Nakon 10. septembra sam konačno u Beogradu. Vraćam se ispitima na fakultetu. Putujem u Banjaluku zbog Sandrine odbrane doktorata na Univerzitetu Apeiron. Ona je u poodmakloj trudnoći, a ja sa bolovima, tako da se dobro razumemo.
U školi, Visoka strukovna škola tržišnih komunikacija, koju sam osnovala 2005. godine, a nedavno ju je preuzeo Univerzitet Apeiron, traje proces reakreditacije. Sad je, nakon godinu dana rada, pri kraju, a obavezu da pomognem kolegama preuzela sam pre nego što su počeli ovi jaki bolovi. Pre izdavanja Uverenja o reakreditaciji, potrebno je da predstavnici Komisije za reakreditaciju - KAPK, dođu u Školu i provere podatke. Poseta je zakazana za 14. oktobar u 10h. Uspela sam da izdržim bolove i da uspešno okončam taj dan.
Nekoliko dana imam grip. Osećam izuzetno jake bolove na kičmi iznad struka, nekad sa leve, nekad sa desne strane. Iako bolovi ne prestaju, uz kljukanje lekovima i uz lepljenje flastera, odlazim u Banjaluku na Naučnu konferenciju Edasol, 24. i 25. oktobra. Ja sam predsednik programskog odbora i predsedavam skupu.
Bolovi su stalni, neprestano pijem diklofenakduo i aspirine, očekujući da će da se smire. Krajem novembra u Beograd su došli moj stariji brat Mirko i Lane. Volim da se družim sa njima,pa i bolove lakše podnosim. Ceo novembar mi protiče kao u duploj stvarnosti: osećam da sam ozbiljno bolesna, a ponašam
se kao da je sve normalno i nastavljam da radim uobičajne poslove. Između ostalog, tada sam planirala da u februaru,za Dane mimoze, odem u Igalo. Dogovorila sam se sa drugaricama Dušankom i Jasnom, i već smo kupile avionske karte.
Divan subotnji dan, 30. novembar. Imam utisak da me ništa ne boli. Na povratku sa nekog sastanka, svratila sam u prodavnicu da kupim namirnice. Pri izlasku sam zastala da podelim kese u obe ruke. I, u tom momentu, osetim jak bol oko struka, toliko jak da mi je prekinuo dah. Nisam bila sigurna da li ću uspeti da se održim na nogama. Uspevam da se održim i vrlo pažljivo krenem ka zgradi.Jedva uđem u stan i legnem, u nadi da će bol popustiti.Uskoro shvatam da bolovi neće tako brzo proći.Ceo mesec provodim uz razne fizioterapeute, lekove i injekcije protiv bolova. Tako dočekujem novu 2014. godinu. Bolovi su me iscrpeli, postajem osetljiva i netrpeljiva jer nemam više snage. Maja je u Beogradu i brine o svemu. Gubim osećaj tolerancije i to najviše prema Maji koja je najviše sa mnom.
U školi, Visoka strukovna škola tržišnih komunikacija, koju sam osnovala 2005. godine, a nedavno ju je preuzeo Univerzitet Apeiron, traje proces reakreditacije. Sad je, nakon godinu dana rada, pri kraju, a obavezu da pomognem kolegama preuzela sam pre nego što su počeli ovi jaki bolovi. Pre izdavanja Uverenja o reakreditaciji, potrebno je da predstavnici Komisije za reakreditaciju - KAPK, dođu u Školu i provere podatke. Poseta je zakazana za 14. oktobar u 10h. Uspela sam da izdržim bolove i da uspešno okončam taj dan.
Nekoliko dana imam grip. Osećam izuzetno jake bolove na kičmi iznad struka, nekad sa leve, nekad sa desne strane. Iako bolovi ne prestaju, uz kljukanje lekovima i uz lepljenje flastera, odlazim u Banjaluku na Naučnu konferenciju Edasol, 24. i 25. oktobra. Ja sam predsednik programskog odbora i predsedavam skupu.
Bolovi su stalni, neprestano pijem diklofenakduo i aspirine, očekujući da će da se smire. Krajem novembra u Beograd su došli moj stariji brat Mirko i Lane. Volim da se družim sa njima,pa i bolove lakše podnosim. Ceo novembar mi protiče kao u duploj stvarnosti: osećam da sam ozbiljno bolesna, a ponašam
se kao da je sve normalno i nastavljam da radim uobičajne poslove. Između ostalog, tada sam planirala da u februaru,za Dane mimoze, odem u Igalo. Dogovorila sam se sa drugaricama Dušankom i Jasnom, i već smo kupile avionske karte.
Divan subotnji dan, 30. novembar. Imam utisak da me ništa ne boli. Na povratku sa nekog sastanka, svratila sam u prodavnicu da kupim namirnice. Pri izlasku sam zastala da podelim kese u obe ruke. I, u tom momentu, osetim jak bol oko struka, toliko jak da mi je prekinuo dah. Nisam bila sigurna da li ću uspeti da se održim na nogama. Uspevam da se održim i vrlo pažljivo krenem ka zgradi.Jedva uđem u stan i legnem, u nadi da će bol popustiti.Uskoro shvatam da bolovi neće tako brzo proći.Ceo mesec provodim uz razne fizioterapeute, lekove i injekcije protiv bolova. Tako dočekujem novu 2014. godinu. Bolovi su me iscrpeli, postajem osetljiva i netrpeljiva jer nemam više snage. Maja je u Beogradu i brine o svemu. Gubim osećaj tolerancije i to najviše prema Maji koja je najviše sa mnom.
Нема коментара:
Постави коментар