Došla sam u bolnicu u subotu oko 21.30, kao što mi je rečeno. Sad sam već imala sobu i krevet. Broj sobe je 119, tu se privremeno smeštamo. Pored ličnih stvari, doneli smo kompjuter i televizor. Soba je sa dva kreveta i velikim kupatilom. Između kreveta je zavesa. Uz svaki krevet je ormarić. Kreveti su potpuno
pokretni, i uzglavlje i noge. Iznad krevata su dva svetla i alaram za poziv sestrama. Iznad svakog krevata na pokretnoj ruci je televizor, sobe imaju i wi-fi i sve se iznajmljuje, odnosno plaća - jedan ili više dana.
U ovoj sobi sam ostala tri noći, a u utorak sam se preselila u sobu 102.
To je jednokrevetna soba. Na odeljenju ima dvanaest ovakvih jednokrevetnih soba i isto toliko dvokrevetnih U sobe se smeštaju pacijenti za transplantaciju, bilo da je autotrasplante (autólogo) ili od donatora (alotrasplantes). Sobe su u stvari apartmani, u njima je krevet, ormar, sto, televizor, kupatilo i sve što treba. U sobu se ulazi iz zasebnog predsoblja, a ne iz bolničkog hodnika. Preko cirkulacije vazduha se održava dovoljno sterilna atmosfera. Bolničko osoblje u predsoblju stavlja masku i pere ruke pre ulaska u sobu. Isto važi i za posetioce, samo što posetioci oblače zelene mantile od papira. Posete bolesniku u izolaciji su znači, dozvoljene. Posetioci ostavljaju stvari u bolničkom hodniku u posebne pretince ormara koji se zaključavaju.
Doktori su odvojeni sistem od medicinskih sestara. Oni obilaze bolesnike svaki dan, ali ne postoji zvanična vizita niti mi poznajemo unutrašnju hijerarhiju. Sve važne medicinske odluke donosi odgovorno lice, šef, što je u mome slučaju doktorka Moreno, i doktor koji je zadužen za pacijenta, što je u mom slučaju doktorka Pilar. Sa bolesnikim komunicira medicinska sestra koja je završila visoku medicinsku školu, odnosno tri ili četiri godine studija. Pomoćna medicinska sestra sa srednjom školom obavlja poslove u vezi sa sobom i hranom. Kreveti se presvlače svaki dan. Ne postoji nikakva fobija od lekara i vizite jer su nam rekli da je soba naša kuća, pa da se tako ponašamo. Sav urin se čuva, a stolica samo ako nešto nije u redu. Postoji neka vrsta papirnih lavora (palanga) koja se koristi za mokrenje. Skupljaju se dva puta u svakoj smeni. Odnos između lekara i medicinske sestre je preko kompjuterskog naloga, a tako se saopštava i sve u vezi sa lekovima i drugim zadacima. Svi nalozi i promene se unose u kompjuter i sve je dostupno ovlašćenim licima. Medicinske sestre zvanično obilaze bolesnike tri puta dnevno i sprovode propisanu terapiju, mere pritisak i temperaturu. Vreme za terapije je izjutra između 8 i 9, posle podne od 16 i uveče posle 22h. U slučaju potrebe postoji zvono za poziv za vanrednu intervenciju. Sve promene terapije odobrava lekar.Sestre imaju šefa koji određuje organizaciju rada i smena. Rad je organizvan u tri smene, i koliko sam videla, naporno se radi.
Posle skoro šest meseci lečenja ovde, nisam uspela ni slučajno ni namerno da čujem od čega neko boluje. Lekovi su uvijeni u neutralne kese sa imenom pacijenta pa se ne može ništa pročitati. Medicinsko osoblje ti se obraća u vezi sa lekom koji primaš ne pominjući dijagnozu. Sestre nikad ne komentarišu tvoju bolest niti pominju nekog drugog pacijenta.
Čim sam došla u bolnicu 1. novembra, priključili su mi preko katetera fiziološki rastvor. Vukla sam stalak sa sobom do poslednjeg sata pre izlaska. Na ovaj način sam primala sve lekove, sve je preko vena.
U nedelju pre podne oko 10h počela sam sa hemoterapijom sa melfalanom - vrlo velike doze. Ovu terapiju primam dva dana. Imala sam jake glavobolje. Na svakoj kontroli te pitaju da li imaš bolove i kog su stepena od 1 do10, da li ti treba nešto protiv bolova. Na primer: ja sam posle hemoterapije nastavila da primam lek protiv mučnine, pa sam im, kad su me pitali da li mi treba još, predložila da ga ukinemo zato što nisam osećala mučninu. Tražila sam im neko sredstvo protiv zatvora, i odmah dobila lek u kesici koji se razmuti sa malo vode i popije. Zaista je bio efikasan i bezbolan.
Utorak je dan za odmor. Na moje traženje, došao je bolnički brica i ošišao me. Opadanje kose mi je smetalo. Popodne sam se preselila u jednokrevetnu sobu, pomogle su mi dve pomoćne medicinske sestre.
Maja je 3. novembra otputovala u Beograd zato što mora u Banjaluku. Govorila sam joj da sam u bolnici i da nema razloga da toliko žuri jer će se premoriti. Ostala je pri svome. Čak je obavestila glavnu sestru da neće biti tu nekoliko dana i ako nešto bude trebalo mogu da pozovu njenu drugaricu Martu. Tako su sestre, znajući da ona neće dolaziti u posetu, svako popdne u moju sobu slale volontere da mi neko vreme prave društvo i razgovaraju sa mnom. Volonteri su studenti medicine i psihologije, treba da imaju određen broj sati prakse i posete bolesnicima.
Dan transplantacije, 5. novembar. Okupala sam se i presvukla pidžamu, a medicinski tehničar Edu postavio mi je novi sistem za vensku infuziju.
Transplantacija je počela oko 11h. Prvo su mi dali antialergijsko sredstvo na konzervans u kome se čuvaju matične čelije. Nakon toga, same matične ćelije. Primila sam dve kese matičnih ćelija. Prva kesa je već bila pripremljena, a na drugu smo malo sačekali da je donesu iz Banke krvi. Sve je proteklo brzo, bez problema, sa čekanjem oko dva sata.
Popodne se sve promenilo. Dobila sam temperaturu 37,8 stepeni. Osećala sam se vrlo loše. Odmah su uzeli krv i urin na analizu, našli esherihia coliu u urinu, i odredili da primam antibiotik na svakih šest sati. Nekoliko dana osećala sam ukus i miris konzervansa u ustima i u sobi.
Sreda je prilično dinamičan dan i vrlo je interesantan. Prvo u vizitu dolazi šef hematologije i sa njim psiholog, zatim doktorka Moreno - šef doktorske ekipe i na kraju moja doktorka. Šef hematologije mi je rekao da se nada da sledeće srede neću biti tu. Posle su dolazili i drugi doktori, opšta zbrka. Edu mi je rekao da šef hematologije svake srede dolazi u vizitu i dovodi svog revizora, a vrlo često i socijalnog radnika. Ovde svako ima svog revizora koji kontroliše njegov rad i ima pravo da proveri da li je poštovao sve protokole.
Odmah nakon transplantacije su se javili jaki bolovi u ustima, ušnim kanalima i sinusima, naizmanično jedna pa druga strana. Lekove protiv tih bolova daju mi četiri do pet puta dnevno. Obilaze me razni lekari u svim smenama, i stalno ispituju šta i gde me boli. Slušaju pluća i srce, pipaju da li su mi noge otekle i naravno gledaju grlo i usta – za to obično koriste svetlo ličnog mobilnog telefona. Još imam temperaturu oko
37,2- 37,5 i primam antibiotike. Objasnili su mi da, pošto su hemoterapijom uništena bela krvna zrnca, a matične ćelije koje su vraćene u organizam treba da ih proizvedu, u organizmu ne postoji imunitet i zato me napaduju razni virusi i bakterije. To je i razlog zašto me boli sluzokoža usta i grla. Zube ne mogu da perem, samo ispiram usta. Postoji neka tečnost za ispiranje, ali prema iskustvu drugih bolesnika za tu svrhu je najbolja koka-kola. Ponekad povraćam, ali vrlo malo. Prestala je temperatura. Sad je lakše.
***
Kad se osećam loše, uvek prizivam majku. Valjda nam to ostane od rođenja kada smo potpuno zavisni. Moja majka Sava bila je potpuno posvećana deci, pa i kad smo odrasli. Razmišljam o njoj i sećam se sa koliko borbe je othranila i izvela na put četvoro dece. Njen sav svet su bila njena familija i kuća. Nije imala vremena za odlazak u komšiluk, a nije ni volela to. Klonila se komšijskog ogovaranja i sećam se kako bi prekidala nečiji trač o momcima i devojkama rečenicom: „Pusti, ne znamo mi kakva će bita naša deca kad porastu.“ Ona je držala sve konce porodičnih dešavanja u svojim rukama. Decu je kontrolisala i podsticala na rad, a oca je uključivala u važnim pitanjima ili kad smo mi odbili da je poslušamo. Bila je blaga i uporna, pa smo na kraju uradili ono što je tražila.
Bilo nas je četvoro koji smo preživeli. Pričala je da joj je prvo dete, devojčica koja je rođena u ratu umrla. Zatim je imala spontani pobačaj u jako viskoj trudnoći, bili su blizanci. Mirko, najstariji sin, rođen je odmah nakon rata, a posle mene Nikola i Nada. Svi smo rođeni u pet godina razmaka između najstarijeg
i najmlađeg deteta. Ipak, družili smo se svi međusobno.
Skoro da je suvišno pisati o tome šta je za nju značilo da se sa dvoje male dece krene od kuće sa sela u Bosansku Gradišku gde je muž dobio prvu službu u miliciji posle rata. Nastavila je da se seljaka iz grada u grad i rodila još dvoje dece. Smirila se kad su kupili kuću u Sani. Posebno je bila sretna što je mogla da se viđa sa jedinim bratom , Vojinom. Ujak je živeo u kući njihovog oca u selu Rakovići blizu Lušci Palanke. Svi smo se radovali njegovom dolasku jer to je bilo pravo veselje u svakom smislu. Obično bi nam na konju donosio sir, mleko, kajmak i druge poljoprivredne namirnice. Zatim bi sedeo sa nama i pravio razne šale na račun Nade i Nikole, mlađeg brata i sestre, zato što ne znaju da urade nešto oko konja što bi im on rekao. Ljubav moje majke prema bratu bila je neograničena i obrnuto. Kao deca ostali su na imanju svoga pokojnog oca Milana, a majka Dosta se preudala. Za vreme njegove posete, sreća da su zajedno i da su u prilici da razgovaraju o svojim familijama i životu, obasjavala je celu kuću i sve nas.
Deca su odrasla i otišla od kuće, ali ona je nastavila da brine o svima nama bez obzira što se nama činilo da je to suvišno. Uporno je insistirala da ja treba da rodim dete. Govorila je da će ona da čuva dete, ako ja zbog posla nemam vremena. Održala je obećanje. Čuvala je Maju, leti u Sani, a zimi u Beogradu. Plakala je svaki put kad bih odvela Maju iz Bosne. To mi je bilo razumljivo jer se rastajala od unuke. Ali ona je plakala i kad bih dovela Maju da ostane sa njima. Kad sam je pitala zašto sad plače , odgovorila je: „Plačem za tobom. Kako možeš da ostaviš dete?”
U periodu dok su moji roditelji čuvali Maju, postali su bliski sa Milom, a on ih je prihvatio kao svoje roditelje. Maja je tako do polaska u u školu provodila vreme u Bosni i Beogradu. Na zimskom raspustu njenog prvog razreda provele smo petnaest dana u Bosni. Bilo je vrlo hladno sa mnogo snega i Maja je uživala. Ja sam takođe uživala u društvu roditelja. Završavala sam rad na doktorskoj tezi. Mama mi kaže da bi bilo vreme da prestanem da nosam te knjižurine i da se posvetim Maji i njenoj školi. Obećala sam da hoću. U Beograd samo se vratile 1. februara 1987. godine, a 4. su mi javili da je mama umrla. Vest me šokirala, nisam mogla da verujem. Kasnije sam prihvatila da je najvažnije da se nije mučila. Mnogo puta prevrnula sam po glavi sve što smo razgovarle tih dugih zimski noći, pre njene smrti. Znam da je bila zadovoljna životom koji je proživela u braku. Troje njene dece je imalo decu. Za sina Nikolu, koji je gazio četrdesetu, a nije se oženio, pomirljivo je prokomentarisala da je najvažnije da je živ i zdrav.
Nakon dve-tri godine posle njene smrti, Nine se oženio i ubrzo dobio dva sina. Ona to nije doživela, ali ja sam se radovala za nju. Sve što se izdešavalo posle njene smrti, stradanja i situacija da su njeni sinovi u različim vojskama, konačno me uverilo da ne treba da žalim što je tako rano umrla. Nakon svega, nadam se da je mojim roditeljima za utehu da smo mi, njihova deca, svi živi, da se viđamo i družimo.
***
Peti dan nakon transplantacije sam se osećala dobro, dobila sam neku posebnu energiju. Osećala sam svoje telo i stare bolove kičme. Taj dan u vizitu su došle doktorka Moreno i doktorka Pilar. Rekla sam im kako se osećam. One su se samo smeškale i ispitivale me. Pregledale su me od glave do pete: usta, pluća, otoke na nogama. Pomislila sam kako bi bilo kad bi naši lekari, a posebno šef lekarske ekipe, ovako nekog pregledali. U lekarskom izveštaju otpusne liste iz bolnice piše da su taj dan moje matične ćelije otpočele proizvodnju sopstvenog imuniteta. Lekarkama je bilo zanimljivo da sam ja osetila promenu u organizmu, a one su je videle u analizi krvi.
Znači, oživela sam. Pa ipak, sve su to mali pomaci.
Doktorka Pilar me je pitala da li se osećam bolje ili gore u odnosu na jučerašnji dan. Osećala sam se gore pa sam to i rekla. Najavila mi je da ću početi da primam injekcije neupogena koje sam već primala tokom pretransplantacije, a koje potstiču imunitet.
Popodne, posle injekcije, ponovo sam dobila temperaturu preko 37 stepeni i skočio mi je pritisak. Već drugu noć loše spavam, sve me boli. Pošto ne spavam noću, spavam danju. Potpuno sam izgubila apetit i danima imam diareju. Čini mi se da se bolovi usta i glave smanjuju. Nakon četiri dana prestala sam da primam injekcije neupogena i temperatura i pritisak su se malo smirili.
Popodne, kad je došla u posetu, Maja mi kaže da je bila kod lekara, da se oseća loše i da je iscrpljena. Doktorka joj je rekla da ima jako nizak nivo gvožđa u krvi, a ni ostali parametri krvne slike nisu dobri. Treba da pije lekove i da odmara. Ovo je bilo za očekivati imajući u vidu psihički i fizički napor koji čini.
U četvrtak, 13. novembra sam primila transfuziju plaketas, po našem trombocite, krvne pločice. Nakon tranfuzije dobila sam alergiju, crvenilo i osip po celom telu, naročito po grudima i rukama.
TAMARA: Jednog dana predstavila mi se medicinska sestra koju pre toga nisam upoznala. Zove se Tamara. Neuobičajeno ime za ovaj deo sveta. To sam prokomentarisala i saznala da je dobila ime po liku iz knjige koju je u trudnoći čitala njena mama. Tamara je visoka i krupna, srednjih godina i ime joj je potpuno odgovaralo. Malo smo pričale o imenima, a zatim je ona prešla na ćišćenje katetera. Bila je vrlo pažljiva i uviđavna. Pričala mi je da je radila na skoro svim odeljenima u bolnici. pa zna da pacijenti na hematologiji prođu veliku patnju i bolove. Ali, rekla mi je, zna i da kad sve završe zaborave na bolove i bolnicu i dugo se ne vraćaju. Njena priču sam doživela kao potporu da izdržim jer će sve ovo proći i ja ću zaboraviti. Godila
mi je njena empatija, ulepšala mi je dan.
U ponedeljak 17. novembra, dvanaestog dana od transplantacije, doktori su mi odobrili da mogu sa maskom da izađem u hodnik i da prošetam. Radost je kratko trajala - u utorak uveče dobila sam temperaturu 38 stepeni. Ponovo antibiotik. Nisu mogli da utvrde uzrok temperaturi, čak su i kateter dali na analizu, i sve je bilo u redu. Sad je nastao drugi problem. Trebalo je naći venu koja može da izdrži braonilu. Moji krvni sudovi su jako slabi, čim se dotaknu pucaju pa sam sva modra. Posle više pokušaja zvali su jednu stariju sestru koja ima dar da pronađe mesto na veni pa je tek ona uspela.
U petak mi je doktorka Moreno rekla da ne idem kući zato što ne može da me pusti sa temperaturom. Dali su mi kortizon ne bi li nestala, ali sam uveče primetila alergiju. Do sutra sam bila sva crvena. Prestali su sa kortizonom, a alergija se posle dva dana povukla. Prestala je i temperatura, a to je najvažnije. Te nedelje mi je potpuno opala kosa. Jedno jutro sam povukla ruku preko glave i sve se skinulo napred, pozadi je nešto ostalo, ali vrlo malo. Nakon svih hemoterapija prvi put sam potpuno ćelava. Sreća što je zima pa mogu da nosim kape.
Doktorka Pilar mi je izjutra 24. novembra, rekla da bi mogla da idem kući oko 17h. Ja sam to odmah javila Maji. Međutim, nakon pola sata doktorka je promenila mišljenje i odložila izlazak za sutra. Kaže, pao mi je imunitet. Primiću injekciju neupogena kako bi mi podigli imunitet. Bila sam tužna, iako mi je odgovaralo da ostanem ovde zato što sam bila vrlo iscrpljena.
Eto, tako sam u bolnici dočekala još jedan ponedeljak, iako smo i doktori i ja očekivali da ću još prošle nedelje biti kod kuće. Napokon, oko deset sati sledećeg dana, 25. novembra doktorka Pilar mi je saopštila da je sada sve u redu, mogu da idem kući. Ona će završiti izveštaj do 12h, objasniće mi šta dalje, i nakon toga mogu da idem. Tako je i bilo. Oko podne je doktorka donela otpusnu listu, uputstvo šta smem da jedem i recepte za lekove koje ću da pijem kod kuće.
Dobila sam samo ranisan za zaštitu želuca i lek za neuropatiju - lyrka. Treba da jedem isključivo sveže spremljenu hranu, bez podgrejavanja, da koristim individualna pakovanja. Strogo je zabranjen jogurt zato što sadrži žive bakterije, sveže povrće i voće koje se ne može oljuštiti. Kad dolazim na kontrole u bolnicu, unutar zgrade moram da nosim masku. Na ulici ne. Dobro je da šetam i izbegavam zatvorene prostore sa puno ljudi. Na kontrolu treba da dođem za nedelju dana u dnevnu bolnicu. Zahvalila sam doktorki Pilar na brizi. Pozdravile smo se, a malo je falilo da se izljubimo kao stare poznanice.
Nije mi lako da sumiram utiske, a još manje da sredim utiske o bolnici i transplantaciji. Ne mogu reći da sam imala jake bolove zato što se lekovima svedu na najmanju meru. Svi su mi naglašavali da ne treba da trpim bolove. Smeštaj, soba, kupatilo i čistoća su na najvišem nivou. Ja sam se danima osećala kao da moje telo ne postoji. Govorila sam i reagovala kao robot. Nisam bila u stanju da uključim kompjuter i da bilo šta uradim. Sva sreća da je Maja organizvana, pa kad dođe kod mene pročita mi elektronsku poštu i uz dogovor sa mnom odgovori.
Osoblje je bilo ljubazno i korektno pa smo lepo komunicirali, iako sam ja reagovala kao zombi. Pročitala sam knjgu „Senka vetra” Karlosa Luisa Safona. Odgovaralo mi je da čitam, da se isključim iz realnog života. Nisam imala apetit, godile su mi jabuke i mandarine, a težina je ipak rasla zato što sam zadržavala vodu. Doktore je to veoma brinulo. Međutim, pred izlazak sam počela da gubim težinu, svaki dan po kilogram. Kući sam stigla pet kilograma lakša. Toliko sam se poistovetila sa sobom u bolnici da sam osećala strepnju kako ću izaći na otvoren prostor. Na kraju sam snagom volje naterala sebe da počnem u mislima da šetam po poznatim stazama. Rekla sam medicinskom tehničaru Edu da ja više nisam u bolnici, u svojoj glavi ja sam izašla. To mi je i pomoglo kad je trebalo da izađem iz bolnice.
Maja je došla po mene. Sve je brzo spakovano i već oko dva sata popodne smo se pozdravile sa osobljem i napustile bolnicu.
Nakon petnaestak minuta bila sam kod kuće.
Nisam znala da li da plačem ili da se smejem od sreće. Legla sam na krevet i počela da plačem. Kroz te suze izašla je sva tuga koju donosi bolest i osetila sam olakšanje. Radost što je neizvesnost prošla, što nema bolnice, sve je to odjednom puklo u meni i ja sam uživala u svim tim emocijama koje su izbijale iz mene.
Maja je sve očistila i oprala. Zbog mog slabog imuniteta veoma je važno voditi računa o čistoći. Kupila je namirnice prema uputstvu o ishrani. Prve dane kod kuće sam uglavnom prespavala, umorna i iscpljena od diareje i temperature u bolnici. Od jela mi najviše godi kuvano jelo, pa se toga i držim. Naviku da se prošetam sam brzo vratila. U početku sam se zamarala, ali je postepeno i to prolazilo. Poslovi oko uređivanja decembarskog broja EMC - Review su mi pomogli da se izvučem iz letargije, mada me je zamorilo i dodatno iscrpelo.
pokretni, i uzglavlje i noge. Iznad krevata su dva svetla i alaram za poziv sestrama. Iznad svakog krevata na pokretnoj ruci je televizor, sobe imaju i wi-fi i sve se iznajmljuje, odnosno plaća - jedan ili više dana.
U ovoj sobi sam ostala tri noći, a u utorak sam se preselila u sobu 102.
To je jednokrevetna soba. Na odeljenju ima dvanaest ovakvih jednokrevetnih soba i isto toliko dvokrevetnih U sobe se smeštaju pacijenti za transplantaciju, bilo da je autotrasplante (autólogo) ili od donatora (alotrasplantes). Sobe su u stvari apartmani, u njima je krevet, ormar, sto, televizor, kupatilo i sve što treba. U sobu se ulazi iz zasebnog predsoblja, a ne iz bolničkog hodnika. Preko cirkulacije vazduha se održava dovoljno sterilna atmosfera. Bolničko osoblje u predsoblju stavlja masku i pere ruke pre ulaska u sobu. Isto važi i za posetioce, samo što posetioci oblače zelene mantile od papira. Posete bolesniku u izolaciji su znači, dozvoljene. Posetioci ostavljaju stvari u bolničkom hodniku u posebne pretince ormara koji se zaključavaju.
Doktori su odvojeni sistem od medicinskih sestara. Oni obilaze bolesnike svaki dan, ali ne postoji zvanična vizita niti mi poznajemo unutrašnju hijerarhiju. Sve važne medicinske odluke donosi odgovorno lice, šef, što je u mome slučaju doktorka Moreno, i doktor koji je zadužen za pacijenta, što je u mom slučaju doktorka Pilar. Sa bolesnikim komunicira medicinska sestra koja je završila visoku medicinsku školu, odnosno tri ili četiri godine studija. Pomoćna medicinska sestra sa srednjom školom obavlja poslove u vezi sa sobom i hranom. Kreveti se presvlače svaki dan. Ne postoji nikakva fobija od lekara i vizite jer su nam rekli da je soba naša kuća, pa da se tako ponašamo. Sav urin se čuva, a stolica samo ako nešto nije u redu. Postoji neka vrsta papirnih lavora (palanga) koja se koristi za mokrenje. Skupljaju se dva puta u svakoj smeni. Odnos između lekara i medicinske sestre je preko kompjuterskog naloga, a tako se saopštava i sve u vezi sa lekovima i drugim zadacima. Svi nalozi i promene se unose u kompjuter i sve je dostupno ovlašćenim licima. Medicinske sestre zvanično obilaze bolesnike tri puta dnevno i sprovode propisanu terapiju, mere pritisak i temperaturu. Vreme za terapije je izjutra između 8 i 9, posle podne od 16 i uveče posle 22h. U slučaju potrebe postoji zvono za poziv za vanrednu intervenciju. Sve promene terapije odobrava lekar.Sestre imaju šefa koji određuje organizaciju rada i smena. Rad je organizvan u tri smene, i koliko sam videla, naporno se radi.
Posle skoro šest meseci lečenja ovde, nisam uspela ni slučajno ni namerno da čujem od čega neko boluje. Lekovi su uvijeni u neutralne kese sa imenom pacijenta pa se ne može ništa pročitati. Medicinsko osoblje ti se obraća u vezi sa lekom koji primaš ne pominjući dijagnozu. Sestre nikad ne komentarišu tvoju bolest niti pominju nekog drugog pacijenta.
Čim sam došla u bolnicu 1. novembra, priključili su mi preko katetera fiziološki rastvor. Vukla sam stalak sa sobom do poslednjeg sata pre izlaska. Na ovaj način sam primala sve lekove, sve je preko vena.
U nedelju pre podne oko 10h počela sam sa hemoterapijom sa melfalanom - vrlo velike doze. Ovu terapiju primam dva dana. Imala sam jake glavobolje. Na svakoj kontroli te pitaju da li imaš bolove i kog su stepena od 1 do10, da li ti treba nešto protiv bolova. Na primer: ja sam posle hemoterapije nastavila da primam lek protiv mučnine, pa sam im, kad su me pitali da li mi treba još, predložila da ga ukinemo zato što nisam osećala mučninu. Tražila sam im neko sredstvo protiv zatvora, i odmah dobila lek u kesici koji se razmuti sa malo vode i popije. Zaista je bio efikasan i bezbolan.
Utorak je dan za odmor. Na moje traženje, došao je bolnički brica i ošišao me. Opadanje kose mi je smetalo. Popodne sam se preselila u jednokrevetnu sobu, pomogle su mi dve pomoćne medicinske sestre.
Maja je 3. novembra otputovala u Beograd zato što mora u Banjaluku. Govorila sam joj da sam u bolnici i da nema razloga da toliko žuri jer će se premoriti. Ostala je pri svome. Čak je obavestila glavnu sestru da neće biti tu nekoliko dana i ako nešto bude trebalo mogu da pozovu njenu drugaricu Martu. Tako su sestre, znajući da ona neće dolaziti u posetu, svako popdne u moju sobu slale volontere da mi neko vreme prave društvo i razgovaraju sa mnom. Volonteri su studenti medicine i psihologije, treba da imaju određen broj sati prakse i posete bolesnicima.
Dan transplantacije, 5. novembar. Okupala sam se i presvukla pidžamu, a medicinski tehničar Edu postavio mi je novi sistem za vensku infuziju.
Transplantacija je počela oko 11h. Prvo su mi dali antialergijsko sredstvo na konzervans u kome se čuvaju matične čelije. Nakon toga, same matične ćelije. Primila sam dve kese matičnih ćelija. Prva kesa je već bila pripremljena, a na drugu smo malo sačekali da je donesu iz Banke krvi. Sve je proteklo brzo, bez problema, sa čekanjem oko dva sata.
Popodne se sve promenilo. Dobila sam temperaturu 37,8 stepeni. Osećala sam se vrlo loše. Odmah su uzeli krv i urin na analizu, našli esherihia coliu u urinu, i odredili da primam antibiotik na svakih šest sati. Nekoliko dana osećala sam ukus i miris konzervansa u ustima i u sobi.
Sreda je prilično dinamičan dan i vrlo je interesantan. Prvo u vizitu dolazi šef hematologije i sa njim psiholog, zatim doktorka Moreno - šef doktorske ekipe i na kraju moja doktorka. Šef hematologije mi je rekao da se nada da sledeće srede neću biti tu. Posle su dolazili i drugi doktori, opšta zbrka. Edu mi je rekao da šef hematologije svake srede dolazi u vizitu i dovodi svog revizora, a vrlo često i socijalnog radnika. Ovde svako ima svog revizora koji kontroliše njegov rad i ima pravo da proveri da li je poštovao sve protokole.
Odmah nakon transplantacije su se javili jaki bolovi u ustima, ušnim kanalima i sinusima, naizmanično jedna pa druga strana. Lekove protiv tih bolova daju mi četiri do pet puta dnevno. Obilaze me razni lekari u svim smenama, i stalno ispituju šta i gde me boli. Slušaju pluća i srce, pipaju da li su mi noge otekle i naravno gledaju grlo i usta – za to obično koriste svetlo ličnog mobilnog telefona. Još imam temperaturu oko
37,2- 37,5 i primam antibiotike. Objasnili su mi da, pošto su hemoterapijom uništena bela krvna zrnca, a matične ćelije koje su vraćene u organizam treba da ih proizvedu, u organizmu ne postoji imunitet i zato me napaduju razni virusi i bakterije. To je i razlog zašto me boli sluzokoža usta i grla. Zube ne mogu da perem, samo ispiram usta. Postoji neka tečnost za ispiranje, ali prema iskustvu drugih bolesnika za tu svrhu je najbolja koka-kola. Ponekad povraćam, ali vrlo malo. Prestala je temperatura. Sad je lakše.
***
Kad se osećam loše, uvek prizivam majku. Valjda nam to ostane od rođenja kada smo potpuno zavisni. Moja majka Sava bila je potpuno posvećana deci, pa i kad smo odrasli. Razmišljam o njoj i sećam se sa koliko borbe je othranila i izvela na put četvoro dece. Njen sav svet su bila njena familija i kuća. Nije imala vremena za odlazak u komšiluk, a nije ni volela to. Klonila se komšijskog ogovaranja i sećam se kako bi prekidala nečiji trač o momcima i devojkama rečenicom: „Pusti, ne znamo mi kakva će bita naša deca kad porastu.“ Ona je držala sve konce porodičnih dešavanja u svojim rukama. Decu je kontrolisala i podsticala na rad, a oca je uključivala u važnim pitanjima ili kad smo mi odbili da je poslušamo. Bila je blaga i uporna, pa smo na kraju uradili ono što je tražila.
Bilo nas je četvoro koji smo preživeli. Pričala je da joj je prvo dete, devojčica koja je rođena u ratu umrla. Zatim je imala spontani pobačaj u jako viskoj trudnoći, bili su blizanci. Mirko, najstariji sin, rođen je odmah nakon rata, a posle mene Nikola i Nada. Svi smo rođeni u pet godina razmaka između najstarijeg
i najmlađeg deteta. Ipak, družili smo se svi međusobno.
Skoro da je suvišno pisati o tome šta je za nju značilo da se sa dvoje male dece krene od kuće sa sela u Bosansku Gradišku gde je muž dobio prvu službu u miliciji posle rata. Nastavila je da se seljaka iz grada u grad i rodila još dvoje dece. Smirila se kad su kupili kuću u Sani. Posebno je bila sretna što je mogla da se viđa sa jedinim bratom , Vojinom. Ujak je živeo u kući njihovog oca u selu Rakovići blizu Lušci Palanke. Svi smo se radovali njegovom dolasku jer to je bilo pravo veselje u svakom smislu. Obično bi nam na konju donosio sir, mleko, kajmak i druge poljoprivredne namirnice. Zatim bi sedeo sa nama i pravio razne šale na račun Nade i Nikole, mlađeg brata i sestre, zato što ne znaju da urade nešto oko konja što bi im on rekao. Ljubav moje majke prema bratu bila je neograničena i obrnuto. Kao deca ostali su na imanju svoga pokojnog oca Milana, a majka Dosta se preudala. Za vreme njegove posete, sreća da su zajedno i da su u prilici da razgovaraju o svojim familijama i životu, obasjavala je celu kuću i sve nas.
Deca su odrasla i otišla od kuće, ali ona je nastavila da brine o svima nama bez obzira što se nama činilo da je to suvišno. Uporno je insistirala da ja treba da rodim dete. Govorila je da će ona da čuva dete, ako ja zbog posla nemam vremena. Održala je obećanje. Čuvala je Maju, leti u Sani, a zimi u Beogradu. Plakala je svaki put kad bih odvela Maju iz Bosne. To mi je bilo razumljivo jer se rastajala od unuke. Ali ona je plakala i kad bih dovela Maju da ostane sa njima. Kad sam je pitala zašto sad plače , odgovorila je: „Plačem za tobom. Kako možeš da ostaviš dete?”
U periodu dok su moji roditelji čuvali Maju, postali su bliski sa Milom, a on ih je prihvatio kao svoje roditelje. Maja je tako do polaska u u školu provodila vreme u Bosni i Beogradu. Na zimskom raspustu njenog prvog razreda provele smo petnaest dana u Bosni. Bilo je vrlo hladno sa mnogo snega i Maja je uživala. Ja sam takođe uživala u društvu roditelja. Završavala sam rad na doktorskoj tezi. Mama mi kaže da bi bilo vreme da prestanem da nosam te knjižurine i da se posvetim Maji i njenoj školi. Obećala sam da hoću. U Beograd samo se vratile 1. februara 1987. godine, a 4. su mi javili da je mama umrla. Vest me šokirala, nisam mogla da verujem. Kasnije sam prihvatila da je najvažnije da se nije mučila. Mnogo puta prevrnula sam po glavi sve što smo razgovarle tih dugih zimski noći, pre njene smrti. Znam da je bila zadovoljna životom koji je proživela u braku. Troje njene dece je imalo decu. Za sina Nikolu, koji je gazio četrdesetu, a nije se oženio, pomirljivo je prokomentarisala da je najvažnije da je živ i zdrav.
Nakon dve-tri godine posle njene smrti, Nine se oženio i ubrzo dobio dva sina. Ona to nije doživela, ali ja sam se radovala za nju. Sve što se izdešavalo posle njene smrti, stradanja i situacija da su njeni sinovi u različim vojskama, konačno me uverilo da ne treba da žalim što je tako rano umrla. Nakon svega, nadam se da je mojim roditeljima za utehu da smo mi, njihova deca, svi živi, da se viđamo i družimo.
***
Peti dan nakon transplantacije sam se osećala dobro, dobila sam neku posebnu energiju. Osećala sam svoje telo i stare bolove kičme. Taj dan u vizitu su došle doktorka Moreno i doktorka Pilar. Rekla sam im kako se osećam. One su se samo smeškale i ispitivale me. Pregledale su me od glave do pete: usta, pluća, otoke na nogama. Pomislila sam kako bi bilo kad bi naši lekari, a posebno šef lekarske ekipe, ovako nekog pregledali. U lekarskom izveštaju otpusne liste iz bolnice piše da su taj dan moje matične ćelije otpočele proizvodnju sopstvenog imuniteta. Lekarkama je bilo zanimljivo da sam ja osetila promenu u organizmu, a one su je videle u analizi krvi.
Znači, oživela sam. Pa ipak, sve su to mali pomaci.
Doktorka Pilar me je pitala da li se osećam bolje ili gore u odnosu na jučerašnji dan. Osećala sam se gore pa sam to i rekla. Najavila mi je da ću početi da primam injekcije neupogena koje sam već primala tokom pretransplantacije, a koje potstiču imunitet.
Popodne, posle injekcije, ponovo sam dobila temperaturu preko 37 stepeni i skočio mi je pritisak. Već drugu noć loše spavam, sve me boli. Pošto ne spavam noću, spavam danju. Potpuno sam izgubila apetit i danima imam diareju. Čini mi se da se bolovi usta i glave smanjuju. Nakon četiri dana prestala sam da primam injekcije neupogena i temperatura i pritisak su se malo smirili.
Popodne, kad je došla u posetu, Maja mi kaže da je bila kod lekara, da se oseća loše i da je iscrpljena. Doktorka joj je rekla da ima jako nizak nivo gvožđa u krvi, a ni ostali parametri krvne slike nisu dobri. Treba da pije lekove i da odmara. Ovo je bilo za očekivati imajući u vidu psihički i fizički napor koji čini.
U četvrtak, 13. novembra sam primila transfuziju plaketas, po našem trombocite, krvne pločice. Nakon tranfuzije dobila sam alergiju, crvenilo i osip po celom telu, naročito po grudima i rukama.
TAMARA: Jednog dana predstavila mi se medicinska sestra koju pre toga nisam upoznala. Zove se Tamara. Neuobičajeno ime za ovaj deo sveta. To sam prokomentarisala i saznala da je dobila ime po liku iz knjige koju je u trudnoći čitala njena mama. Tamara je visoka i krupna, srednjih godina i ime joj je potpuno odgovaralo. Malo smo pričale o imenima, a zatim je ona prešla na ćišćenje katetera. Bila je vrlo pažljiva i uviđavna. Pričala mi je da je radila na skoro svim odeljenima u bolnici. pa zna da pacijenti na hematologiji prođu veliku patnju i bolove. Ali, rekla mi je, zna i da kad sve završe zaborave na bolove i bolnicu i dugo se ne vraćaju. Njena priču sam doživela kao potporu da izdržim jer će sve ovo proći i ja ću zaboraviti. Godila
mi je njena empatija, ulepšala mi je dan.
U ponedeljak 17. novembra, dvanaestog dana od transplantacije, doktori su mi odobrili da mogu sa maskom da izađem u hodnik i da prošetam. Radost je kratko trajala - u utorak uveče dobila sam temperaturu 38 stepeni. Ponovo antibiotik. Nisu mogli da utvrde uzrok temperaturi, čak su i kateter dali na analizu, i sve je bilo u redu. Sad je nastao drugi problem. Trebalo je naći venu koja može da izdrži braonilu. Moji krvni sudovi su jako slabi, čim se dotaknu pucaju pa sam sva modra. Posle više pokušaja zvali su jednu stariju sestru koja ima dar da pronađe mesto na veni pa je tek ona uspela.
U petak mi je doktorka Moreno rekla da ne idem kući zato što ne može da me pusti sa temperaturom. Dali su mi kortizon ne bi li nestala, ali sam uveče primetila alergiju. Do sutra sam bila sva crvena. Prestali su sa kortizonom, a alergija se posle dva dana povukla. Prestala je i temperatura, a to je najvažnije. Te nedelje mi je potpuno opala kosa. Jedno jutro sam povukla ruku preko glave i sve se skinulo napred, pozadi je nešto ostalo, ali vrlo malo. Nakon svih hemoterapija prvi put sam potpuno ćelava. Sreća što je zima pa mogu da nosim kape.
Doktorka Pilar mi je izjutra 24. novembra, rekla da bi mogla da idem kući oko 17h. Ja sam to odmah javila Maji. Međutim, nakon pola sata doktorka je promenila mišljenje i odložila izlazak za sutra. Kaže, pao mi je imunitet. Primiću injekciju neupogena kako bi mi podigli imunitet. Bila sam tužna, iako mi je odgovaralo da ostanem ovde zato što sam bila vrlo iscrpljena.
Eto, tako sam u bolnici dočekala još jedan ponedeljak, iako smo i doktori i ja očekivali da ću još prošle nedelje biti kod kuće. Napokon, oko deset sati sledećeg dana, 25. novembra doktorka Pilar mi je saopštila da je sada sve u redu, mogu da idem kući. Ona će završiti izveštaj do 12h, objasniće mi šta dalje, i nakon toga mogu da idem. Tako je i bilo. Oko podne je doktorka donela otpusnu listu, uputstvo šta smem da jedem i recepte za lekove koje ću da pijem kod kuće.
Dobila sam samo ranisan za zaštitu želuca i lek za neuropatiju - lyrka. Treba da jedem isključivo sveže spremljenu hranu, bez podgrejavanja, da koristim individualna pakovanja. Strogo je zabranjen jogurt zato što sadrži žive bakterije, sveže povrće i voće koje se ne može oljuštiti. Kad dolazim na kontrole u bolnicu, unutar zgrade moram da nosim masku. Na ulici ne. Dobro je da šetam i izbegavam zatvorene prostore sa puno ljudi. Na kontrolu treba da dođem za nedelju dana u dnevnu bolnicu. Zahvalila sam doktorki Pilar na brizi. Pozdravile smo se, a malo je falilo da se izljubimo kao stare poznanice.
Nije mi lako da sumiram utiske, a još manje da sredim utiske o bolnici i transplantaciji. Ne mogu reći da sam imala jake bolove zato što se lekovima svedu na najmanju meru. Svi su mi naglašavali da ne treba da trpim bolove. Smeštaj, soba, kupatilo i čistoća su na najvišem nivou. Ja sam se danima osećala kao da moje telo ne postoji. Govorila sam i reagovala kao robot. Nisam bila u stanju da uključim kompjuter i da bilo šta uradim. Sva sreća da je Maja organizvana, pa kad dođe kod mene pročita mi elektronsku poštu i uz dogovor sa mnom odgovori.
Osoblje je bilo ljubazno i korektno pa smo lepo komunicirali, iako sam ja reagovala kao zombi. Pročitala sam knjgu „Senka vetra” Karlosa Luisa Safona. Odgovaralo mi je da čitam, da se isključim iz realnog života. Nisam imala apetit, godile su mi jabuke i mandarine, a težina je ipak rasla zato što sam zadržavala vodu. Doktore je to veoma brinulo. Međutim, pred izlazak sam počela da gubim težinu, svaki dan po kilogram. Kući sam stigla pet kilograma lakša. Toliko sam se poistovetila sa sobom u bolnici da sam osećala strepnju kako ću izaći na otvoren prostor. Na kraju sam snagom volje naterala sebe da počnem u mislima da šetam po poznatim stazama. Rekla sam medicinskom tehničaru Edu da ja više nisam u bolnici, u svojoj glavi ja sam izašla. To mi je i pomoglo kad je trebalo da izađem iz bolnice.
Maja je došla po mene. Sve je brzo spakovano i već oko dva sata popodne smo se pozdravile sa osobljem i napustile bolnicu.
Nakon petnaestak minuta bila sam kod kuće.
Nisam znala da li da plačem ili da se smejem od sreće. Legla sam na krevet i počela da plačem. Kroz te suze izašla je sva tuga koju donosi bolest i osetila sam olakšanje. Radost što je neizvesnost prošla, što nema bolnice, sve je to odjednom puklo u meni i ja sam uživala u svim tim emocijama koje su izbijale iz mene.
Maja je sve očistila i oprala. Zbog mog slabog imuniteta veoma je važno voditi računa o čistoći. Kupila je namirnice prema uputstvu o ishrani. Prve dane kod kuće sam uglavnom prespavala, umorna i iscpljena od diareje i temperature u bolnici. Od jela mi najviše godi kuvano jelo, pa se toga i držim. Naviku da se prošetam sam brzo vratila. U početku sam se zamarala, ali je postepeno i to prolazilo. Poslovi oko uređivanja decembarskog broja EMC - Review su mi pomogli da se izvučem iz letargije, mada me je zamorilo i dodatno iscrpelo.
Нема коментара:
Постави коментар