Dok sam se ja mučila sa alergijom, doktorka Jelena nam je javila da je Fond za zdravstveno osiguranje, na zahtev konzilijuma Instituta za hematologiju, odobrio da se za lečenje koristi lek nove generacije -velkada, tako da mi je potvrđen prijem u bolnicu za 21. mart. Ponavlja se ista situcija kao u januaru.Za prijem u Klinički centar treba doći rano, ali prijem u sobu zavisi od slobodnih kreveta na Institutu za hematologiju. Cica, Maja i ja prolazimo istu proceduru, i oko podne sam u krevetu u sobi 114.
Razgovarala sam sa doktorkom o mojoj alergiji dok smo čekale da se oslobodi krevet. Pokazala sam joj još uvek vidljive fleke na koži. Reagovala je prilično neprijatno. Kazala je da u poslednjih deset godina niko nije imao alergiju na talidomid i da ću ponovo početi da ga pijem, ovog puta pod njenom kontrolom
u bolnici. Ostala sam zabezeknuta. Izgledalo je kao da sam nešto izmislila. Ali, istovremeno, pomislila sam da ona valjda zna šta govori. Prihvatila sam stav doktora, kao malo dete stav roditelja pa i kad nisu u pravu.
***
Svako sećanje na detinjstvo me uvek vrati na igre i druženje sa decom u Travniku. Kako su prolazile godine kao da me neko blago svetlo obasjava. Često sam planirala da odem i obiđem sva ta mesta iz detinjstva. Kada su me 2009. godine pozvali da održim predavanje na fakultetu u Travniku pomislila sam da je to dobra prilika da se podsetim detinjstva.
Pravo izneneđenje je to što je fakultet smešten u zgradu u kojoj sam pošla u osnovnu školu. Raspored prostorija se promenio,ali ja po nekoj nejasnoj intuiciji prepoznajem učionicu u kojoj sam prvi put sela u školsku klupu i započela učenje koje će trajati tolike godine. Obilazim prostor, osećam stare mirise i vidim sebe među decom, i Mirka, mog starijeg brata u razredu preko puta, stalno u čoporu dece ili nekoj tuči.
Obilazim grad. Sve je ostalo isto. Zgrade starih džamija,karakteristična ograda, voda i miris memle i vekova. Idući uzbrdo prema tvrđavi, prepoznajem slike moga detinjstva.Huči plava voda i kotrlja se pored kafanica i letnjih bašta od tvrđave ka centru. Kad podignem pogled prema stenovitoj strmini zidina ponovo vidim koze kako pokušavajući da dohvate neko lišće skoro vise nad provalijom.
Polako se penjem uz strmu ulicu niz koju sam se toliko puta sankala. Vidim decu na zaleđenoj ulici i čujem graju. Dolazim do mosta na jendeku, jarku oko tvrđave i penjem se do pola mosta. Posmatram dobro očuvanu zgradu, dvorište i ulaz stana u kojem je stanovala moja porodica. Vidim sliku majke koja brine o četvoro dece. Posebno je zauzeta sa dvoje mlađih, pa nama starijima nije branila da se igramo na ulici.Mirko je imao zadatak da čuva mene jer je bio stariji, što je za njega bila prilična kazna. Ja sam bila mala i spetljana (truljava kako on kaže), a on nemiran i okretan. Kao i naša, i porodice iz komšiluka, uglavnom muslimanske, imale su mnogo dece pa smo imali sa kim da se družimo.
Prelazim most i ulazim u stari grad. Kupujem prospekte i čitam da su okolne zidine obnovljene, kao i neki unutrašnji sadržaji. Polako obilazim prostor. Zastajem na strani prema plavoj vodi i pokušavam da se nagnem i pogledam dole ka izvoru.Malo šta se vidi jer je zid dosta visok i nije tako strašno kao kad sam ja bila dete, a zid bio porušen. Idem dalje i vidim da su ulazi u tunele koji idu u utrobu tvrđave zatvoreni i obeleženi.Mi smo kao deca prolazili kroz te tunele noseći sveće i tresli se od straha dok nismo ugledali svetlost dana. Na drugom kraju tvrđave izgrađen je mali amfiteatar za održavanja raznih javnih događaja. Završavam obilazak i spuštam se preko mosta ponovo na ulicu. Stojim na kraju ulice. Vidim kuću Ahmeta i Halide. Ponovo vidim sve nas na tom prostoru između kuća.
Kad sam prespavala slegli su se utisci iz detinjstava. Vraćam se u stvarnost i upoznajem se sa današnjim Travnikom.Centar grada stisnut između brda i džamija. Šarena džamija iz 16. veka dominira. Jedna ulica se probija kroz dolinu između zgrada i ulaza u džamije. Voda žubori na sve strane, a vlaga se diže i stvara čudan osećaj hladnoće. Nema onih uobičajnih grupa turista koje obilaze istorijske spomenike, kao što je u drugim gradovima. Poneki prolaznik izjutra u žurbi zbog hladnoće stišće okovratnik. U podne, kad sunce izađe iza brda, oni koji su na ulici skidaju višak odeće jer greje kao u kotlu. Još se vidi poneka ruševina. Velika zgrada na brdašcu iznad centara je malo oštećena i tako stoji, usamljena. Pitam poznanika šta je u toj zgradi i zašto nije obnovljena. On mi odgvara da je to bolnica i da nije obnovljena jer na taj način muslimani pokazuju
Srbima da su nepoželjni. U Travniku je uvek bilo malo Srba,posle devedesetih ostalo ih je baš malo. Sad su stanovnici uglavnom muslimani, jer su se Hrvati posle žestokih borbi iselili u druga mesta. Tako je grad izgubio multietnički duh i vratio se u zatvorenu versku sredinu. Vitez i Novi Travnik su hrvatske enklave (kako ih popularno nazivaju) u Bosni, smešteni u širini ravnice prema reci Bosni. To su područja u kojima su novi industrijski i trgovački centri u najmodernijem stilu. Prate ih restorani i nove privatne kuće. Tu je uvek gužva i žurba,bilo da ljudi žure na posao ili s posla, u kupovinu ili provod.Put u Travnik vodi kroz ta mesta da bi dolaskom u Dolac ušli u klanac i stigli u centar. Istorijsko-turistički to je divan grad, ali shvatam da život u njemu nije udoban. Ipak, verujem da će mnogi iz tog grada pamtiti slike srećnog detinjstva kao i ja.
***
U bolnici dobijam terapiju koja obuhvata, osim talidomida,injekcije velkade koje se primaju četri puta na približno svaka četiri dana i uz to dva dana dexametasona uz svaku injekciju.U utorak uveče počinjem da pijem talidomid, koji sam već jednom prekinula da pijem jer sam bila alergična. U sredu mi,u viziti, doktorka kaže da sutra idem kući. Iznenađena sam,jer je trebalo da ostanem deset dana. Kaže mi i da ću velkadu primati u dnevnoj bolnici svakog ponedeljka, a ne svaka četiri dana kako mi je prvobitno rečeno. Zakazuje mi novi pregled kod nje u ambulanti u Kliničkom centru za 16. april.
Soba 114 je ista kao što je i bila, samo što je sada moj krevet sa druge strane pa gledam direktno u televizor, i srećom, opet sam do prozora. U sobi samo cimerke. Dve cimerke u krevetima pored vrata su ovde prvi put i čekaju dijagnozu. Jedna je vrlo mršava, a druga veoma otekla, izgleda kao da ima preko sto kilograma. Dok sam još bila u bolnici, mršava cimerka je saznala da ima multiplemijelom sluzokože želudca. Kaže da više od dva meseca nije mogla da jede apsolutno ništa. Čim je počela sa lekovima osećala se bolje. Sad oseća ukus hrane i odlazi kući sledećeg dana. Umesto nje došla je cimerka kojoj se bolest vratila vrlo brzo nakon prvog izlečenja. Vidi se po odnosu sa sestrama i doktorima da se dugo poznaju. Druga cimerka, ona koja je otekla, čekala je dijagnozu i kad sam otišla iz bolnice.Pre toga je dva meseca bila na Prvoj hiruškoj klinici i pošto nisu bili sigurni šta je, poslali su je na hematologiju. Jeste da su se otoci vidno smanjili, ali noge je jedva pomerala. Znala sam da se kaže da je najvažnije utvrditi dijagnozu, ali sam to sad na njenom slučaju i potvrdila.
Moje bivše cimerke Žana i Dana su takođe u bolnici,ali u drugim sobama. Došle su na vraćanje matičnih ćelija.Pre vraćanja matičnih ćelija se prima hemoterapija, a posle se proces nastavlja u higijenskoj izolaciji. Obe su došle u sobu 114 da se vidimo pre nego što ih izoluju. Dana se žali da je njena soba prljava i da je toalet zajednički. Žana je zadovoljna jer ima poseban apartman.
Cimerke čiji su kreveti do vrata imaju istu bolest kao i ja.Mara je došla na izdvajanje matičnih ćelija. Neda prima istu terapiju kao ja, samo je više odmakla u ciklusima. Atmosfera u sobi je dobra, niko nema nikakvih zahteva, samo žele da se sve ovo što pre završi i da idu kući. Međutim, prvo Mara, a zatim i mi ostale, počele smo da se osećamo loše i ubrzo smo dobile temperaturu. Pored toga ja imam osećaj strašne hladnoće na zglobovima nogu. U toku noći dežurni lekar interveniše kako bi oborio temperaturu kod cimerke. Na neki način sam sretna što brzo idem kući jer mi se čini da ćemo se ovde svi zaraziti.Primećujem da se, u odnosu na prošli put, sad manje čisti.Naročito toaleti.
U bolnici sam ostala šest dana, do 28. marta. Prilikom izlaska je sve isto kao i prošli put: čekanje otpusne liste i primanje terapije za taj dan. U otpusnoj listi piše da nastavljam da pijem sve lekove, bez obzira što sam imala alergiju. Sad već počinjem da sumnjam da znaju šta rade.
Kod kuće mi je, već nakon jednog dana, veoma loše. Crvena fleka mi se spušta od temena na čelo i lice, usta su mi otekla. Te noći celo telo mi je crveno, imam temperaturu. Nedelja je, Maja me fotografiše i šalje slike doktorki Jeleni. Ona vrlo brzo odgovara da prestanem sa uzimanjem svih lekova i da zovem Hitnu pomoć, a da sutra dođem kod nje u bolnicu. Tako smo i uradile.U ponedeljak, umesto u dnevnu bolnicu da primim velkadu,odlazim na odeljenje kod doktorke. Ona me pogleda i kaže da će mi dati lek protiv alergije introvenozno, posle čega će mi biti bolje. Pitam zašto sam nastavila da pijem iste lekove kad sam već jednom imala alergiju. Odgovara mi da nema drugih lekova. Na kraju dodaje da je zovem ako se temperatura popne iznad 38 stepeni. Ne sme da mi da antibiotik zato što bi ga organizam odbacio. Upućuje me da, kad mi bude bolje, nastavim sa velkadom u dnevnoj bolnici, a da prestanem sa uzimanjem svih ostalih lekova. Odlazim kući, i stvarno, vrlo brzo se osećam bolje, a temperatura nije prešla 38 stepeni.
Zove me prijatelj Miroslav i ja mu kažem da imam alergiju.On komentariše prilično ljuto zašto ne idem u Barselonu da se lečim. Bilo je to ustvari pravo pitanje za taj trenutak.Već sam od doktora Darka saznala da mi nemamo potpunu liniju lekova koja se može koristiti za ovu bolest. To znači, da ako se zbog nekog razloga isključi neki lek, treba imati drugi za zamenu. To mi je na neki način potvrdila i doktorka Jelena kad je rekla da nema drugih lekova osim ovih koje pijem, iako sam alergična. Polako mi dopire do svesti da postoje realni problemi,nedostatak lekova za moje lečenje u Beogradu. Počinjem da shvatam da treba da se lečim u Španiji.
Razgovarala sam sa doktorkom o mojoj alergiji dok smo čekale da se oslobodi krevet. Pokazala sam joj još uvek vidljive fleke na koži. Reagovala je prilično neprijatno. Kazala je da u poslednjih deset godina niko nije imao alergiju na talidomid i da ću ponovo početi da ga pijem, ovog puta pod njenom kontrolom
u bolnici. Ostala sam zabezeknuta. Izgledalo je kao da sam nešto izmislila. Ali, istovremeno, pomislila sam da ona valjda zna šta govori. Prihvatila sam stav doktora, kao malo dete stav roditelja pa i kad nisu u pravu.
***
Svako sećanje na detinjstvo me uvek vrati na igre i druženje sa decom u Travniku. Kako su prolazile godine kao da me neko blago svetlo obasjava. Često sam planirala da odem i obiđem sva ta mesta iz detinjstva. Kada su me 2009. godine pozvali da održim predavanje na fakultetu u Travniku pomislila sam da je to dobra prilika da se podsetim detinjstva.
Pravo izneneđenje je to što je fakultet smešten u zgradu u kojoj sam pošla u osnovnu školu. Raspored prostorija se promenio,ali ja po nekoj nejasnoj intuiciji prepoznajem učionicu u kojoj sam prvi put sela u školsku klupu i započela učenje koje će trajati tolike godine. Obilazim prostor, osećam stare mirise i vidim sebe među decom, i Mirka, mog starijeg brata u razredu preko puta, stalno u čoporu dece ili nekoj tuči.
Obilazim grad. Sve je ostalo isto. Zgrade starih džamija,karakteristična ograda, voda i miris memle i vekova. Idući uzbrdo prema tvrđavi, prepoznajem slike moga detinjstva.Huči plava voda i kotrlja se pored kafanica i letnjih bašta od tvrđave ka centru. Kad podignem pogled prema stenovitoj strmini zidina ponovo vidim koze kako pokušavajući da dohvate neko lišće skoro vise nad provalijom.
Polako se penjem uz strmu ulicu niz koju sam se toliko puta sankala. Vidim decu na zaleđenoj ulici i čujem graju. Dolazim do mosta na jendeku, jarku oko tvrđave i penjem se do pola mosta. Posmatram dobro očuvanu zgradu, dvorište i ulaz stana u kojem je stanovala moja porodica. Vidim sliku majke koja brine o četvoro dece. Posebno je zauzeta sa dvoje mlađih, pa nama starijima nije branila da se igramo na ulici.Mirko je imao zadatak da čuva mene jer je bio stariji, što je za njega bila prilična kazna. Ja sam bila mala i spetljana (truljava kako on kaže), a on nemiran i okretan. Kao i naša, i porodice iz komšiluka, uglavnom muslimanske, imale su mnogo dece pa smo imali sa kim da se družimo.
Prelazim most i ulazim u stari grad. Kupujem prospekte i čitam da su okolne zidine obnovljene, kao i neki unutrašnji sadržaji. Polako obilazim prostor. Zastajem na strani prema plavoj vodi i pokušavam da se nagnem i pogledam dole ka izvoru.Malo šta se vidi jer je zid dosta visok i nije tako strašno kao kad sam ja bila dete, a zid bio porušen. Idem dalje i vidim da su ulazi u tunele koji idu u utrobu tvrđave zatvoreni i obeleženi.Mi smo kao deca prolazili kroz te tunele noseći sveće i tresli se od straha dok nismo ugledali svetlost dana. Na drugom kraju tvrđave izgrađen je mali amfiteatar za održavanja raznih javnih događaja. Završavam obilazak i spuštam se preko mosta ponovo na ulicu. Stojim na kraju ulice. Vidim kuću Ahmeta i Halide. Ponovo vidim sve nas na tom prostoru između kuća.
Kad sam prespavala slegli su se utisci iz detinjstava. Vraćam se u stvarnost i upoznajem se sa današnjim Travnikom.Centar grada stisnut između brda i džamija. Šarena džamija iz 16. veka dominira. Jedna ulica se probija kroz dolinu između zgrada i ulaza u džamije. Voda žubori na sve strane, a vlaga se diže i stvara čudan osećaj hladnoće. Nema onih uobičajnih grupa turista koje obilaze istorijske spomenike, kao što je u drugim gradovima. Poneki prolaznik izjutra u žurbi zbog hladnoće stišće okovratnik. U podne, kad sunce izađe iza brda, oni koji su na ulici skidaju višak odeće jer greje kao u kotlu. Još se vidi poneka ruševina. Velika zgrada na brdašcu iznad centara je malo oštećena i tako stoji, usamljena. Pitam poznanika šta je u toj zgradi i zašto nije obnovljena. On mi odgvara da je to bolnica i da nije obnovljena jer na taj način muslimani pokazuju
Srbima da su nepoželjni. U Travniku je uvek bilo malo Srba,posle devedesetih ostalo ih je baš malo. Sad su stanovnici uglavnom muslimani, jer su se Hrvati posle žestokih borbi iselili u druga mesta. Tako je grad izgubio multietnički duh i vratio se u zatvorenu versku sredinu. Vitez i Novi Travnik su hrvatske enklave (kako ih popularno nazivaju) u Bosni, smešteni u širini ravnice prema reci Bosni. To su područja u kojima su novi industrijski i trgovački centri u najmodernijem stilu. Prate ih restorani i nove privatne kuće. Tu je uvek gužva i žurba,bilo da ljudi žure na posao ili s posla, u kupovinu ili provod.Put u Travnik vodi kroz ta mesta da bi dolaskom u Dolac ušli u klanac i stigli u centar. Istorijsko-turistički to je divan grad, ali shvatam da život u njemu nije udoban. Ipak, verujem da će mnogi iz tog grada pamtiti slike srećnog detinjstva kao i ja.
***
U bolnici dobijam terapiju koja obuhvata, osim talidomida,injekcije velkade koje se primaju četri puta na približno svaka četiri dana i uz to dva dana dexametasona uz svaku injekciju.U utorak uveče počinjem da pijem talidomid, koji sam već jednom prekinula da pijem jer sam bila alergična. U sredu mi,u viziti, doktorka kaže da sutra idem kući. Iznenađena sam,jer je trebalo da ostanem deset dana. Kaže mi i da ću velkadu primati u dnevnoj bolnici svakog ponedeljka, a ne svaka četiri dana kako mi je prvobitno rečeno. Zakazuje mi novi pregled kod nje u ambulanti u Kliničkom centru za 16. april.
Soba 114 je ista kao što je i bila, samo što je sada moj krevet sa druge strane pa gledam direktno u televizor, i srećom, opet sam do prozora. U sobi samo cimerke. Dve cimerke u krevetima pored vrata su ovde prvi put i čekaju dijagnozu. Jedna je vrlo mršava, a druga veoma otekla, izgleda kao da ima preko sto kilograma. Dok sam još bila u bolnici, mršava cimerka je saznala da ima multiplemijelom sluzokože želudca. Kaže da više od dva meseca nije mogla da jede apsolutno ništa. Čim je počela sa lekovima osećala se bolje. Sad oseća ukus hrane i odlazi kući sledećeg dana. Umesto nje došla je cimerka kojoj se bolest vratila vrlo brzo nakon prvog izlečenja. Vidi se po odnosu sa sestrama i doktorima da se dugo poznaju. Druga cimerka, ona koja je otekla, čekala je dijagnozu i kad sam otišla iz bolnice.Pre toga je dva meseca bila na Prvoj hiruškoj klinici i pošto nisu bili sigurni šta je, poslali su je na hematologiju. Jeste da su se otoci vidno smanjili, ali noge je jedva pomerala. Znala sam da se kaže da je najvažnije utvrditi dijagnozu, ali sam to sad na njenom slučaju i potvrdila.
Moje bivše cimerke Žana i Dana su takođe u bolnici,ali u drugim sobama. Došle su na vraćanje matičnih ćelija.Pre vraćanja matičnih ćelija se prima hemoterapija, a posle se proces nastavlja u higijenskoj izolaciji. Obe su došle u sobu 114 da se vidimo pre nego što ih izoluju. Dana se žali da je njena soba prljava i da je toalet zajednički. Žana je zadovoljna jer ima poseban apartman.
Cimerke čiji su kreveti do vrata imaju istu bolest kao i ja.Mara je došla na izdvajanje matičnih ćelija. Neda prima istu terapiju kao ja, samo je više odmakla u ciklusima. Atmosfera u sobi je dobra, niko nema nikakvih zahteva, samo žele da se sve ovo što pre završi i da idu kući. Međutim, prvo Mara, a zatim i mi ostale, počele smo da se osećamo loše i ubrzo smo dobile temperaturu. Pored toga ja imam osećaj strašne hladnoće na zglobovima nogu. U toku noći dežurni lekar interveniše kako bi oborio temperaturu kod cimerke. Na neki način sam sretna što brzo idem kući jer mi se čini da ćemo se ovde svi zaraziti.Primećujem da se, u odnosu na prošli put, sad manje čisti.Naročito toaleti.
U bolnici sam ostala šest dana, do 28. marta. Prilikom izlaska je sve isto kao i prošli put: čekanje otpusne liste i primanje terapije za taj dan. U otpusnoj listi piše da nastavljam da pijem sve lekove, bez obzira što sam imala alergiju. Sad već počinjem da sumnjam da znaju šta rade.
Kod kuće mi je, već nakon jednog dana, veoma loše. Crvena fleka mi se spušta od temena na čelo i lice, usta su mi otekla. Te noći celo telo mi je crveno, imam temperaturu. Nedelja je, Maja me fotografiše i šalje slike doktorki Jeleni. Ona vrlo brzo odgovara da prestanem sa uzimanjem svih lekova i da zovem Hitnu pomoć, a da sutra dođem kod nje u bolnicu. Tako smo i uradile.U ponedeljak, umesto u dnevnu bolnicu da primim velkadu,odlazim na odeljenje kod doktorke. Ona me pogleda i kaže da će mi dati lek protiv alergije introvenozno, posle čega će mi biti bolje. Pitam zašto sam nastavila da pijem iste lekove kad sam već jednom imala alergiju. Odgovara mi da nema drugih lekova. Na kraju dodaje da je zovem ako se temperatura popne iznad 38 stepeni. Ne sme da mi da antibiotik zato što bi ga organizam odbacio. Upućuje me da, kad mi bude bolje, nastavim sa velkadom u dnevnoj bolnici, a da prestanem sa uzimanjem svih ostalih lekova. Odlazim kući, i stvarno, vrlo brzo se osećam bolje, a temperatura nije prešla 38 stepeni.
Zove me prijatelj Miroslav i ja mu kažem da imam alergiju.On komentariše prilično ljuto zašto ne idem u Barselonu da se lečim. Bilo je to ustvari pravo pitanje za taj trenutak.Već sam od doktora Darka saznala da mi nemamo potpunu liniju lekova koja se može koristiti za ovu bolest. To znači, da ako se zbog nekog razloga isključi neki lek, treba imati drugi za zamenu. To mi je na neki način potvrdila i doktorka Jelena kad je rekla da nema drugih lekova osim ovih koje pijem, iako sam alergična. Polako mi dopire do svesti da postoje realni problemi,nedostatak lekova za moje lečenje u Beogradu. Počinjem da shvatam da treba da se lečim u Španiji.
Нема коментара:
Постави коментар