Svaki dan se osećam sve bolje, odnosno sposobnije da brinem sama o sebi. Još uvek mi je imunitet nizak, izbegavam druženja i strogo pazim na ishranu. Novogodišnji i božićni praznici doprinose blagoj seti i miru kada razmišljam o sebi i najbližima. Ovi dani su dani sećanja na Milu. Osmog januara je godišnjica njegove smrti.
***
Sad, kad sam ja bolesna na drugi način razumem i osećam ponašanje Mile za vreme bolesti. Pred novu 2008. godinu ponovo je operisan od raka želuca. Na Božić sam mu došla u posetu.Ležao je u šok sobi. Prišla sam krevetu i pozdravili smo se. Bio je iscrpljen i grozničav, ali pri svesti. Pitala sam ga da li zna koji je dan. Odgvorio je da zna da je Božić. Pitao me da li je Maja otputovala, kako je bilo predviđeno. Odgovorila sam da jeste, iako to nije bila istina zato što smo ona i ja procenile da je bolje da ostane zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Moj odgovor ga je umirio. Prokomentarisao je da je tako najbolje pošto se on ne oseća dobro, bolje je da ona nije tu. Zatim mi je rekao da se odmaknem od njegove glave i da stanem kod nogu. Pokušala sam da odbijem, ali on je bio izričit. Nisam shvatila da se on tada pozdravio sa mnom. Možda smo još nešto progovorili. Sestra mi je rekla da treba da idem. To je bio poslednji put kada sam sa njim razgovarala. Negov zahtev da se odmaknem od njega bio je svesno rastajanje od najbližih i napuštanje života.
Sada znam da sam propustila priliku da više razgovaramo. On se povukao nastojeći da ne pokazuje koliko mu je teško kako bi zaštitio mene i Maju, a ja nisam insistirala. Nismo nikada spominjali smrt kao mogući kraj bolesti. Ustvari, malo pričamo o smrti jer nas niko ne uči kako to da radimo. Vernici te razgovore vode sa sveštenicima, ateisti i agnostici bi trebalo valjda sa najbližima. Milina velika ljubav prema nama ga je sprečavala da govori o tome. A ja? Ja na to nisam obraćala pažnju zato što sam verovala u izlečenje. Sećam se da sam jednom pokušala, a povod za razgovor bio je jedan čudan san. Jednog dana, udubila sam se u misli o Mili i bolesti. Htela sam da dokučim šta *se ovo dešava i kako će da se završi. Iza moje glave se pojavio lik Baba Nade, Miline majke. Rekla mi je da ne brinem, da će sve biti dobro. Osećala sam se smirenije. Uveče sam to ispričala Mili i pitala ga da li se njemu javlja Baba Nada. „Dosadna je” – kratko je odgovorio. Nisam dalje pitala. Shvatila sam da nije spreman za razgovor.
***
Zapadna medicina ne posmatra bolesnika već bolest, a i ja sam proizvod te filozofije. Mislila sam da je to kao posao koji treba da završim najbolje što mogu. Skoro pet godina sam bila nesretna i nisam mogla da osetim radost u sećanju na naš zajednički život. Životni put svakog od nas je kao knjiga. Kada se zatvori ne treba da patimo i budemo tužni. Događaji iz knjige nastavljaju da žive u nama, treba da se sećamo onoga što smo pročitali i da to prenosimo. Kad se lično suočiš sa krajem, shvatiš da je radost življenja jedina ispravna stvar, sve ostalo je bežanje od života.
Nakon Božića, nekoliko dana je sa mnom bila Nada, a zatim su došli Mirko i Slobodanka. Druženje sa njima mi je ulepšalo i olakšalo život. Bilo je lepo vreme pa sam mogla više da šetam što me je ojačalo.
Iskoristila sam njihovo društvo i 19. januara otišla da snimim kičmu na magnetnoj rezonanci. Prošlo je godinu dana od prvog snimanja kad sam utvrdila da sam bolesna. Ako bude loše, lakše će mi biti što nisam sama, a ako bude dobro, imaću s kim da se radujem. Ispostavilo se da smo imali razloga da se radujemo. Doktor je rekao da je sve dobro. Pre godinu dana imala sam dva slomljena pršljena i nekoliko napuklih. Slomljeni pršljenovi i napukline su zarasle i sve je u dobrom stanju. Prilikom srašćivanja pršljenovi su pritisli još dva pršljena i malo iskrivili kičmu – zato me kičma još uvek boli. Dijagnoza je lakši gibus. Važno je da nema novih oštećenja i da je kičmena moždina potpuno očuvana. Ohrabrena dobrim rezultatima, počela sam slobodnije da se krećem. Nosim pojas jer se tako osećam sigurnije i manje me boli.
Januar je bio pun raznih radnih događaja, bilo zato što ja nisam dugo radila bilo što su drugi započeli nove poslove. Uspela sam da odem na fakultet u Novi Sad i završim ispite. Išla sam često u Školu i ostajala tamo po nekoliko sati. Zadovaljna sam što se osećam bolje i čini mi se kao da se budim iz nekog sna. Poznato mi je sve oko mene, ali kao da sad gledam čistiju sliku.
***
Kako i zašto donosimo najvažnije odluke u životu, poslu, ljubavi. Možda drugima izgleda da ja dobro promislim pre nego nešto odlučim, ali nije tako. Priznajem da uglavnom reagujem instinktivno. Pokušavala sam da se korigujem, da razmislim, ali to se svodilo na ubeđivanje same sebe. Važno je bilo da imam neki izazov. Upadala sam u komplikovane situacije i onda ulagala mnogo napora da se izvučem. Radila sam nekoliko poslova paralelno. Ako jedna stvar zapne ja prelazim na drugu i tako lakše podnosim neuspeh.
Pored inteligencije i obrazovanja stekla sam ozbiljne radne navike, pa sam mogla da postignem ono što sam zamislila. Moj uzor u radnim navikama, odgovornosti i poštenju prema sebi i drugima bio je Mile. Zbog strogog vaspitavanja u familiji i pravničkom obrazovanju, ispravno postupanje je postala njegova priroda. Njegova podrška mi je mnogo značila, kao podsticaj da ostvarim ono što sam započela. U mom odgoju preko oca sam stekla sigurnost, a on je smatrao da kćerke treba podržati da završe školu i budu samostalne i ravnopravne u svetu muškaraca. Od majke sam primila bezgraničnu ljubav koja me je grejala u hladnim danima tuge i samoće. Tu ljubav sam prenela na Maju i tako sam proširila krug. Nadam da će ona nasataviti taj niz.
***
Sad, kad sam ja bolesna na drugi način razumem i osećam ponašanje Mile za vreme bolesti. Pred novu 2008. godinu ponovo je operisan od raka želuca. Na Božić sam mu došla u posetu.Ležao je u šok sobi. Prišla sam krevetu i pozdravili smo se. Bio je iscrpljen i grozničav, ali pri svesti. Pitala sam ga da li zna koji je dan. Odgvorio je da zna da je Božić. Pitao me da li je Maja otputovala, kako je bilo predviđeno. Odgovorila sam da jeste, iako to nije bila istina zato što smo ona i ja procenile da je bolje da ostane zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Moj odgovor ga je umirio. Prokomentarisao je da je tako najbolje pošto se on ne oseća dobro, bolje je da ona nije tu. Zatim mi je rekao da se odmaknem od njegove glave i da stanem kod nogu. Pokušala sam da odbijem, ali on je bio izričit. Nisam shvatila da se on tada pozdravio sa mnom. Možda smo još nešto progovorili. Sestra mi je rekla da treba da idem. To je bio poslednji put kada sam sa njim razgovarala. Negov zahtev da se odmaknem od njega bio je svesno rastajanje od najbližih i napuštanje života.
Sada znam da sam propustila priliku da više razgovaramo. On se povukao nastojeći da ne pokazuje koliko mu je teško kako bi zaštitio mene i Maju, a ja nisam insistirala. Nismo nikada spominjali smrt kao mogući kraj bolesti. Ustvari, malo pričamo o smrti jer nas niko ne uči kako to da radimo. Vernici te razgovore vode sa sveštenicima, ateisti i agnostici bi trebalo valjda sa najbližima. Milina velika ljubav prema nama ga je sprečavala da govori o tome. A ja? Ja na to nisam obraćala pažnju zato što sam verovala u izlečenje. Sećam se da sam jednom pokušala, a povod za razgovor bio je jedan čudan san. Jednog dana, udubila sam se u misli o Mili i bolesti. Htela sam da dokučim šta *se ovo dešava i kako će da se završi. Iza moje glave se pojavio lik Baba Nade, Miline majke. Rekla mi je da ne brinem, da će sve biti dobro. Osećala sam se smirenije. Uveče sam to ispričala Mili i pitala ga da li se njemu javlja Baba Nada. „Dosadna je” – kratko je odgovorio. Nisam dalje pitala. Shvatila sam da nije spreman za razgovor.
***
Zapadna medicina ne posmatra bolesnika već bolest, a i ja sam proizvod te filozofije. Mislila sam da je to kao posao koji treba da završim najbolje što mogu. Skoro pet godina sam bila nesretna i nisam mogla da osetim radost u sećanju na naš zajednički život. Životni put svakog od nas je kao knjiga. Kada se zatvori ne treba da patimo i budemo tužni. Događaji iz knjige nastavljaju da žive u nama, treba da se sećamo onoga što smo pročitali i da to prenosimo. Kad se lično suočiš sa krajem, shvatiš da je radost življenja jedina ispravna stvar, sve ostalo je bežanje od života.
Nakon Božića, nekoliko dana je sa mnom bila Nada, a zatim su došli Mirko i Slobodanka. Druženje sa njima mi je ulepšalo i olakšalo život. Bilo je lepo vreme pa sam mogla više da šetam što me je ojačalo.
Iskoristila sam njihovo društvo i 19. januara otišla da snimim kičmu na magnetnoj rezonanci. Prošlo je godinu dana od prvog snimanja kad sam utvrdila da sam bolesna. Ako bude loše, lakše će mi biti što nisam sama, a ako bude dobro, imaću s kim da se radujem. Ispostavilo se da smo imali razloga da se radujemo. Doktor je rekao da je sve dobro. Pre godinu dana imala sam dva slomljena pršljena i nekoliko napuklih. Slomljeni pršljenovi i napukline su zarasle i sve je u dobrom stanju. Prilikom srašćivanja pršljenovi su pritisli još dva pršljena i malo iskrivili kičmu – zato me kičma još uvek boli. Dijagnoza je lakši gibus. Važno je da nema novih oštećenja i da je kičmena moždina potpuno očuvana. Ohrabrena dobrim rezultatima, počela sam slobodnije da se krećem. Nosim pojas jer se tako osećam sigurnije i manje me boli.
Januar je bio pun raznih radnih događaja, bilo zato što ja nisam dugo radila bilo što su drugi započeli nove poslove. Uspela sam da odem na fakultet u Novi Sad i završim ispite. Išla sam često u Školu i ostajala tamo po nekoliko sati. Zadovaljna sam što se osećam bolje i čini mi se kao da se budim iz nekog sna. Poznato mi je sve oko mene, ali kao da sad gledam čistiju sliku.
***
Kako i zašto donosimo najvažnije odluke u životu, poslu, ljubavi. Možda drugima izgleda da ja dobro promislim pre nego nešto odlučim, ali nije tako. Priznajem da uglavnom reagujem instinktivno. Pokušavala sam da se korigujem, da razmislim, ali to se svodilo na ubeđivanje same sebe. Važno je bilo da imam neki izazov. Upadala sam u komplikovane situacije i onda ulagala mnogo napora da se izvučem. Radila sam nekoliko poslova paralelno. Ako jedna stvar zapne ja prelazim na drugu i tako lakše podnosim neuspeh.
Pored inteligencije i obrazovanja stekla sam ozbiljne radne navike, pa sam mogla da postignem ono što sam zamislila. Moj uzor u radnim navikama, odgovornosti i poštenju prema sebi i drugima bio je Mile. Zbog strogog vaspitavanja u familiji i pravničkom obrazovanju, ispravno postupanje je postala njegova priroda. Njegova podrška mi je mnogo značila, kao podsticaj da ostvarim ono što sam započela. U mom odgoju preko oca sam stekla sigurnost, a on je smatrao da kćerke treba podržati da završe školu i budu samostalne i ravnopravne u svetu muškaraca. Od majke sam primila bezgraničnu ljubav koja me je grejala u hladnim danima tuge i samoće. Tu ljubav sam prenela na Maju i tako sam proširila krug. Nadam da će ona nasataviti taj niz.
Нема коментара:
Постави коментар