Od kolege sam saznala da se organizuje proslava pedeset godina mature u Srednjoj ekonomskoj školi u Prijedoru. Datum proslave je 6. jun 2015. godine. Uspostavljam kontakt sa organizatorima, Jovankom i Jelom. Želim da idem jer mi se to nekako uklapa sa mojim povezivanjem života i kopanjem po prošlosti.Posle bolesti još nisam sigurna u svoju snagu, ali ipak sam 5. juna doputovala u Prijedor i smestila se u hotel. Kao podrška pridružuju se moj brat Mirko i snaha Slobodanka.
***
Razmišljam o mojim đačkim danima u ovom gradu. Upisala sam se u Srednju ekonomsku školu u Prijedoru. Dobila sam stipendiju Šumsko-industrijskog preduzeća iz Sane. Do škole smo putovali vozom. Ustajali smo pre pet sati da bi u sedam bili u školi, i čekali do osam da počne nastava. Popodne slično, čekanje posle nastave sat-dva da voz krene i dolazak kući oko pet popodne. U tom čekanju bilo je vremena za učenje i čitanje. Ali nije bilo lako naći mirno mesto. Đaci su čekali u vagonima voza koji je ostajao na sporednom koloseku do povratka. Atmosfera je nabijena neobuzdanim dečjim šalama da bi lakše prošlo
vreme čekanja.
Tih šezdesetih godina svi smo bili siromašni, a moja familija posebno. Radnička plata oca nije bila dovoljna za hranu, odeću i školovanje četvoro dece. I ostali đaci, moji drugovi su bili u sličnoj ili goroj situaciji. Najvažnije je bilo da idemo u školu. Nastavnici su to razumeli i pomagali nam kad god su mogli.
Kad sam stigla do četvrtog razreda počinje neizvesnost šta donosi budućnost. Poslednje polugodište počela sam da pišem dnevnik da nekako umanjim tu neizvesnost. Društvo iz razreda upisalo je nešto za uspomenu. Tako sam na neki način upakovala svoj prošli život. Moja najbolja drugarica Jela i rođak Rade, koji su stariji od mene i sa kojima sam putovala u Prijedor, već su otišli na fakultete. Rastanak sam već prebolela. Želela sam da studiram, ali sam imala obavezu da odradim četiri godine za stipenduiju. U junu je stiglo obaveštenje da sam oslobođena te obaveze. Slobodna sam i mogu na fakultet.
***
Zakazani termin sastanka generacije je u 16h ispred škole.Velika vrućina u Prijedoru. Zastajem podalje od grupe ljudi koja se okupila ispred škole i razgledam moju generaciju. Vidi se da je prošlo pedeset godina. Pridružujem se grupi i ulazimo u školu i sedamo u klupe. U generaciji đaka 1964/65. su bila dva razreda, po jedan u prepodnevnoj i poslepodnevnoj smeni. Ja sam išla u školu pre podne jer sam putovala iz Sanskog Mosta. Ostali đaci u toj smeni su takođe putovali iz obližnjih sela.
Od približno šezdeset đaka iz te generacije, došlo je nas osamnaest, osam iz mog razreda i ostali iz popodnevne smene. Tu je i nastavnik prava, stariji nekoliko godina od nas. Bio je tek završio studije kad nam je predavao u četvrtom razredu. Provodimo neko vreme u klupama i pričamo o svojim životima. Izlazim iz razreda i obilazim školu. Gornji spratovi su reno virani, a prizemlje još nije. Stojim na spratu ispred zbornice i vraćam se u one školske dane. Bila sam dobar i pristojan đak i nisam imala strah od škole i nastavnika, ali ipak na tom prostoru je postojao neki izazov susreta sa višim autoritetom. Osećam taj naboj.
Ubrzo krećemo u obilazak grada i posle nas čeka večera i druženje. Prijedor se promenio. Od kasabe je postao grad, treći po veličini u Republici Srpskoj. Sanski rukavac - Berek je sređen kao i park koji vodi do starog grada. Proširio se centar grada, koji je nekad činila samo jedna ulica, a sada je to pravo gradsko jezgro. Grad je stigao je do obale Sane. Ima mnogo novih srednjih škola i novih stanovnika. Rat devedesetih izazvao je preseljenje ljudi. U Prijedor su došli iseljeni Srbi iz Sansko-Unskog kantona Federacije.
Na večeri pokšavam da saznam nešto više o ostalima iz naše generacije, čitajući poruke i potpise u mom dnevniku koji sam donela. U sećanju mi pomažu Čađo i sestre Rada i Dara, koji su iz mog razreda i žive u Prijedoru. Prvo saznajem da mnogi koji i sada žive u Prijedoru nisu hteli da dođu, jer ne žele da se sretnu sa muslimanima ili obrnuto. Nekolicina je umrla, a drugi su sprečeni ili nisu ni pozvani jer nema kontakta. Od nas koji smo bili, dvoje živi u Srbiji, troje u nekim drugim evropskim zemljama, ostali u Prijedoru i Banjaluci. Pominjemo nastavnike koji su nam predavali. Svi pamtimo mladog profesora srpsko-hrvatskog, Marčetića, koji je sve nas literarno inspirisao. Ja sam čak napisala priču za opštinsko takmičenje i dobila drugu nagradu. Svi su imali divna sećanja o njemu, naročito znajući da je umro vrlo mlad. Nas nekoliko iz mog razreda pričali smo o naše dve razredne-Danici, profesorki engleskog, amerčkom đaku, pravoj dami. Mada se nama činila nadmena, ona se trudila da na diskretan način skrene pažnju, naročito devojkama kada nešto u vezi sa oblačenjem ili frizurom nije dobro. Dana je druga razredna sa kojom smo završili četvrti razred, a ona radni vek. Zbog toga se prema nama ponašala kao prema svojoj deci. Nekoliko puta sam spavala u njenom stanu kad nisam stigla da se vratim u Sanu.
Prepričavali smo razne zgode. Sećam se kako su od mene prepisivali domaći pre časa ili u toku časa. Sećam se da sam često provodila čas na hodniku jer su me nastavnici izbacili zbog šaptanja. Jednom sam čak molila nastavnika da se vratim u klupu jer je u hodniku bilo jako hladno. Obećala sam da ću biti mirna. Bilo je svega…
Neki su celo veče proveli igrajući, uživajući u muzici.Naš kolega Šanta se strašno hvalio kako je bio uspešan privrednik i da je radio u Sani. Nisam baš razumela o čemu priča jer ne znam da u Sani ima neko veliko preduzeće. Drugi su mi objasnili da je on borac Petog korpusa – komandat Dudaković. Oni su čistili Sanski Most od Srba pred kraj rata kada se dogovarala granica između Federacije i Republike Srpske.
Nije me to potreslo jer sam već prebolela progon mog brata Nine iz porodične kuće u Sani. Srećom, moji roditelji to nisu dočekali. Moj brat i njegovi saborci nisu prihvatili da je granica već dogovorena i kada je Arkan propustio Peti korpus u Sanu, oni su ostali odsečeni u Grmeču dest dana gladni i prozebli.
Završili smo druženje negde oko ponoći. Dogovorili smo se da se ubuduće sastajemo svake godine. Da li će tako biti ne znam, ali i sama namera je ohrabrenje. Drago mi je da sam došla na ovu godišnjicu i obnovila sećanja na đačko doba.
***
Razmišljam o mojim đačkim danima u ovom gradu. Upisala sam se u Srednju ekonomsku školu u Prijedoru. Dobila sam stipendiju Šumsko-industrijskog preduzeća iz Sane. Do škole smo putovali vozom. Ustajali smo pre pet sati da bi u sedam bili u školi, i čekali do osam da počne nastava. Popodne slično, čekanje posle nastave sat-dva da voz krene i dolazak kući oko pet popodne. U tom čekanju bilo je vremena za učenje i čitanje. Ali nije bilo lako naći mirno mesto. Đaci su čekali u vagonima voza koji je ostajao na sporednom koloseku do povratka. Atmosfera je nabijena neobuzdanim dečjim šalama da bi lakše prošlo
vreme čekanja.
Tih šezdesetih godina svi smo bili siromašni, a moja familija posebno. Radnička plata oca nije bila dovoljna za hranu, odeću i školovanje četvoro dece. I ostali đaci, moji drugovi su bili u sličnoj ili goroj situaciji. Najvažnije je bilo da idemo u školu. Nastavnici su to razumeli i pomagali nam kad god su mogli.
Kad sam stigla do četvrtog razreda počinje neizvesnost šta donosi budućnost. Poslednje polugodište počela sam da pišem dnevnik da nekako umanjim tu neizvesnost. Društvo iz razreda upisalo je nešto za uspomenu. Tako sam na neki način upakovala svoj prošli život. Moja najbolja drugarica Jela i rođak Rade, koji su stariji od mene i sa kojima sam putovala u Prijedor, već su otišli na fakultete. Rastanak sam već prebolela. Želela sam da studiram, ali sam imala obavezu da odradim četiri godine za stipenduiju. U junu je stiglo obaveštenje da sam oslobođena te obaveze. Slobodna sam i mogu na fakultet.
***
Zakazani termin sastanka generacije je u 16h ispred škole.Velika vrućina u Prijedoru. Zastajem podalje od grupe ljudi koja se okupila ispred škole i razgledam moju generaciju. Vidi se da je prošlo pedeset godina. Pridružujem se grupi i ulazimo u školu i sedamo u klupe. U generaciji đaka 1964/65. su bila dva razreda, po jedan u prepodnevnoj i poslepodnevnoj smeni. Ja sam išla u školu pre podne jer sam putovala iz Sanskog Mosta. Ostali đaci u toj smeni su takođe putovali iz obližnjih sela.
Od približno šezdeset đaka iz te generacije, došlo je nas osamnaest, osam iz mog razreda i ostali iz popodnevne smene. Tu je i nastavnik prava, stariji nekoliko godina od nas. Bio je tek završio studije kad nam je predavao u četvrtom razredu. Provodimo neko vreme u klupama i pričamo o svojim životima. Izlazim iz razreda i obilazim školu. Gornji spratovi su reno virani, a prizemlje još nije. Stojim na spratu ispred zbornice i vraćam se u one školske dane. Bila sam dobar i pristojan đak i nisam imala strah od škole i nastavnika, ali ipak na tom prostoru je postojao neki izazov susreta sa višim autoritetom. Osećam taj naboj.
Ubrzo krećemo u obilazak grada i posle nas čeka večera i druženje. Prijedor se promenio. Od kasabe je postao grad, treći po veličini u Republici Srpskoj. Sanski rukavac - Berek je sređen kao i park koji vodi do starog grada. Proširio se centar grada, koji je nekad činila samo jedna ulica, a sada je to pravo gradsko jezgro. Grad je stigao je do obale Sane. Ima mnogo novih srednjih škola i novih stanovnika. Rat devedesetih izazvao je preseljenje ljudi. U Prijedor su došli iseljeni Srbi iz Sansko-Unskog kantona Federacije.
Na večeri pokšavam da saznam nešto više o ostalima iz naše generacije, čitajući poruke i potpise u mom dnevniku koji sam donela. U sećanju mi pomažu Čađo i sestre Rada i Dara, koji su iz mog razreda i žive u Prijedoru. Prvo saznajem da mnogi koji i sada žive u Prijedoru nisu hteli da dođu, jer ne žele da se sretnu sa muslimanima ili obrnuto. Nekolicina je umrla, a drugi su sprečeni ili nisu ni pozvani jer nema kontakta. Od nas koji smo bili, dvoje živi u Srbiji, troje u nekim drugim evropskim zemljama, ostali u Prijedoru i Banjaluci. Pominjemo nastavnike koji su nam predavali. Svi pamtimo mladog profesora srpsko-hrvatskog, Marčetića, koji je sve nas literarno inspirisao. Ja sam čak napisala priču za opštinsko takmičenje i dobila drugu nagradu. Svi su imali divna sećanja o njemu, naročito znajući da je umro vrlo mlad. Nas nekoliko iz mog razreda pričali smo o naše dve razredne-Danici, profesorki engleskog, amerčkom đaku, pravoj dami. Mada se nama činila nadmena, ona se trudila da na diskretan način skrene pažnju, naročito devojkama kada nešto u vezi sa oblačenjem ili frizurom nije dobro. Dana je druga razredna sa kojom smo završili četvrti razred, a ona radni vek. Zbog toga se prema nama ponašala kao prema svojoj deci. Nekoliko puta sam spavala u njenom stanu kad nisam stigla da se vratim u Sanu.
Prepričavali smo razne zgode. Sećam se kako su od mene prepisivali domaći pre časa ili u toku časa. Sećam se da sam često provodila čas na hodniku jer su me nastavnici izbacili zbog šaptanja. Jednom sam čak molila nastavnika da se vratim u klupu jer je u hodniku bilo jako hladno. Obećala sam da ću biti mirna. Bilo je svega…
Neki su celo veče proveli igrajući, uživajući u muzici.Naš kolega Šanta se strašno hvalio kako je bio uspešan privrednik i da je radio u Sani. Nisam baš razumela o čemu priča jer ne znam da u Sani ima neko veliko preduzeće. Drugi su mi objasnili da je on borac Petog korpusa – komandat Dudaković. Oni su čistili Sanski Most od Srba pred kraj rata kada se dogovarala granica između Federacije i Republike Srpske.
Nije me to potreslo jer sam već prebolela progon mog brata Nine iz porodične kuće u Sani. Srećom, moji roditelji to nisu dočekali. Moj brat i njegovi saborci nisu prihvatili da je granica već dogovorena i kada je Arkan propustio Peti korpus u Sanu, oni su ostali odsečeni u Grmeču dest dana gladni i prozebli.
Završili smo druženje negde oko ponoći. Dogovorili smo se da se ubuduće sastajemo svake godine. Da li će tako biti ne znam, ali i sama namera je ohrabrenje. Drago mi je da sam došla na ovu godišnjicu i obnovila sećanja na đačko doba.
Нема коментара:
Постави коментар