DANI U BOLNICI, SOBA 114

    Ulazim u sobu 114. Moj krevet je treći sa desne strane do prozora. Sa leve strane su još dva kreveta. Tu su dva muškarca i tri žene. Mešovite muško-ženske sobe vrlo napredno, ali nije baš komforno. Zahvaljujući stanovanju u studentskom gradu navikla sam na višekrevetne mešovite sobe, ali bi sada dobro došlo malo više intime. Obradovala sam se što sam blizu prozora jer ću imati svetlosti da mogu da čitam. Maja rasprema stvari, u ormarić kraj kreveta ono što je za svaki dan, a ostalo ostavlja u ormar u hodniku koji koriste pacijenti. Kupatilo i wc su na kraju hodnika, kad prođeš sobu za medicinsko osoblje i doktorsku sobu. Od mog kreveta do kupatila ima sigurno više od pedeset metara, što ja za mene velika razdaljina, pa valja poći na vreme. Ceo prostor je čist i lepo se održava što mi pomaže da se osećam bolje. U kapatilu je uvek neki pacijent koji puši pored otvorenog prozora, a ponekad i medicinske sestre, pa je na ulazu stalno promaja.
         Posle dugo vremena, možda od studentskih dana, sam u grupnoj sobi sa nepoznatim ljudima. Maja odlazi, a ja se smeštam na krevet koji je vrlo visok i jedva uspevam da se podignem i da legnem. Počinjem da obraćam pažnju na cimere u sobi. U dva kreveta kod vrata su cimeri. Do mene cimerka Dana, a preko puta je, najbliže televizoru, Žana. Obe cimerke su mlađe od mene, što i nije teško. Primećujem da se kreću vrlo lako i da nemaju bolove u kostima. Po ponašanju i odnosima sa sestrama se vidi da imaju iskustvo sa lečenjem u ovoj bolnici.Kažu mi da su u ovoj sobi smešteni pacijenti sa dijagnozom multiplemielom. Njih dve nisu iz Beograda, tako da su se lečile u svom gradu, a kontrolni pregledi su bili ovde na odeljenju ili u ambulanti kod doktorke Jelene. Završile su šest ciklusa hemoterapija i rezultati su dobri. Sada su došle u bolnicu na izdvajanje matičnih ćelija iz krvi. To je terapija koja se sve više koristi.