Vrlo brzo u sobu dolazi mlada doktoka Jelena koja popunjava prijemnu listu sa raznim podacima o meni i mojim bolovima. Kaže da će mi za smanjenje bolova sestra staviti flaster morfijuma, koji se menja na tri dana. Ako ipak dođe do proboja bola, mogu od sestre da tražim injekcije analgina ili nekog drugog leka protiv bolova. Sestra mi lepi flaster jačine 0,25, što je najmanja doza. Dolazi doktor Darko u vizitu i kaže mi da će započeti potrebne analize krvi i preglede. Uveče mi sestra govori da je potrebno da 24 sata skupljam urin i donosi mi plastičnu flašu sa mojim imenom. Takođe, sutradan me vode na rendgen i snimaju sve kosti pojedinačno da vide koliko su oštećene. Pošto podižu i spuštaju ploču na kojoj ležim,prepala sam se da nemam na šta da se oslonim, jako zategla mišić na grudnoj kosti i osetila strašan bol. Mislila sam da će
kasnije proći, ali bol je ostao - kad pomerim ruke bole me leđa i grudni deo, što mi posebno smeta kad se oslonim na laktove,a to je jedini način da smanjim bolove u leđima.
Tog dana su mi izvukli koštanu srž, što je bolna procedura.Doktor Vojin mi je objasnio da to obično rade iz kosti kuka pozadi, ali pošto ne mogu da legnem na stomak, meni će uraditi napred na vrhu kosti kuka. Trebala mi je pomoć da se popnem na krevet za intervencije i legnem na leđa, a sam proces vađenja koštane srži sam relativno dobro podnela.
Shvatila sam da doktor Darko želi da sa Majom razgovara o mojoj bolesti, a ne sa mnom. To mi se činilo u redu jer je u sobi još pacijenata i nekakoje sve javno. U svom kabinetu, doktor je Maji uglavnom potvrdio sumnje da je dijagnoza multiplemielom.Ja o bolesti ne znam mnogo pa tu dijagnozu primam mirno. Trećeg dana doktor Darko je rekao Maji da je posredi agresivan tip bolesti, da to nije u skladu sa mojim godinama, i da je najbolje da mi to ne govori i dodatno me uznemirava.
Otkrila sam da se u našim bolnicama smatra za dobru praksu da medicinsko osoblje pacijentima ne iznosi direktno dijagnozu i prognozu, naročito kod teških bolsti. To sam sve uglavnom prošla kad je Mile, moj muž, bio bolestan. Smatrala sam da je takva praksa u redu, ali sam Mili govorila sve što sam čula. S obzirom da smo svesna bića, trebalo bi da o našem zdravstvenom stanju znamo istinu i da sami odlučimo kako ćemo se lečiti. Sad je Maja preuzela ulogu da razgovara sa medicinskim osobljem, ali mi je prenosila sve što je čula. Znam da je njoj to bilo izuzetno teško. A za mene, sve je bilo kao u bunilu i najvažnije mi je bilo da se smanje bolovi, tako da sam sve što mi je Maja saopštavala primala sa relativnim mirom. Pošto je dijagnoza utvrđena, ostalo je da odlučimo da li lečenje nastavljam u Beogradu ili u Barseloni. I to je bilo rešeno jer sam ja samo želela da se smanje bolovi što pre.Ostala sam u Beogradu.
Od drugih pacijenata sam saznala da je rukovodilac odeljenja za multiplemielom doktorka Jelena, koju nisam upoznala jer je na odmoru. Ne znam šta se dešava, ali mi se čini da među doktorima postoji neko neslaganje povodom terapije. Ipak, u petak,u viziti mi saopštavaju da počinje terapija. Terapiju čine lekovi stare generacije, koji se obično koriste za pacijente kod kojih se bolest prvi put leči. Terapijom je propisano dva dana hemoterapije adrablastinom, crveno-narandžasta tečnost koja se prima introvenozno i četiri dana u bloku tokom tri nedelje dexametasona, takođe introvenozno.
Terapija je počela u petak i završava se u ponedeljak. Osećam se veoma loše, boli me glava i shvatam da imam visok pritisak.Pošto ceo život imam nizak pritisak, o visokom pritisku i simptomima ne znam ništa - sva sreća da postoji pomoć cimera.Od njih sam naučila mnogo, i o samoj bolesti, i o samopomoći.Sestre obaveštavaju dežurnog lekara o mom povišenom krvnom pritisku, a on mi daje lek za izbacivanje tečnosti - lasiks.
kasnije proći, ali bol je ostao - kad pomerim ruke bole me leđa i grudni deo, što mi posebno smeta kad se oslonim na laktove,a to je jedini način da smanjim bolove u leđima.
Tog dana su mi izvukli koštanu srž, što je bolna procedura.Doktor Vojin mi je objasnio da to obično rade iz kosti kuka pozadi, ali pošto ne mogu da legnem na stomak, meni će uraditi napred na vrhu kosti kuka. Trebala mi je pomoć da se popnem na krevet za intervencije i legnem na leđa, a sam proces vađenja koštane srži sam relativno dobro podnela.
Shvatila sam da doktor Darko želi da sa Majom razgovara o mojoj bolesti, a ne sa mnom. To mi se činilo u redu jer je u sobi još pacijenata i nekakoje sve javno. U svom kabinetu, doktor je Maji uglavnom potvrdio sumnje da je dijagnoza multiplemielom.Ja o bolesti ne znam mnogo pa tu dijagnozu primam mirno. Trećeg dana doktor Darko je rekao Maji da je posredi agresivan tip bolesti, da to nije u skladu sa mojim godinama, i da je najbolje da mi to ne govori i dodatno me uznemirava.
Otkrila sam da se u našim bolnicama smatra za dobru praksu da medicinsko osoblje pacijentima ne iznosi direktno dijagnozu i prognozu, naročito kod teških bolsti. To sam sve uglavnom prošla kad je Mile, moj muž, bio bolestan. Smatrala sam da je takva praksa u redu, ali sam Mili govorila sve što sam čula. S obzirom da smo svesna bića, trebalo bi da o našem zdravstvenom stanju znamo istinu i da sami odlučimo kako ćemo se lečiti. Sad je Maja preuzela ulogu da razgovara sa medicinskim osobljem, ali mi je prenosila sve što je čula. Znam da je njoj to bilo izuzetno teško. A za mene, sve je bilo kao u bunilu i najvažnije mi je bilo da se smanje bolovi, tako da sam sve što mi je Maja saopštavala primala sa relativnim mirom. Pošto je dijagnoza utvrđena, ostalo je da odlučimo da li lečenje nastavljam u Beogradu ili u Barseloni. I to je bilo rešeno jer sam ja samo želela da se smanje bolovi što pre.Ostala sam u Beogradu.
Od drugih pacijenata sam saznala da je rukovodilac odeljenja za multiplemielom doktorka Jelena, koju nisam upoznala jer je na odmoru. Ne znam šta se dešava, ali mi se čini da među doktorima postoji neko neslaganje povodom terapije. Ipak, u petak,u viziti mi saopštavaju da počinje terapija. Terapiju čine lekovi stare generacije, koji se obično koriste za pacijente kod kojih se bolest prvi put leči. Terapijom je propisano dva dana hemoterapije adrablastinom, crveno-narandžasta tečnost koja se prima introvenozno i četiri dana u bloku tokom tri nedelje dexametasona, takođe introvenozno.
Terapija je počela u petak i završava se u ponedeljak. Osećam se veoma loše, boli me glava i shvatam da imam visok pritisak.Pošto ceo život imam nizak pritisak, o visokom pritisku i simptomima ne znam ništa - sva sreća da postoji pomoć cimera.Od njih sam naučila mnogo, i o samoj bolesti, i o samopomoći.Sestre obaveštavaju dežurnog lekara o mom povišenom krvnom pritisku, a on mi daje lek za izbacivanje tečnosti - lasiks.
Нема коментара:
Постави коментар