Bez dijagnoze bolesti i medicinske pomoći dočekala sam novogodišnje i božićne praznike. Zbog praznovanja deset dana nisam mogla ništa da preduzmem kako bih sebi pomogla,jedino mi je preostalo da pijem neke tablete protiv bolova i čekam da praznici prođu. Siniša, moj posinak mi je još ranije preporučio fizijatra koji ima ordinaciju u starom DIF-u, doktora Radeta. Zovem ga i zakazujem pregled za 9. januar u13h. Odlazim sama, taksijem, nisam svesna koliko sam slaba jer se nisam kretala duže vreme.
Ulazim u ordinaciju, doktor odmah dolazi. Malo mu pričam šta i gde me boli, a zatim, uz njegovu pomoć i velike bolove ležem na krevet na leđa. Radim ono što traži od mene: podižem jednu pa drugu nogu. Okrećem se na stomak, što je prilično teško, ali uspevam. Doktor prelazi prstima preko pršljenova kičme kako bi utvrdio šta me boli. Prvi jak bol je ispod lopatica,a drugi iznad struka. Nakon toga, lekar mi ozbiljno i vrlo direktno kaže: „To je iznad struka i ja to ne smem ni da pipnem.Idi odmah na magnetnu rezenoncu“. Izlazim iz ordinacije, uzimam taksi i odlazim u Euromedik iznad Slavije.Čekam na snimanje uz strašne bolove. Ne mogu da sedim, a teško i stojim.Pozivaju me na snimanje. Kažem tehničaru da me jako boli i da mi pomogne da legnem na hladnu ploču za snimanje, a on meni kaže da stvari ostavim na čiviluk, da snimanje traje oko petnaest minuta i da moram biti mirna. Kad uspem da legnem sve drugo mi izgleda lako, bez obzira što je prilikom snimanja mrak, jer je glava u nekom tunelu i čuje se opšta lupa i zujanje.
Završeno je snimanje i tehničar mora da mi pomogne da ustanem, što je teže i bolnije nego kad je trebalo da legnem. Morala sam da stavim ruke oko njegovog vrata i skoro da visim na njemu. Uspevam da se oslonim na noge, uspravim, i da krenem ka čiviluku, a tehničar mi kaže da ne oblačim manti zato što doktor Miroslav želi da razgovara sa mnom. Pomaže mi da odem do susedne sobe u kojoj je doktor. Zatičem ga kako gleda snimak moje kičme.
Ulazim u ordinaciju, doktor odmah dolazi. Malo mu pričam šta i gde me boli, a zatim, uz njegovu pomoć i velike bolove ležem na krevet na leđa. Radim ono što traži od mene: podižem jednu pa drugu nogu. Okrećem se na stomak, što je prilično teško, ali uspevam. Doktor prelazi prstima preko pršljenova kičme kako bi utvrdio šta me boli. Prvi jak bol je ispod lopatica,a drugi iznad struka. Nakon toga, lekar mi ozbiljno i vrlo direktno kaže: „To je iznad struka i ja to ne smem ni da pipnem.Idi odmah na magnetnu rezenoncu“. Izlazim iz ordinacije, uzimam taksi i odlazim u Euromedik iznad Slavije.Čekam na snimanje uz strašne bolove. Ne mogu da sedim, a teško i stojim.Pozivaju me na snimanje. Kažem tehničaru da me jako boli i da mi pomogne da legnem na hladnu ploču za snimanje, a on meni kaže da stvari ostavim na čiviluk, da snimanje traje oko petnaest minuta i da moram biti mirna. Kad uspem da legnem sve drugo mi izgleda lako, bez obzira što je prilikom snimanja mrak, jer je glava u nekom tunelu i čuje se opšta lupa i zujanje.
Završeno je snimanje i tehničar mora da mi pomogne da ustanem, što je teže i bolnije nego kad je trebalo da legnem. Morala sam da stavim ruke oko njegovog vrata i skoro da visim na njemu. Uspevam da se oslonim na noge, uspravim, i da krenem ka čiviluku, a tehničar mi kaže da ne oblačim manti zato što doktor Miroslav želi da razgovara sa mnom. Pomaže mi da odem do susedne sobe u kojoj je doktor. Zatičem ga kako gleda snimak moje kičme.
Нема коментара:
Постави коментар