljubom, divnim tihim i hrabrim čovekom. Vozimo se koridorom, barikade i straže na sve strane, stajanja i provera dokumenata. Stigli smo, baš kad je posmrtna povorka krenula iz dvorišta naše kuće.
Strašan raspad bivše Jugoslavije, rušenje iluzija o bratstvu i jedinstvu, socijalizmu, kao i posledice propadanja ranijih vrednosti, najbolje sam videla na mom ocu. Kada su počeli sukobi u Bosni on je došao u Beograd i ostao oko tri meseca. Bio je potresen i razočaran, pričao je kako nije mogao da gleda kako proteruju ljude, kradu i iznose stvari, ruše kuće. U Sani je to prvo snašlo Hrvate i muslimane. Moj otac se možda zbog toga osećao dodatno krivim. Kad se situacija malo smirila i on prihvatio novo stanje, vratio se kući da bude sa unucima. Moj brat Nikola je već tad bio u ratu. Bože, kako sam bila tužna zbog smrti oca, zbog ove nesreće koja je zadesila sve nas, a posebno narod u Bosni.
***
Treća kontrola 16. decembra; rezultati su stabilni, ali je kvalitet belih krvnih zrnaca opao. Za nedelju dana imam sledeću kontrolu zbog puta u Beograd.
SNOVIĐENJE: Misli su mi podeljene na ono što je bilo i ono što dolazi, verovatno zato što čekam tu poslednju kontrolu i želim da odem u Beograd. Jednog dana, dok sam sedela u fotelji u dnevnoj sobi, potpuno isključena iz stvarnosti, u mislima koje lutaju videla sam moju unuku, malo dete kako preko sobe
ide prema meni. Bila je to slika moje Maje kad je bila mala, samo sa dužom kosom. Doživljaj je bio toliko stvaran da sam ja pružila ruke prema snovima.
Konačno, četvrta kontrola 23. decemra, dan pred putovanje u Beograd.
Rezultati su dobri, izuzev broja belih krvnih zrnaca. Dobila sam dve injekcije neupogena, jednu sam primila odmah, a drugu ću za dve nedelje u Beogradu. U Beogradu ne treba da radim nikakve dodatne analize i mogu da ostanem do 3. februara kada je opšti kontrolni pregleda za osnovnu bolest.
Нема коментара:
Постави коментар