Tek kod kuće počinjem da shvatam stanje i situaciju u kojoj sam. Zovem poznanike koji mi mogu pomoći. Prvo Vanju,poznanicu sa posla, zato što sam se setila da mi je ona pre dve godine rekla da njena majka ima jake bolove kičme i da pokušavaju da uspostave dijagnozu. Posle nekog vremena mi je rekla da joj je majka dobro, da se leči, i da su i bolovi uglavnom prošli. Bio je to kratak razgovor da bismo i Vanja i ja mogle naslutiti da će ona postati moj glavni konsultant i prijatelj, i da ću je zvati zbog svega što ne znam, ili od čega imam strah.
Vanja mi je ukratko objasnila šta je bolest multiplemijelom.Kazala je da se leči na Institutu za hematologiju, da se izlečenje svodi na uspavljivanje bolesti koja se tretira kao hronična.Objasnila mi je onako kako treba objašnjavati ljudima koji nisu stručni u toj oblasti, na čemu sam joj zahvalna zato što više ne bih mogla da razumem, a još više bih se uspaničila. Molim je da mi navede nalaze krvi na osnovu kojih su posumnjali da je u pitanju ta dijagnoza. Vrlo brzo mi šalje poruku šta treba da kontrolišem. Ujedno mi skreće pažnju da se neki rezultati čekaju od osam do deset dana. Zovem u laboratoriju Belmedik da neko dođe sutra kod mene da mi izvade krv i kažem šta mi treba od nalaza. Narednih nedelju dana, svaki dan, stizao je po neki rezultat, u kojima tek ponešto razumem. Rezultate komentarišem uglavnom sa Vanjom i Majom. Pokušavam da se prema svemu odnosim racionalno, u smislu da je najvažnije doći do dijagnoze i početi lečenje kako bi se smanjili bolovi.
Maja o tome čita informacije po internetu i razgovara sa drugaricom,doktorkom hematologom u Barseloni. Do moje svesti dopire vrlo malo, jer svu snagu trošim na izdržavanje bolova.Jedino što želim je da bol prestane.Maja je morala da se vrati u Barselonu, pa na preglede uglavnom idem sama. Počinjem provere mogućih drugih uzroka problema sa kičmom. Odlazim da izmerim osteoporozu na Institutu za rehabilitaciju Mlada doktoka Milica mi objašnjava da treba da legnem na leđa i da ispod kolena stavim neku vrstu jastuka. Na kraju kaže da u toj zoni imam osteopeniju, što znači manje od osteoporoze, i da to ne može izazvati prelome.Daje mi instrukcije da izvadim hormone paraštitne žlezde i kalcijum u krvi. Sledećeg dana vadim krv. Svi rezultati su dobri.
Zatim, po Vanjinoj preporuci pravim scintigrafiju skeleta,odnosno opšte snimanje kostiju skeleta kako bi se videlo da li postoje neke metastaze ranije preležanog kancera na kostima.Čini mi se nelogično da imam metastaze, a nisam osećala da sam imala tumor. Snimanje traje veoma dugo, više od dva sata jer se čeka da se nakon pijenja neke tečnosti oslikaju kosti.Društvo mi pravi moja dugogodišnja saradnica i drugarica.Cica. Nas dve pričamo o starim vremenima i poznanicima.Ja uglavnom ležim u ambulanti jer ne mogu da šetam niti da sedim, i kao u bunilu pokušavam da naslutim šta se sprema.Nalaz piše dr Sveta. Snimci su dobri, vide se prelomi dva pršljena na kičmi, kao što je već pokazala magnetna rezonanca i degenerativne promene na desnom kuku i kolenu.
Vanja mi je ukratko objasnila šta je bolest multiplemijelom.Kazala je da se leči na Institutu za hematologiju, da se izlečenje svodi na uspavljivanje bolesti koja se tretira kao hronična.Objasnila mi je onako kako treba objašnjavati ljudima koji nisu stručni u toj oblasti, na čemu sam joj zahvalna zato što više ne bih mogla da razumem, a još više bih se uspaničila. Molim je da mi navede nalaze krvi na osnovu kojih su posumnjali da je u pitanju ta dijagnoza. Vrlo brzo mi šalje poruku šta treba da kontrolišem. Ujedno mi skreće pažnju da se neki rezultati čekaju od osam do deset dana. Zovem u laboratoriju Belmedik da neko dođe sutra kod mene da mi izvade krv i kažem šta mi treba od nalaza. Narednih nedelju dana, svaki dan, stizao je po neki rezultat, u kojima tek ponešto razumem. Rezultate komentarišem uglavnom sa Vanjom i Majom. Pokušavam da se prema svemu odnosim racionalno, u smislu da je najvažnije doći do dijagnoze i početi lečenje kako bi se smanjili bolovi.
Maja o tome čita informacije po internetu i razgovara sa drugaricom,doktorkom hematologom u Barseloni. Do moje svesti dopire vrlo malo, jer svu snagu trošim na izdržavanje bolova.Jedino što želim je da bol prestane.Maja je morala da se vrati u Barselonu, pa na preglede uglavnom idem sama. Počinjem provere mogućih drugih uzroka problema sa kičmom. Odlazim da izmerim osteoporozu na Institutu za rehabilitaciju Mlada doktoka Milica mi objašnjava da treba da legnem na leđa i da ispod kolena stavim neku vrstu jastuka. Na kraju kaže da u toj zoni imam osteopeniju, što znači manje od osteoporoze, i da to ne može izazvati prelome.Daje mi instrukcije da izvadim hormone paraštitne žlezde i kalcijum u krvi. Sledećeg dana vadim krv. Svi rezultati su dobri.
Zatim, po Vanjinoj preporuci pravim scintigrafiju skeleta,odnosno opšte snimanje kostiju skeleta kako bi se videlo da li postoje neke metastaze ranije preležanog kancera na kostima.Čini mi se nelogično da imam metastaze, a nisam osećala da sam imala tumor. Snimanje traje veoma dugo, više od dva sata jer se čeka da se nakon pijenja neke tečnosti oslikaju kosti.Društvo mi pravi moja dugogodišnja saradnica i drugarica.Cica. Nas dve pričamo o starim vremenima i poznanicima.Ja uglavnom ležim u ambulanti jer ne mogu da šetam niti da sedim, i kao u bunilu pokušavam da naslutim šta se sprema.Nalaz piše dr Sveta. Snimci su dobri, vide se prelomi dva pršljena na kičmi, kao što je već pokazala magnetna rezonanca i degenerativne promene na desnom kuku i kolenu.
Нема коментара:
Постави коментар