Moja drugarica Dušanka iz Novog Sada me nagovara da idemo u Igalo, i da tamo idem na pregled ne bih li saznala šta treba dalje da radim. Tako 6. avgusta, Dušanka i ja sa još jednom drugaricom krećemo kolima do Igala preko Romanije i Sutjeske, Trebinja i Herceg Novog. Već 8. avgusta sam bila na pregledu u Stacionaru - Igalo kod doktora Dragana, fizijatra.Nakon pažljivog pregleda cele kičme i kukova,rekao mi je da su bolovi hronični. Posavetovao me je da dođem na rehabilitaciju, van turističke sezone. Posebno mi je preporučio tretman blatom, jer ostalo - struje i slično, mogu i u Srbiji.Rekao mi je da sadašnji boravak u Igalu iskoristim za hodanje po moru u plićaku gde je izvađeno blato za stacionar pa je ta voda još lekovita. Smatrao je da će mi to pomoći za kuk i tetive.Uz jake bolove prilikom hodanja, izdržavam u Igalu dvanaest dana i vraćam se u Beograd, uz obećanje samoj sebi da ću doći u Igalo na lečenje. Jedan od tih dana provela sam u Tivtu da posetim prijateljice Radicu i Oliveru. To me je vratilo u godine pre rata devedesetih, kada smo tamo išli na more sa sindikatom Železere Smederevo, dok je Mile, moj muž Mileta Đokić, bio u prinudnoj upravi Železare.
Нема коментара:
Постави коментар