Život-posao i putovanja

           Kad razmišljam o svom životu unazad, vidim da su posao i putovanja dve važne komponente tog puta sve ove godine. Prošlo je više od četrdeset godina od mog prvog zaposlenja 1970. godine u Zavodu za urbanizam i stambene poslove u Beogradu, nakon što sam završila Ekonomski fakultet (u Beogradu). Tada nije bilo teško naći posao za mlade i obrazovane kadrove. Poslovni put od tog prvog zaposlenja pa do danas je dug i pun raznih iskušenja. Gledajući unazad, ipak je to uspešno kretanje u skladu sa društveno-ekonomskim i političkim okruženjem. Na talasu potrebe podmlađivanja kadrova u Republičkoj upravi vrlo brzo menjam posao i krajem 1972. godine počinjem da radim u Sekretarijatu za urbanizam i stambene poslove Republike Srbije.Tako u zgradu u Nemanjinoj gde je republička uprava stiže povelika grupa mladih stručnjaka. Već sam imala radno iskustvo u stambenoj oblasti, a imala sam i preporuke, pa je promena posla protekla bezbolno. Kao i na ranijem poslu nove kolege i koleginice su bile znatno starije. Branka, pomoćnica ministra, neposredni rukovodilac, bila je veliki stručnjak i vrlo uticajna u Vladi. Znala je da postavi zadatak i da objasni kako ga treba uraditi, a to je za mladog i neiskusnog saradnika najvažnije.Imala je razumevanja i za moje magistarske studije. Branka je kao pametan i brižan rukovodilac uspela da stambeno zbrine sve zaposlene. Tada sam se i ja uselila u garsonjeru na Miljakovcu .Bilo je to minimalno, ali dobro rešenje. Nešto više od pet godina rada u Republičkoj up  Prošlo je više od četrdeset godina od mog prvog zaposlenja 1970.godine u Zavodu za urbanizam i stambene poslove u Beogradu, nakon što sam završila Ekonomski fakultet (u Beogradu).Tada nije bilo teško naći posao za mlade i obrazovane kadrove. Poslovni put od tog prvog zaposlenja pa do danas je dug i pun raznih iskušenja. Gledajući unazad, ipak je to uspešno kretanje u skladu sa društveno-ekonomskim i političkim okruženjem. Na talasu potrebe poravi je brzo proteklo. Tada sam započela i karijeru u Savezu komunista. Na incijativu sekretara organizacije Republičkih organa izabrana sam za člana komiteta Saveza komunista opštine Savski venac. Taj komitet je obuhvatao partijski važno područje grada Beograda.Prvo, to je bila partijska baza funkcionera koji su pretežno stanovali na Dedinju i Topčideru. Sedišta ambasada mnogih zemalja su na potezu Dedinje i Ulica Kneza Miloša. Na kraju, ne kao manje važno, tu su železnička i autobuska stanica i Sajam. Počinje novo iskustvo i nesporazumi. Mile, moj muž koji je imao više iskustva, predlagao je da se ne petljam u svet politike,komentarišući: „Ti misliš da si izabrana zato što si obrazovana i pametna, a izabrana si zato što si mlada i lepa a to će izazivati sukobe”, sam smatrala zajedljivom opaskom. Ispostavilo se da je bilo vrlo blizu istini. U decembru 1977. godine branim magistarski rad na Ekonomskom fakultetu. Iste godine počinjem da radim u trgovačkom preduzeću Metalservis.Posle skoro deset godina rada u ovom preduzeću napuštam rukovođenje i Metalsevis. Postalo mi je jasno da je kod rukovođenja važnija motivacija i oranizacija radnika nego sama stručnost direktora. Smatram da je bilo dosta rukovođenja.Svi se čude i pitaju da li ima neko ko ne želi biti direktor. U Metalservisu je bilo poslovno i dinamično, a politički uzburkano.Izabrana sam za sekretara Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda 1986. godine. Želim da radim manje stresan posao. Nakon čuvene sednice Gradskog komiteta SK,političkog obračuna između Slobodana Miloševića, predsednika Republičkog komiteta SK sa Bucom Pavlovićem, predsednikom SK u Beogradu, sukob se prenosi na sve gradske institucije.Održavaju se sastanci partijske organizacije u Komori i daje se podrška Miloševiću. Nastojim da se ne ističem jer već imam iskustvo iz Metalservisa kako mali stradaju dok se veliki svađaju.Počinju masovni mitinzi u vezi sa Kosovom i atmosfera je sve zapaljivija. Interesantno je kako ljudi počnu da veruju da je radikalizam rešenje. Više se ne može razgovarati bez zauzimanje strane. Ubrzo političke podele na nivou SFRJ prerastaju u ekonomske. Uz politički nacionalizam zagovara se i ekonomski.U Komori, od mene kao sekretara Udruženja trgovine traže da obavestim slovenačka preduzeća da se prekidaju trgovački odnosi sa preduzećima u Beogradu. Odbijam da to uradim tvrdeći da je to politička odluka i da ja nisam nadležna. Postaje mi jasno da će biti sve gore i da treba tražiti drugi posao.
         Uspela sam da završim doktorsku tezu i 1987. godine doktoriram.Prostor za novi posao se otvara 1991. godine kada je Ante Marković postao predsenik Vlade SFRJ. Počela sam da radim u Saveznom ministarstvu za trgovinu kao pomoćnik ministra za razvoj tržišta. Novi ekonomski vetrovi doneli su neku novu nadu. Dosta sam putovala u glavne gradove drugih republika na sastanke zbog pripreme novih zakona. U tim kontaktima osećala se napetost i nepoverenje. Slovenci su bili otvoreni za saradnju i trudili se da prihvatimo zapadna rešenja u našim zakonima.Hrvati su bili manje zainteresovani i često su na stručnim sastancima pokretali političke teme. Bili su to jasni signali da stvari u državi ne idu u dobrom smeru. Na obukama u inostranstvu u susretima sa predstavnicima drugih zemalja, komentarisalo se stanje u našoj zemlji. Na jednom razgovoru u Ministarstvu trgovine u Londonu, njihov predstavnik mi je direktno rekao da je šteta što će se Jugoslavija raspasti. Ovo se obistinilo,a 1992. godine su započeli i sukobi. Tada sam radila u diplomatskom statusu, kao direktor našeg Paviljona na Svetskoj izložbi EXPO 92 u Španiji. Tako je od jednog do drugog posla prošlo više od dvadest pet godina moje privredne karijere. Od 1996.godine započela sam akademsku karijeru profesora na fakultetu i to traje do danas.  Putovanja su drugi važan deo mog života od rođenja. Moj otac, Mlađen, selio je svoju porodicu, četvoro dece i ženu Savu, zbog promene mesta službe u policiji. Bila  sam beba kad je mamu, mog starijeg brata Mirka i mene 1948.godine preselio iz Grdanovaca (selo u okolini Sanskog Mosta --Sane u Bosni i Hercegovini) u Bosansku Gradišku. Moj mlađi brat Nikola (Nine) i sestra Nada su tu rođeni. Zatim smo se preselili u Travnik, gde nismo dugo ostali. Na polugodištu mog drugog razreda osnovne škole preselili smo se u Sanski Most, Sanu. Moj otac je kupio kuću i zaposlio se kao radnik u Šipadu - fabrici za proizvodnju i preradu drveta, u pilani. Ja sam u Sani završila osnovnu školu i upisala se u Srednju ekonomsku školu u Prjedoru. U Prijedor sam putovala vozom četiri godine.Putovanja su se nastavila na studijama u Beogradu. Zatim su došla putovanja na poslu, posebno dok sam radila u Metalservisu.Na kraju je došla neka vrsta migracije, jer sam devedesetih otišla u Španiju. Putovanja sam koristila kao najlakši način da pobegnem od onoga što me je snašlo i za šta nemam rešenje.