Atina, duplo sećanje

        Na kraju 2012, odnosno na početku 2013. godine činilo se da će Nova godina doneti više odmora i putovanja, a manje posla. Na kraju 2012, odnosno na početku 2013. godine činilo se da će Nova godina doneti više odmora i putovanja, a manje posla.Bar sam ja tako planirala, a tako je i započela. Trećeg januara sam otputovala u Atinu sa mojom Majom, na pet dana. Maja Bar sam ja tako planirala, a tako je i započela. Trećeg januara sam otputovala u Atinu sa mojom Majom, na pet dana. Maja je sve isplanirala, kako ona to već ume. Put je bio divan. Pre toga sam u Atini bila 1971. godine, tek što sam se zaposlila nakon završenog Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Nekoliko starijih koleginica i ja kao pripravnica, otputovale smo u Atinu za 8. mart. Znate ono lepo doba kad su povodom Dana žena kolektivi častili svoje drugarice danom dmora, cvećem i ručkom, a ko je mogao i putovanjem. Prvi put letim avionom. Malo me je strah, ali sam srećna. Po danu obilazimo istorijska mesta, a po noći kafane. Jelena, naša starija koleginica, po svojoj želji, je zadužena za noćni život. Više voli da ostane u autobusu da čuva stvari nego da obilazi spomenike, ali uz uslov da joj ostavimo flašu metaxe. Atina je sva u iskopinama i divnim kafanicima.Uživamo i stalno se zahvaljujemo kolegama za ovaj put.
         Ponovo sam u Atini posle četrdeset tri godine. Grad turistički uglancan, pun istorije, a u mojoj glavi (i) moja istorija. Atina je nekako zaokružila moj radni vek. Sećam se Jelene i mislim kako bih i ja sad više volela da čuvam stvari, nego da se pentram po stenama Akropolja.

BOLNICA, JANUAR 2014. III deo

         U ponedeljak je u viziti bila doktorka Jelena. Meni se ne obraća, kao da me nema, a i ja ne znam šta da pitam. Pošto sam završila ovu turu dexametasona, krvni pritisak je opet u redu i ja se osećam bolje. Doktorka traži od Maje da kupi lek zometu koji se ne dobija na recept ali ga ima u apotekama. Lek se daje introvenozno, a služi da iz krvi vrati kalcijum u kosti i tako ih ojača, što meni treba.
         U sledećoj viziti pitam doktorku kad ću kući. Ona mi odgovara da će mi reći na vreme, da ne brinem. Nastavljam sa novim blokom dexametasona - četiri dana, a krvni pritisak mi je opet povišen. U toku vizite sam čula razgovor između doktorki, na hematologiji su uglavnom doktorke, da bi kod mene trebalo primeniti protokol TAD. Nakon dan-dva obaveštavaju me da u Domu zdravlja tražim recept za lek talidomid. Postoji posebna lista lekova koji se na recept mogu uzeti u samo nekoliko apoteka. Moja drugarica Cica završava sve to u vezi sa lekom,i preuzima ga u apoteci „Sveti Sava“. Tako, pored drugih lekova,uveče, pola sta pre spavanja počinjem da pijem talidomid.
          U petak me doktorka obaveštava da idem kući u sredu,12. februara. Pre nego što sam dobila  otpusnu listu, doktorka nam je objasnila da bi lečenje trebalo nastaviti po protokolu TAD, ali da je potrebno da Fond za zdravstveno osiguranje na zahtev konzilijuma Instituta za hematologiju odobri da se za lečenje koristi lek nove generacije, velkada. Lečenje bi se sastojalo od talidomida, koji već pijem, četiri injekcije velkade, koje se primaju na približno četiri dana, i uz to dva dana dexametasona uz svaku injekciju. Zbog lekova nove generacije, doktorka je bila vrlo zadovoljna tom terapijom. Ona je smatrala da treba početi sa takvom terapijom, objasnila nam je, a ne sa terapijom WAD, kako je odlučio konzilijum. Dodala je i da je zbog bolova koje trpim trebalo odmah delovati, tako da je odluka konzilujuma bila ispravna. Na taj način su otklonjeni svi nesporazumi.Za sve se mogu njoj obratiti, zato što sam sada njen pacijent.Novi prijem u bolnicu je zakazan za 21. mart, a dotle treba da prođu procedure u Fondu za zdravstveno osiguranje.

UKAZANJE

UKAZANJE: Moj krevet je kraj prozora i pre podne u sobi ima dosta svetlosti, jer su januarski dani bili sunčani. Nakon vizite sam zaspala i osećala sam neku svetlost kako me obasjava.Prosto mi odnosi bol i teskobu. Ne znam koliko sam spavala,možda pola sata. Otvorila sam oči, i iznad mene, kao na nekom trodimenzionalnom platnu, videla sam lik moje majke koja se smeši i obasjava me. Ponovo sam zatvorila oči i još malo odmorila. Taj san me je potpuno okrepio i ceo dan sam se osećala dobro.

BOLNICA, JANUAR 2014. II deo

        Vrlo brzo u sobu dolazi mlada doktoka Jelena koja popunjava prijemnu listu sa raznim podacima o meni i mojim bolovima. Kaže da će mi za smanjenje bolova sestra staviti flaster morfijuma, koji se menja na tri dana. Ako ipak dođe do proboja bola, mogu od sestre da tražim injekcije analgina ili nekog drugog leka protiv bolova. Sestra mi lepi flaster jačine 0,25, što je najmanja doza. Dolazi doktor Darko u vizitu i kaže mi da će započeti potrebne analize krvi i preglede. Uveče mi sestra govori da je potrebno da 24 sata skupljam urin i donosi mi plastičnu flašu sa mojim imenom. Takođe, sutradan me vode na rendgen i snimaju sve kosti pojedinačno da vide koliko su oštećene. Pošto podižu i spuštaju ploču na kojoj ležim,prepala sam se da nemam na šta da se oslonim, jako zategla mišić na grudnoj kosti i osetila strašan bol. Mislila sam da će
kasnije proći, ali bol je ostao - kad pomerim ruke bole me leđa i grudni deo, što mi posebno smeta kad se oslonim na laktove,a to je jedini način da smanjim bolove u leđima.
         Tog dana su mi izvukli koštanu srž, što je bolna procedura.Doktor Vojin mi je objasnio da to obično rade iz kosti kuka pozadi, ali pošto ne mogu da legnem na stomak, meni će uraditi napred na vrhu kosti kuka. Trebala mi je pomoć da se popnem na krevet za intervencije i legnem na leđa, a sam proces vađenja koštane srži sam relativno dobro podnela.
         Shvatila sam da doktor Darko želi da sa Majom razgovara o mojoj bolesti, a ne sa mnom. To mi se činilo u redu jer je u sobi još pacijenata i nekakoje sve javno. U svom kabinetu, doktor je Maji uglavnom potvrdio sumnje da je dijagnoza multiplemielom.Ja o bolesti ne znam mnogo pa tu dijagnozu primam mirno. Trećeg dana doktor Darko je rekao Maji da je posredi agresivan tip bolesti, da to nije u skladu sa mojim godinama, i da je najbolje da mi to ne govori i dodatno me uznemirava.
         Otkrila sam da se u našim bolnicama smatra za dobru praksu da medicinsko osoblje pacijentima ne iznosi direktno dijagnozu i prognozu, naročito kod teških bolsti. To sam sve uglavnom prošla kad je Mile, moj muž, bio bolestan. Smatrala sam da je takva praksa u redu, ali sam Mili govorila sve što sam čula. S obzirom da smo svesna bića, trebalo bi da o našem zdravstvenom stanju znamo istinu i da sami odlučimo kako ćemo se lečiti. Sad je Maja preuzela ulogu da razgovara sa medicinskim osobljem, ali mi je prenosila sve što je čula. Znam da je njoj to bilo izuzetno teško. A za mene, sve je bilo kao u bunilu i najvažnije mi je bilo da se smanje bolovi, tako da sam sve što mi je Maja saopštavala primala sa relativnim mirom. Pošto je dijagnoza utvrđena, ostalo je da odlučimo da li lečenje nastavljam u Beogradu ili u Barseloni. I to je bilo rešeno jer sam ja samo želela da se smanje bolovi što pre.Ostala sam u Beogradu.
Od drugih pacijenata sam saznala da je rukovodilac odeljenja za multiplemielom doktorka Jelena, koju nisam upoznala jer je na odmoru. Ne znam šta se dešava, ali mi se čini da među doktorima postoji neko neslaganje povodom terapije. Ipak, u petak,u viziti mi saopštavaju da počinje terapija. Terapiju čine lekovi stare generacije, koji se obično koriste za pacijente kod kojih se bolest prvi put leči. Terapijom je propisano dva dana hemoterapije adrablastinom, crveno-narandžasta tečnost koja se prima introvenozno i četiri dana u bloku tokom tri nedelje dexametasona, takođe introvenozno.
       Terapija je počela u petak i završava se u ponedeljak. Osećam se veoma loše, boli me glava i shvatam da imam visok pritisak.Pošto ceo život imam nizak pritisak, o visokom pritisku i simptomima ne znam ništa - sva sreća da postoji pomoć cimera.Od njih sam naučila mnogo, i o samoj bolesti, i o samopomoći.Sestre obaveštavaju dežurnog lekara o mom povišenom krvnom pritisku, a on mi daje lek za izbacivanje tečnosti - lasiks.

BOLNICA, JANUAR 2014.

       Dane između 19. i 27. januara provodim kao u bunilu. Radim tekuće stvari, obavljam ranije zakazane poslove i prilično sam nervozna jer ne znam šta me čeka. Prvo, ne znam šta teba da nosim u bolnicu, i drugo, kako je tamo i, najvažnije, ne znam koja je dijagnoza.
       Prijateljica Cica je u Domu zdravlja uzela uput za bolnicu koji važi šest meseci. Zvala sam sestru Vesnu iz Urgentnog centra da pita doktore kako da nabavim mider. Preuzela sam ga za nekoliko dana.
        Došao je i taj dan. U sedam ujutru, Cica, Maja i ja smo u Kliničkom centru gde je prijemno odeljenje Instituta, odnosno Klinike za hematologiju, s obzirom da je to sada jedna od njihovih klinika. Cica mi pomaže da hodam, a Maja se bori sa ručnom torbom i ostalim stvarima. Na šalteru za prijem preuzimaju uput iz Doma zdravlja i kažu nam da čekamo. Prijem se sastoji iz vađenja krvi, EKG snimka i uputa dežurnog lekara iz ambulante. Krv sam brzo izvadila, ali je u ambulanti gde je EKG aparat gužva. Ne mogu da sedim, vrlo teško stojim, počinjem da osećam opštu slabost. Cica objašnjava sestri da ne mogu da stojim i da me prozovu. Sestra predlaže da legnem na krevet u ambulanti, a kad doktor bude slobodan potpisaće mi uput za bolnicu i sve će završiti.
        Uput dobijamo za nešto više od jednog sata nakon dolaska i krećemo prema zgradi Instituta za hematologiju koja je preko puta poliklinike Kliničkog centra. Na prijemnom odeljenju dajemo uput. Međutim, tu saznajemo da još ne mogu na odeljenje jer nema slobodnih kreveta dok se ne završi otpust pacijenata. Savetuju nam da se prošetamo i doručkujemo.Uz objašnjenje da meni treba krevet jer sam slaba, predlažu da legnem u garderobu i da čekam dok me pozovu. Garderobu čine dve male uske prostorije gde se prilikom prijema izmeri visina i težina pacijenta i presvuče osnovna garderoba. Takođe, tu se odlažu prljav veš i druge stvari. U takvom ambijentu, Maja i ja provodimo dva sata, smetajući radnicima da obavljaju svoj posao.
          Na kraju dolaze po mene. Skidam cipele, obuvam papuče i ostajem u trenerci. Na jednoj starinskoj vagi utvrđujemo da imam 84 kg i da sam visoka 157 cm. Komentarišem sa Majom da sam se od zrele mladosti smanjila za osam centimetara.Penjemo se liftom na sprat i ulazimo u sobu u pratnji osobe zadužene za prijem.

27. januar- Školska slava

       Kad sam išla u osnovnu školu svi praznici i svečanosti bili su povezani sa partizanskim bitkama u Drugom svetskom ratu,drugom Titom. Učitelji su izvlačili zanimljive delove iz dečjih knjiga i najčešće su pominjani doživljaji Nikoletine Bursaća Branka Ćopića, slavnog pisaca iz naših krajeva. Kasnije, kad je Maja pošla u školu, krajem osamdesetih godina prošlog veka,obeležavanje školskih praznika se promenilo i nije bilo toliko povezano sa ratom. Maja mi je rekla da se pričaju Titovi doživljaji iz detinjstva, kako se sankao u lavoru... Bila sam iznenađena jer su se u moje doba o Titu učile samo ozbiljne stvari. Maja je, zbog našeg preseljenja nastavila školu u Španiji posle šestog razreda,pa više nisam bila upućena u naše školstvo. Ne znam da li đaci sada nešto uče o Titu, ali znamo da uče o Svetom Savi i imaju školsku slavu.

MAGNETNA REZONANCA, JANUAR 2014. IV deo

         Svi rezultati krvi u vezi sa multiplemijelomom nisu bili dovoljno jasni zato što su uglavnom bili u dozvoljenim granicama,sve dok nisu stigli nalazi imunoelektroforeze seruma - IgGA, IgM. Na nalazima je pisalo: promenjeno. Vanja mi je rekla da svakako treba da idem na Institut za hematologiju u Kliničkom centru, da su oni specijalizovana ustanova za bolesti krvi, a to mi je posebno naglasio i doktor koji je radio magnetnu rezonancu. Na sajtu Instituta za hematologiju proučavam listu doktora i vidim da neki rade u privatnim ambulantama.Povezujući bolesti i odeljenja, zaključim da treba da razgovoram sa dr Darkom, koji ima preglede u privatnoj klinici. Zovem i zakazujem pregled za 19. januar na Novom Beogradu. Pakujem
sve nalaze i odlazim u ambulantu.
        Doktoru prenosim najkraće i najvažnije, kako se osećam i šta imam od rezultata. Doktor je ozbiljan, pažljiv i pomalo začuđen jer ne shvata kako sam bez predhodnih pregleda, a sa konkretnim nalazima krvi stigla kod njega. Ipak, ne istražuje mnogo,više ga brinu moji nalazi i bolovi. Pita me od čega sam još bolovala ili bolujem. Spominjem operaciju krajnika i slepog creva.Traži da podignem nogavicu od pantalona i vidi proširenu venu ispod kolena. Dodaje da je stanje krvnih sudova vrlo bitno za lečenje. Kaže i da, pošto imam slomljene pršljenove, treba da nabavim mider za kičmu pre nego što dođem u bolnicu, da o tome razgovaram sa traumatologom. Posebno naglašava da su glavne negativne posledice bolesti problemi sa bubrezima i da je potrebno da uradim dodatne analize krvi; ureu i kreatinin.
          Zaključuje da je za konačnu dijagnozu neophodno uraditi analize u tercijarnoj ustanovi, odnosno u bolnici. Pitam ga da li mogu da budem primljena na Institut za hematologiju i šta treba da ponesem iz Doma zdravlja. Kaže mi da u ponedeljak zovem sestru na Institutu i da tražim njega, pa će videti kad mogu da me prime. Pominjem da bih mogla da se lečim u Barseloni, ali sam zbunjena, umorna i slaba, i da mi je lakše u Beogradu. Pomalo iznenađen mojim izborom kaže da nakon što dobijem dijagnozu, ipak razmislim, zato što je u Barseloni sigurno veći izbor lekova, što je vrlo važno za uspešno lečenje,naročito ako ima komplikacija sa bubrezima. Kaže mi i da je na Institutu jedan sprat renoviran, da uslovi za ležanje nisu loši. Pomislim: „Bože, pa kod nas se doktori osećaju krivim zbog uslova u kojima rade, iako ne mogu da ih promene.“
          Ovaj razgovor je uticao smirujuće na mene, jer sad imam pravac za postavljanje dijagnoze. Doktor mi se dopao. Kad sam završila razgovor, tražila sam u Belmediku da mi urade analizu krvi, ureu i kreatinin,kako je doktor tražio. Već oko podne su mi javili da su rezultati u redu i da su ih dostavili doktoru. Sad sam malo mirnija, zato što su mi bar bubrezi u redu.U ponedeljak, 19. januara zovem Institut. Prvo razgovaram sa sestrom Jadrankom, pa sa doktorom, i zakazuju mi prijem za 27. januar. U mislima povezujem taj datum sa Svetim Savom i školskom slavom – zapažanje koje pomaže da se datum lakše zapamti.

MAGNETNA REZONANCA, JANUAR 2014. III dio

         Tek kod kuće počinjem da shvatam stanje i situaciju u kojoj sam. Zovem poznanike koji mi mogu pomoći. Prvo Vanju,poznanicu sa posla, zato što sam se setila da mi je ona pre dve godine rekla da njena majka ima jake bolove kičme i da pokušavaju da uspostave dijagnozu. Posle nekog vremena mi je rekla da joj je majka dobro, da se leči, i da su i bolovi uglavnom prošli. Bio je to kratak razgovor da bismo i Vanja i ja mogle naslutiti da će ona postati moj glavni konsultant i prijatelj, i da ću je zvati zbog svega što ne znam, ili od čega imam strah.
       Vanja mi je ukratko objasnila šta je bolest multiplemijelom.Kazala je da se leči na Institutu za hematologiju, da se izlečenje svodi na uspavljivanje bolesti koja se tretira kao hronična.Objasnila mi je onako kako treba objašnjavati ljudima koji nisu stručni u toj oblasti, na čemu sam joj zahvalna zato što više ne bih mogla da razumem, a još više bih se uspaničila. Molim je da mi navede nalaze krvi na osnovu kojih su posumnjali da je u pitanju ta dijagnoza. Vrlo brzo mi šalje poruku šta treba da kontrolišem. Ujedno mi skreće pažnju da se neki rezultati čekaju od osam do deset dana. Zovem u laboratoriju Belmedik da neko dođe sutra kod mene da mi izvade krv i kažem šta mi treba od nalaza. Narednih nedelju dana, svaki dan, stizao je po neki rezultat, u kojima tek ponešto razumem. Rezultate komentarišem uglavnom sa Vanjom i Majom. Pokušavam da se prema svemu odnosim racionalno, u smislu da je najvažnije doći do dijagnoze i početi lečenje kako bi se smanjili bolovi.
         Maja o tome čita informacije po internetu i razgovara sa drugaricom,doktorkom hematologom u Barseloni. Do moje svesti dopire vrlo malo, jer svu snagu trošim na izdržavanje bolova.Jedino što želim je da bol prestane.Maja je morala da se vrati u Barselonu, pa na preglede uglavnom idem sama. Počinjem provere mogućih drugih uzroka problema sa kičmom. Odlazim da izmerim osteoporozu na Institutu za rehabilitaciju Mlada doktoka Milica mi objašnjava da treba da legnem na leđa i da ispod kolena stavim neku vrstu jastuka. Na kraju kaže da u toj zoni imam osteopeniju, što znači manje od osteoporoze, i da to ne može izazvati prelome.Daje mi instrukcije da izvadim hormone paraštitne žlezde i kalcijum u krvi. Sledećeg dana vadim krv. Svi rezultati su dobri.
         Zatim, po Vanjinoj preporuci pravim scintigrafiju skeleta,odnosno opšte snimanje kostiju skeleta kako bi se videlo da li postoje neke metastaze ranije preležanog kancera na kostima.Čini mi se nelogično da imam metastaze, a nisam osećala da sam imala tumor. Snimanje traje veoma dugo, više od dva sata jer se čeka da se nakon pijenja neke tečnosti oslikaju kosti.Društvo mi pravi moja dugogodišnja saradnica i drugarica.Cica. Nas dve pričamo o starim vremenima i poznanicima.Ja uglavnom ležim u ambulanti jer ne mogu da šetam niti da sedim, i kao u bunilu pokušavam da naslutim šta se sprema.Nalaz piše dr Sveta. Snimci su dobri, vide se prelomi dva pršljena na kičmi, kao što je već pokazala magnetna rezonanca i degenerativne promene na desnom kuku i kolenu.
 

MAGNETNA REZONANCA, JANUAR 2014.-II deo

                                                    Približim se kompjuteru, doktor se predstavi i počne da mi objašnjava kako je stanje loše, dva pršljena - Th10 i Th12 su slomljena. Nastavlja da nabraja dalja oštećenja, ali ja to više ne mogu ni da pratim. Na kraju čujem da je najbolje da odmah uradim skener vratnog i donjeg dela kičme, da se vidi stanje cele kičme.Onaj isti tehničar mi pomaže da legnem i ponovo u tunel. Kroz buku aparata polako mi dopire do svesti šta mi je doktor rekao i počinjem da se suočavam sa činjenicom da imam bolest, još ne znam koju. Snimanje donjeg dela kičme mi nije predstavljalo problem zato što je glava slobodna.Tako sam tog dana završila snimanje kompletne kičme.
         Dok je trajalo snimanje, uspela sam da smislim pitanja na koja bih htela da dobijem odgovore od lekara. On mi kaže da su ovi delovi kičme u mnogo boljem stanju, ali da postoje incijalni kolapsi L2, L4, L5 lumbalnog dela, kao i degenarativne promene na C4 - C6 pršljenovima. Predlaže da opise snimka napiše za sutra, kako bi ih pažljivo pregledao.Dogovaramo se da će sutra Maja da dođe po izveštaj i snimke. Na osnovu njegovih komentara saznajem da razloge za prelom pršljenova treba tražiti u jakoj osteoporozi i metastazama primarnog tumora iz trbušne duplje ili multiplemijelomu. Pitam šta je ovo poslednje. I dok mi on govori da je to posledica promena u krvi, kao da nesvesno prepoznajem moju bolest. Odgovaram doktoru da sam već čula za tu bolest i da je jedna moja poznanica to imala. Doktor me hrabri da se bolest uspešno leči i da je sad najvažnije da se utvrdi dijagnoza. Rastajemo se oboje prilično tužni.
          Tek kod kuće počinjem da shvatam stanje i situaciju u kojoj sam. Zovem poznanike koji mi mogu pomoći. Prvo Vanju,poznanicu sa posla, zato što sam se setila da mi je ona pre dve godine rekla da njena majka ima jake bolove kičme i da pokušavaju da uspostave dijagnozu. Posle nekog vremena mi je rekla da joj je majka dobro, da se leči, i da su i bolovi uglavnom prošli. Bio je to kratak razgovor da bismo i Vanja i ja mogle naslutiti da će ona postati moj glavni konsultant i prijatelj, i da ću je zvati zbog svega što ne znam, ili od čega imam strah.

MAGNETNA REZONANCA, JANUAR 2014.

         Bez dijagnoze bolesti i medicinske pomoći dočekala sam novogodišnje i božićne praznike. Zbog praznovanja deset dana nisam mogla ništa da preduzmem kako bih sebi pomogla,jedino mi je preostalo da pijem neke tablete protiv bolova i čekam da praznici prođu. Siniša, moj posinak mi je još ranije preporučio fizijatra koji ima ordinaciju u starom DIF-u, doktora Radeta. Zovem ga i zakazujem pregled za 9. januar u13h. Odlazim sama, taksijem, nisam svesna koliko sam slaba jer se nisam kretala duže vreme.
          Ulazim u ordinaciju, doktor odmah dolazi. Malo mu pričam šta i gde me boli, a zatim, uz njegovu pomoć i velike bolove ležem na krevet na leđa. Radim ono što traži od mene: podižem jednu pa drugu nogu. Okrećem se na stomak, što je prilično teško, ali uspevam. Doktor prelazi prstima preko pršljenova kičme kako bi utvrdio šta me boli. Prvi jak bol je ispod lopatica,a drugi iznad struka. Nakon toga, lekar mi ozbiljno i vrlo direktno kaže: „To je iznad struka i ja to ne smem ni da pipnem.Idi odmah na magnetnu rezenoncu“. Izlazim iz ordinacije, uzimam taksi i odlazim u Euromedik iznad Slavije.Čekam na snimanje uz strašne bolove. Ne mogu da sedim, a teško i stojim.Pozivaju me na snimanje. Kažem tehničaru da me jako boli i da mi pomogne da legnem na hladnu ploču za snimanje, a on meni kaže da stvari ostavim na čiviluk, da snimanje traje oko petnaest minuta i da moram biti mirna. Kad uspem da legnem sve drugo mi izgleda lako, bez obzira što je prilikom snimanja mrak, jer je glava u nekom tunelu i čuje se opšta lupa i zujanje.
          Završeno je snimanje i tehničar mora da mi pomogne da ustanem, što je teže i bolnije nego kad je trebalo da legnem. Morala sam da stavim ruke oko njegovog vrata i skoro da visim na njemu. Uspevam da se oslonim na noge, uspravim, i da krenem ka čiviluku, a tehničar mi kaže da ne oblačim manti zato što doktor Miroslav želi da razgovara sa mnom. Pomaže mi da odem do susedne sobe u kojoj je doktor. Zatičem ga kako gleda snimak moje kičme.

BOLOVI, RAZNE TERAPIJE- III deo

         Nakon 10. septembra sam konačno u Beogradu. Vraćam se ispitima na fakultetu. Putujem u Banjaluku zbog Sandrine odbrane doktorata na Univerzitetu Apeiron. Ona je u poodmakloj trudnoći, a ja sa bolovima, tako da se dobro razumemo.
         U školi, Visoka strukovna škola tržišnih komunikacija, koju sam osnovala 2005. godine, a nedavno ju je preuzeo Univerzitet Apeiron, traje proces reakreditacije. Sad je, nakon godinu dana rada, pri kraju, a obavezu da pomognem kolegama preuzela sam pre nego što su počeli ovi jaki bolovi. Pre izdavanja Uverenja o reakreditaciji, potrebno je da predstavnici Komisije za reakreditaciju - KAPK, dođu u Školu i provere podatke. Poseta je zakazana za 14. oktobar u 10h. Uspela sam da izdržim bolove i da uspešno okončam taj dan.
        Nekoliko dana imam grip. Osećam izuzetno jake bolove na kičmi iznad struka, nekad sa leve, nekad sa desne strane. Iako bolovi ne prestaju, uz kljukanje lekovima i uz lepljenje flastera, odlazim u Banjaluku na Naučnu konferenciju Edasol, 24. i 25. oktobra. Ja sam predsednik programskog odbora i predsedavam skupu.
         Bolovi su stalni, neprestano pijem diklofenakduo i aspirine, očekujući da će da se smire. Krajem novembra u Beograd su došli moj stariji brat Mirko i Lane. Volim da se družim sa njima,pa i bolove lakše podnosim. Ceo novembar mi protiče kao u duploj stvarnosti: osećam da sam ozbiljno bolesna, a ponašam
se kao da je sve normalno i nastavljam da radim uobičajne poslove. Između ostalog, tada sam planirala da u februaru,za Dane mimoze, odem u Igalo. Dogovorila sam se sa drugaricama Dušankom i Jasnom, i već smo kupile avionske karte.
      Divan subotnji dan, 30. novembar. Imam utisak da me ništa ne boli. Na povratku sa nekog sastanka, svratila sam u prodavnicu da kupim namirnice. Pri izlasku sam zastala da podelim kese u obe ruke. I, u tom momentu, osetim jak bol oko struka, toliko jak da mi je prekinuo dah. Nisam bila sigurna da li ću uspeti da se održim na nogama. Uspevam da se održim i vrlo pažljivo krenem ka zgradi.Jedva uđem u stan i legnem, u nadi da će bol popustiti.Uskoro shvatam da bolovi neće tako brzo proći.Ceo mesec provodim uz razne fizioterapeute, lekove i injekcije protiv bolova. Tako dočekujem novu 2014. godinu. Bolovi su me iscrpeli, postajem osetljiva i netrpeljiva jer nemam više snage. Maja je u Beogradu i brine o svemu. Gubim osećaj tolerancije i to najviše prema Maji koja je najviše sa mnom.

Vikendica u Kotoru

         U avgustu 1987. godine smo letovali u Tivtu. Sve troje smo uživali kupajući se u toploj vodi, posebno Maja koja je imala devet godina i nije izlazila iz vode. Dečje bolesti i temperatura su pratili ta njena preterivanja. Mile i ja smo obilazili okolne terene i odlučili da kupimo plac iznad tunela kojim prolazi put između Tivta i Kotora. Uložili smo dosta truda, rada i novca u sređivanje placa i montažne vikendice. Nismo stigli da uživamo jer su devedesetih došle druge nevolje i kad se to smirilo Mile se razboleo. Sva sreća da su nakon 2001. godine Rusi počeli da kupuju zemlju i kuće na crnogorskom primorju, pa smo u tom talasu i mi prodali našu imovinu. Maja je od svoje druge godine provodila leta u Zadru ili Viru kod ujaka i ujne. To more je bila njena dečja ljubav, a nova ljubav je Barselona. Tivat je nije osvojio,mada je lepota Bokokotorskog zaliva izuzetna. Za Milu i mene održavanje vikendice je postalo prenaporno tako da smo
svi bili zadovoljni nakon prodaje.

BOLOVI, RAZNE TERAPIJE-IIdeo

        Moja drugarica Dušanka iz Novog Sada me nagovara da idemo u Igalo, i da tamo idem na pregled ne bih li saznala šta treba dalje da radim. Tako 6. avgusta, Dušanka i ja sa još jednom drugaricom krećemo kolima do Igala preko Romanije i Sutjeske, Trebinja i Herceg Novog. Već 8. avgusta sam bila na pregledu u Stacionaru - Igalo kod doktora Dragana, fizijatra.Nakon pažljivog pregleda cele kičme i kukova,rekao mi je da su bolovi hronični. Posavetovao me je da dođem na rehabilitaciju, van turističke sezone. Posebno mi je preporučio tretman blatom, jer ostalo - struje i slično, mogu i u Srbiji.Rekao mi je da sadašnji boravak u Igalu iskoristim za hodanje po moru u plićaku gde je izvađeno blato za stacionar pa je ta voda još lekovita. Smatrao je da će mi to pomoći za kuk i tetive.Uz jake bolove prilikom hodanja, izdržavam u Igalu dvanaest dana i vraćam se u Beograd, uz obećanje samoj sebi da ću doći u Igalo na lečenje. Jedan od tih dana provela sam u Tivtu da posetim prijateljice Radicu i Oliveru. To me je vratilo u godine pre rata devedesetih, kada smo tamo išli na more sa sindikatom Železere Smederevo, dok je Mile, moj muž Mileta Đokić, bio u prinudnoj upravi Železare.

Zorka Grandov, laik u oblasti medicine, tačno i precizno navodi i opisuje vrste lekarskih pregleda i snimanja, terapiju i lečenje. Zato ova knjiga predstavlja pouzdani itinerer kroz njenu bolest koji svako kome je potrebna takva vrsta uputstva, slobodno može da sledi. Osim toga, ništa manje korisna nisu ni uputstva o bolničkom životu, opisivanje odnosa prijatelja i rođaka prema bolesti, i opisivanje svakodnevnih radnji tokom bolesti. Sve to napisano je jednostavnim rečima, što čini da se knjiga Pešak u bespuću čita u jednom dahu.

                              Dr Dobrinka Arbanovski,specijalista interne medicine

BOLOVI, RAZNE TERAPIJE

        Mada se i dalje osećam loše i imam iscrpljujuće bolove u nogama i otečeno koleno, ipak odlazim u Barselonu da tamo provedem slobodne dane za Uskrs i Prvi maj. Bežeći od bolova krajem juna putujem u Bugarsku, u Burgas, na naučni skup balkanskih zemalja o ženama. Moje koleginice Radica i Olivera su unapred organizovale smeštaj i isplanirale da se nakon naučnog skupa nekoliko dana odmaramo i kupamo u Crnom moru.Sve je proteklo dobro, čak su i moji bolovi bili podnošljivi.Međutim, tokom povratka kući, veoma mi je otekla desna noga od kolena do gležnja.
        Razgovarajući sa Vesnom, medicinskom sestrom, saznajem da ona poznaje fizioterapeuta Miću koji često dolazi da pomaže njenom hirurgu zbog ovih problema koji mene muče.Odlazim kod Miće, i on kaže da je to upala žlezde koja se zove Bejkerova cista i često se javlja kod tenisera. Nakon kratke masaže pritiska bolno mesto, ja vrištim od bola, a zatim maže nekom reumatskom kremom. Već popodne otok počinje da se  smanjuje. Bol u kolenu ili ispod njega osećala sam celo to leto, ali se otok nije vratio.
         Bolovi me i dalje prate, bole noge, naročito levi kuk. S obzirom da sam već bila u Selters banji, i da sam išla kod fizijatra, polovinom jula odlučim da idem u Zadar, odnosno Vir, i družim se sa mojim bratom Mirkom i njegovom ženom Slobodankom. Krećem 20. jula sa nekim Ličaninom koji ima kombi.Mirko me čeka na raskrsnici kod skretanja za Zemunik i odmah odlazimo na Vir. Na Viru je divan vazduh i društvo,samo je voda prohladna. Slobodanka mi priča da je prošla iste bolove i probleme zbog Bejkerove ciste, da je išla na pregled u Šibenik u centar za reumu, ali da tamo nije ništa tačno saznala, već su joj rekli da treba da ide na terapije. Jedna medicinskasestra u Zadru joj je rekla da to nije ništa: „Idi kupaj se i hodaj,to će samo proći”. Tako smo se nas dve drugarice sa studija i ispisnice žalile jedna drugoj i polako se vraćale u formu.Da njoj ide bolje nego meni, naročito sam osetila kad smo otišli u Liku i kad nas je Mirko poveo na izvor Zrmanje. Dok smo išli po ravnom ja sam još i hodala, ali kad je trebalo da se popnem preko stena kraj izvora, ispostavilo se da je to nemoguće. Mirko me je bukvalno izvukao, jer nisam mogla samu sebe da podignem. Nakon deset dana vraćam se u Beograd opet sa Ličaninom, ali sad u putničkom autu. Stižemo brzo i udobno.

Knjiga

Život-posao i putovanja

           Kad razmišljam o svom životu unazad, vidim da su posao i putovanja dve važne komponente tog puta sve ove godine. Prošlo je više od četrdeset godina od mog prvog zaposlenja 1970. godine u Zavodu za urbanizam i stambene poslove u Beogradu, nakon što sam završila Ekonomski fakultet (u Beogradu). Tada nije bilo teško naći posao za mlade i obrazovane kadrove. Poslovni put od tog prvog zaposlenja pa do danas je dug i pun raznih iskušenja. Gledajući unazad, ipak je to uspešno kretanje u skladu sa društveno-ekonomskim i političkim okruženjem. Na talasu potrebe podmlađivanja kadrova u Republičkoj upravi vrlo brzo menjam posao i krajem 1972. godine počinjem da radim u Sekretarijatu za urbanizam i stambene poslove Republike Srbije.Tako u zgradu u Nemanjinoj gde je republička uprava stiže povelika grupa mladih stručnjaka. Već sam imala radno iskustvo u stambenoj oblasti, a imala sam i preporuke, pa je promena posla protekla bezbolno. Kao i na ranijem poslu nove kolege i koleginice su bile znatno starije. Branka, pomoćnica ministra, neposredni rukovodilac, bila je veliki stručnjak i vrlo uticajna u Vladi. Znala je da postavi zadatak i da objasni kako ga treba uraditi, a to je za mladog i neiskusnog saradnika najvažnije.Imala je razumevanja i za moje magistarske studije. Branka je kao pametan i brižan rukovodilac uspela da stambeno zbrine sve zaposlene. Tada sam se i ja uselila u garsonjeru na Miljakovcu .Bilo je to minimalno, ali dobro rešenje. Nešto više od pet godina rada u Republičkoj up  Prošlo je više od četrdeset godina od mog prvog zaposlenja 1970.godine u Zavodu za urbanizam i stambene poslove u Beogradu, nakon što sam završila Ekonomski fakultet (u Beogradu).Tada nije bilo teško naći posao za mlade i obrazovane kadrove. Poslovni put od tog prvog zaposlenja pa do danas je dug i pun raznih iskušenja. Gledajući unazad, ipak je to uspešno kretanje u skladu sa društveno-ekonomskim i političkim okruženjem. Na talasu potrebe poravi je brzo proteklo. Tada sam započela i karijeru u Savezu komunista. Na incijativu sekretara organizacije Republičkih organa izabrana sam za člana komiteta Saveza komunista opštine Savski venac. Taj komitet je obuhvatao partijski važno područje grada Beograda.Prvo, to je bila partijska baza funkcionera koji su pretežno stanovali na Dedinju i Topčideru. Sedišta ambasada mnogih zemalja su na potezu Dedinje i Ulica Kneza Miloša. Na kraju, ne kao manje važno, tu su železnička i autobuska stanica i Sajam. Počinje novo iskustvo i nesporazumi. Mile, moj muž koji je imao više iskustva, predlagao je da se ne petljam u svet politike,komentarišući: „Ti misliš da si izabrana zato što si obrazovana i pametna, a izabrana si zato što si mlada i lepa a to će izazivati sukobe”, sam smatrala zajedljivom opaskom. Ispostavilo se da je bilo vrlo blizu istini. U decembru 1977. godine branim magistarski rad na Ekonomskom fakultetu. Iste godine počinjem da radim u trgovačkom preduzeću Metalservis.Posle skoro deset godina rada u ovom preduzeću napuštam rukovođenje i Metalsevis. Postalo mi je jasno da je kod rukovođenja važnija motivacija i oranizacija radnika nego sama stručnost direktora. Smatram da je bilo dosta rukovođenja.Svi se čude i pitaju da li ima neko ko ne želi biti direktor. U Metalservisu je bilo poslovno i dinamično, a politički uzburkano.Izabrana sam za sekretara Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda 1986. godine. Želim da radim manje stresan posao. Nakon čuvene sednice Gradskog komiteta SK,političkog obračuna između Slobodana Miloševića, predsednika Republičkog komiteta SK sa Bucom Pavlovićem, predsednikom SK u Beogradu, sukob se prenosi na sve gradske institucije.Održavaju se sastanci partijske organizacije u Komori i daje se podrška Miloševiću. Nastojim da se ne ističem jer već imam iskustvo iz Metalservisa kako mali stradaju dok se veliki svađaju.Počinju masovni mitinzi u vezi sa Kosovom i atmosfera je sve zapaljivija. Interesantno je kako ljudi počnu da veruju da je radikalizam rešenje. Više se ne može razgovarati bez zauzimanje strane. Ubrzo političke podele na nivou SFRJ prerastaju u ekonomske. Uz politički nacionalizam zagovara se i ekonomski.U Komori, od mene kao sekretara Udruženja trgovine traže da obavestim slovenačka preduzeća da se prekidaju trgovački odnosi sa preduzećima u Beogradu. Odbijam da to uradim tvrdeći da je to politička odluka i da ja nisam nadležna. Postaje mi jasno da će biti sve gore i da treba tražiti drugi posao.
         Uspela sam da završim doktorsku tezu i 1987. godine doktoriram.Prostor za novi posao se otvara 1991. godine kada je Ante Marković postao predsenik Vlade SFRJ. Počela sam da radim u Saveznom ministarstvu za trgovinu kao pomoćnik ministra za razvoj tržišta. Novi ekonomski vetrovi doneli su neku novu nadu. Dosta sam putovala u glavne gradove drugih republika na sastanke zbog pripreme novih zakona. U tim kontaktima osećala se napetost i nepoverenje. Slovenci su bili otvoreni za saradnju i trudili se da prihvatimo zapadna rešenja u našim zakonima.Hrvati su bili manje zainteresovani i često su na stručnim sastancima pokretali političke teme. Bili su to jasni signali da stvari u državi ne idu u dobrom smeru. Na obukama u inostranstvu u susretima sa predstavnicima drugih zemalja, komentarisalo se stanje u našoj zemlji. Na jednom razgovoru u Ministarstvu trgovine u Londonu, njihov predstavnik mi je direktno rekao da je šteta što će se Jugoslavija raspasti. Ovo se obistinilo,a 1992. godine su započeli i sukobi. Tada sam radila u diplomatskom statusu, kao direktor našeg Paviljona na Svetskoj izložbi EXPO 92 u Španiji. Tako je od jednog do drugog posla prošlo više od dvadest pet godina moje privredne karijere. Od 1996.godine započela sam akademsku karijeru profesora na fakultetu i to traje do danas.  Putovanja su drugi važan deo mog života od rođenja. Moj otac, Mlađen, selio je svoju porodicu, četvoro dece i ženu Savu, zbog promene mesta službe u policiji. Bila  sam beba kad je mamu, mog starijeg brata Mirka i mene 1948.godine preselio iz Grdanovaca (selo u okolini Sanskog Mosta --Sane u Bosni i Hercegovini) u Bosansku Gradišku. Moj mlađi brat Nikola (Nine) i sestra Nada su tu rođeni. Zatim smo se preselili u Travnik, gde nismo dugo ostali. Na polugodištu mog drugog razreda osnovne škole preselili smo se u Sanski Most, Sanu. Moj otac je kupio kuću i zaposlio se kao radnik u Šipadu - fabrici za proizvodnju i preradu drveta, u pilani. Ja sam u Sani završila osnovnu školu i upisala se u Srednju ekonomsku školu u Prjedoru. U Prijedor sam putovala vozom četiri godine.Putovanja su se nastavila na studijama u Beogradu. Zatim su došla putovanja na poslu, posebno dok sam radila u Metalservisu.Na kraju je došla neka vrsta migracije, jer sam devedesetih otišla u Španiju. Putovanja sam koristila kao najlakši način da pobegnem od onoga što me je snašlo i za šta nemam rešenje.

BOLOVI, SELTERS BANJA, MART 2013

      Lepo raspoloženje i optimizam  sa kojim sam započela Novu 2013. godinu nisu dugo trajali. Sve jači bolovi u nogama primorali su me da tražim neku terapiju. Već nekoliko meseci vučem probleme sa bolovima u petama, takozvanim petnim trnom i bolovima u tetivama oko kukova. Osim toga sad imam izrazite bolove u desnom kolenu. Bolovi su nekad veći, nekad manji. Vreme prolazi, a ja ne znam kako da se lečim. Rođendan u martu sam dočekala sa jakim bolovima u desnom kolenu.Računam da je to reuma, i pokušavajući da nađem neko rešenje,početkom aprila odlazim deset dana u Selters banju u Mladenovcu sa prijateljicom Jasnom.Doktorka fizijatar me pregleda,propisuje terapije sa strujom i ultrazvukom za pete, kolena i kukove, a ultrazvuk i ručnu masažu za ramena i leđa. Pošto ne smem u kadu zbog vena, molim doktorku da idem u bazen.Dozvoljava mi, ali najviše do pola sata jer je voda između 32 i 34 stepena, topla je za mene. Posebno idem na kinezi vežbe koje i Jasmina i ja volimo. Veći deo dana trčim na sve te razne terapije i u bazen. Dan mi je potpuno okupiran, jedva stignem uveče da pogledam elektronsku poštu i skajpom razgovaram sa Majom,mojom kćerkom koja živi u Barseloni. Imam utisak da sam bolje,ali ne naročito. Koleno me i dalje boli, levi kuk takođe, odnosno tetiva koja se okoštava - kako mi je to objasnio neurolog.

         Nakon ovog predaha u banji nastavljam istim načinom života, ispunjavanje ranije preuzetih radnih obaveza, ali prvi put shvatam da sam bolesna i da mi treba odmor, a da obaveze treba da uskladim sa godinama i znanjem.To nije baš lako za nekoga čiji se ceo život vrti oko posla. Sva sreća da profesor na fakultetu posle šezdest pete godine može da ima obaveze samo na trećem stepenu nastave. Smanjujem obaveze i prihvatam da budem samo profesor na master i doktorskim studijama, što je uglavnom korespodencija elektronskom poštom i konsultacije sa već svršenim studentima diplomskih studija.

Pismo

        Draga Zoro, tvoju knjigu sam čitao i pročitao sa velikim interesovanjem, a mestimično se čita kao prava drama, što uistinu ova tvoja ispovest i jeste. Samo tvoja hrabra priroda je uspela, ali samo delimično da prikrije svu dramatiku koju si prošla. Nije bilo lako ni napisati sve ovo.

 Čestitam! Želim knjizi i tebi lično svaki uspeh!   

 Mišo                                                                                                                                      

Recenzija knjige "Pešak u bespuću"

Knjiga prof. dr Zorke Grandov Pešak u bespuću je kombinacija memoarske, romaneskne i publicističke proze, pa je u skladu sa formom, i tema opisana ispovednim tonom, ali kao u novinskom tekstu s mnogo činjenica i informacija. Priča ima dva nivoa: tok bolesti, i životni tok. Tok bolesti, od njenih prvih nagoveštaja do potvrde da je zauzdana, Zorka opisuje bez  trunke patetičnog samosažaljenja, publicistički precizno. Životni tok je satkan od uspomena na važne detalje iz života autorke, ali i na bitne društveno-političke događaje u kojima je učestvovala. Ovaj nivo čini njenu knjigu posebno dragocenom.

                                                                                                                

Sonja Ćirić, novinar i pisac