Gomila dece već od jutarnjih sati izlazi na usku uličicu između nekoliko sabijenih kuća mahale. Brežuljak sa kućama je sa jedne strane dubokog jarka, jendeka, koji okružuje travničku tvrđavu, a sa druge strane je stari grad. Preko uskog mosta od kamena se ulazi u tvrđavu.Od mosta, strmo se spušta prava ulica ka centru grada.
Stalnu družinu dece čine Ahmet i Halida stari pet i četiri godine, dvoje od petoro dece od Eminice.Tako su zvali njihovu majku po mužu, Eminu. Stanovali su u poslednjoj kući na vrhu ulice uz samu tvrđavu. Sa posebnog prozora izbočenog preko vanjskog zida, doksata, njihova majka je nadzirala šta rade deca na Mlađine dece istih godina, koji su stanovali u državnom stanu odmah kod mosta u prizemlju zgrade koja je imala dvorište okrenuto prema jendeku. Na ulicu se izlazilo pored zgrade kroz visoku kapiju koja je zaklanjala pogled na dvorište. Na spratu u istoj zgradi stanovala je porodica sa dvoje dece sličnih godina, koja su se retko uključivala u dečje igre i nestašluke. Grupi su se često priključivali Ahmetov stariji brat i sestra, ali i druga deca iz komšiluka.
Za igre dece korišćen je ogroman prostor neuređenih zidina i tunela srednjovekovne tvrđave - stari grad,sa čijih se stena na vrhu vidi i čuje huka plave reke. Deci su pravile društvo koze, koje su spretno preskakale zidine i visile po stenama iznad vode. Sve igre su bile pune izazova kako proći kroz neki neosvetljen tunel, popeti se na neku stenu i tako redom. Mirko je bio kolovođa sposoban da savlada sve izazove. Njega je sputavala obaveza da čuva mlađu sestru koja nije mogla da ga prati. U zimskom periodu glavno je sankanje i klizanje. Sve ulice se strmo spuštaju u centar, a deca su uveče još polivala ulice pa je izjutra bilo padova i povreda prolaznika koji su išli na posao. Sva deca su imala sanke ručne izrade uz pomoć raznih majstora. Mirko i Zora imaju sanke napravljene u zatvorskoj radionici jer im je otac bio milicioner Bile su čvrste, teške i sigurne. Mirko ih je ponekad koristio kod dečjih obračuna. Ipak, poseban doživljaj je bio kada su Mirko i Halid našli slamaricu koju su zaboravili uneti uveče u kuću. To je dušek – podloga na kojoj se ležalo,grubo tkano platno od konoplje se napuni komušom, belim delom lista koji je omotan oko klipa zrelog kukuruza.Veličina po dužini i širini je bila malo veća nego krevet.Slamaricu su pokvasili, a kad se zaledila svi smo seli ili legli na nju i otpočela je vožnja strmim ulicama kao na letećem ćilimu. Srećom, slamarica se raspala pre nego što se neko povredio.
Jednog junskog dana u suton, mnoštvo manje dece bilo je zauzeto igrom sa psom koji je bio deo družine.U toj družini je bila i Zora, i to ispred psa. Mirko i veći dečaci su bili zauzeti nekom popravkom. Odjednom, pas se uzrujao, počeo da laje i ujeo Zoru za usnu. Nastala je opšta vriska i svi su se razbežali, prvo pas. Mirko i Zora koja vrišti ulaze u dvoriše kuće i tu ih dočekuje majka u potpunom šoku kada vidi Zoru oblivenu krvlju. Otac je vodi u bolnicu. Tamo joj stavljaju kopče na mesto ujeda na gornjoj i donjoj usni sa leve strane. Kažu ocu da će sigurno ostati ožiljak. Nakon tog događaja su svi roditelji počeli da ograničavaju izlazak deci, naročito uveče. Posebno je tome doprinela pogibija jednog dečaka kada je podleteo pod kamion u strmoglavoj vožnji na sankama. Te 1952.godine u septembru, Mirko i Ahmet su krenuli u školu, a sledeće godine Halida i Zora.
Zora je u Travniku završila prvi razred osnovne škole i na polugdištu drugog razreda njena porodica se preselila u Sanski Most, mali grad na reci Sani, pa su tako i mesto skraćeno zvali – Sana. Ovo preseljenje prekinulo je dotadašnju igru i druženje. U Travniku su kuće bile sabijene, sa mnogo dece koja su se igrala i skakala po ulici.Kuća u Sani bila je na izlazu iz centra prema selu Zdeni.Njihova kuća je treća u ulici,udaljena oko trista metara od predhodne u kojoj nije bilo dece, i tako isto prema sledećoj kući. Sve ravno i nema nizbrdica za sankanje.Zora stoji iza bračnih krevata u sobi svojih roditelja i sa tugom gleda pustu ulicu dok pada sneg. Mirko je pronašao društvo dečaka, pa su se i njih dvoje manje družili. Noćima je sanjala bivše drugare i polako prihvatila samoću uz igru sa ponekom drugaricom ili sa Mirkovim društvom kad u dvorištu kuće igraju fudbal. Neki od tih dečaka išli su s njom u razred i tako im je zauzvrat ona ponekad pisala domaće zadatke. Koliko je za nju sve u Travniku bilo sjajno i veselo, toliko je ovde sve bilo sivo i pusto.Sada je utehu i avanture tražila u knjigama. Sva sreća da je u Sani bila biblioteka iz koje su ona i brat redovno uzimali knjige. U školu je išla preko drvenog mosta na Sani.Kad je prelazila most između dasaka su se videli talasi,a ona, od straha, nije mogla da prestane da gleda. Ovi strahovi od nabujale reke bile su njene noćne more i mnogo godina nakon izgradnje pravog mosta.
Stalnu družinu dece čine Ahmet i Halida stari pet i četiri godine, dvoje od petoro dece od Eminice.Tako su zvali njihovu majku po mužu, Eminu. Stanovali su u poslednjoj kući na vrhu ulice uz samu tvrđavu. Sa posebnog prozora izbočenog preko vanjskog zida, doksata, njihova majka je nadzirala šta rade deca na Mlađine dece istih godina, koji su stanovali u državnom stanu odmah kod mosta u prizemlju zgrade koja je imala dvorište okrenuto prema jendeku. Na ulicu se izlazilo pored zgrade kroz visoku kapiju koja je zaklanjala pogled na dvorište. Na spratu u istoj zgradi stanovala je porodica sa dvoje dece sličnih godina, koja su se retko uključivala u dečje igre i nestašluke. Grupi su se često priključivali Ahmetov stariji brat i sestra, ali i druga deca iz komšiluka.
Za igre dece korišćen je ogroman prostor neuređenih zidina i tunela srednjovekovne tvrđave - stari grad,sa čijih se stena na vrhu vidi i čuje huka plave reke. Deci su pravile društvo koze, koje su spretno preskakale zidine i visile po stenama iznad vode. Sve igre su bile pune izazova kako proći kroz neki neosvetljen tunel, popeti se na neku stenu i tako redom. Mirko je bio kolovođa sposoban da savlada sve izazove. Njega je sputavala obaveza da čuva mlađu sestru koja nije mogla da ga prati. U zimskom periodu glavno je sankanje i klizanje. Sve ulice se strmo spuštaju u centar, a deca su uveče još polivala ulice pa je izjutra bilo padova i povreda prolaznika koji su išli na posao. Sva deca su imala sanke ručne izrade uz pomoć raznih majstora. Mirko i Zora imaju sanke napravljene u zatvorskoj radionici jer im je otac bio milicioner Bile su čvrste, teške i sigurne. Mirko ih je ponekad koristio kod dečjih obračuna. Ipak, poseban doživljaj je bio kada su Mirko i Halid našli slamaricu koju su zaboravili uneti uveče u kuću. To je dušek – podloga na kojoj se ležalo,grubo tkano platno od konoplje se napuni komušom, belim delom lista koji je omotan oko klipa zrelog kukuruza.Veličina po dužini i širini je bila malo veća nego krevet.Slamaricu su pokvasili, a kad se zaledila svi smo seli ili legli na nju i otpočela je vožnja strmim ulicama kao na letećem ćilimu. Srećom, slamarica se raspala pre nego što se neko povredio.
Jednog junskog dana u suton, mnoštvo manje dece bilo je zauzeto igrom sa psom koji je bio deo družine.U toj družini je bila i Zora, i to ispred psa. Mirko i veći dečaci su bili zauzeti nekom popravkom. Odjednom, pas se uzrujao, počeo da laje i ujeo Zoru za usnu. Nastala je opšta vriska i svi su se razbežali, prvo pas. Mirko i Zora koja vrišti ulaze u dvoriše kuće i tu ih dočekuje majka u potpunom šoku kada vidi Zoru oblivenu krvlju. Otac je vodi u bolnicu. Tamo joj stavljaju kopče na mesto ujeda na gornjoj i donjoj usni sa leve strane. Kažu ocu da će sigurno ostati ožiljak. Nakon tog događaja su svi roditelji počeli da ograničavaju izlazak deci, naročito uveče. Posebno je tome doprinela pogibija jednog dečaka kada je podleteo pod kamion u strmoglavoj vožnji na sankama. Te 1952.godine u septembru, Mirko i Ahmet su krenuli u školu, a sledeće godine Halida i Zora.
Zora je u Travniku završila prvi razred osnovne škole i na polugdištu drugog razreda njena porodica se preselila u Sanski Most, mali grad na reci Sani, pa su tako i mesto skraćeno zvali – Sana. Ovo preseljenje prekinulo je dotadašnju igru i druženje. U Travniku su kuće bile sabijene, sa mnogo dece koja su se igrala i skakala po ulici.Kuća u Sani bila je na izlazu iz centra prema selu Zdeni.Njihova kuća je treća u ulici,udaljena oko trista metara od predhodne u kojoj nije bilo dece, i tako isto prema sledećoj kući. Sve ravno i nema nizbrdica za sankanje.Zora stoji iza bračnih krevata u sobi svojih roditelja i sa tugom gleda pustu ulicu dok pada sneg. Mirko je pronašao društvo dečaka, pa su se i njih dvoje manje družili. Noćima je sanjala bivše drugare i polako prihvatila samoću uz igru sa ponekom drugaricom ili sa Mirkovim društvom kad u dvorištu kuće igraju fudbal. Neki od tih dečaka išli su s njom u razred i tako im je zauzvrat ona ponekad pisala domaće zadatke. Koliko je za nju sve u Travniku bilo sjajno i veselo, toliko je ovde sve bilo sivo i pusto.Sada je utehu i avanture tražila u knjigama. Sva sreća da je u Sani bila biblioteka iz koje su ona i brat redovno uzimali knjige. U školu je išla preko drvenog mosta na Sani.Kad je prelazila most između dasaka su se videli talasi,a ona, od straha, nije mogla da prestane da gleda. Ovi strahovi od nabujale reke bile su njene noćne more i mnogo godina nakon izgradnje pravog mosta.
Нема коментара:
Постави коментар