Lekarske vizite su svaki dan osim subote i nedelje, tada su na odeljenju samo dežurni lekari. Vizita je glavni događaj dana i za bolesnike i sestre. Ne znam kako se prema tome odnose lekari.Moraću o tome da razgovaram sa nekim. Sestre su uglavnom strahovale da li su bolesnici sklonili svoje stvari sa pomćnih ormanića uz krevet. Lekari se u toku vizite obraćaju jedni drugima,a ne bolesnicima, što je izazivalo nezadovoljstvo kod nekih pacijenta, posebno ako su želeli nešto da pitaju. Ja sam se trudila da odgovorim na pitanja doktora, i shvatila sam da, ako imaju nešto važno da kažu, reći će mi. Ozbiljna pitanja postavljena doktorima tokom vizite uglavnom ostaju bez odgovora,što je pokretni cimer prokomentarisao da i nije normalno da se na pitanje čoveka u pidžami odgovara ozbiljno. Ustvari, pojam „čovek u pidžami” je odličan sinonim za pacijenta zato što ukazuje na njegovu slabiju poziciju u odnosu na medicinsko osoblje i administraciju.
Objektivno govoreći, stanje pacijenta se ne promeni mnogo za jedan dan. Važna novost u bolnici je da ideš kući. Pacijenti različito reaguju na tu informaciju. Obojica cimera su otišla kući pre mene i nastojali da ostanu duže. Pokretni cimer je doktorima objašnjavao da bi radije sačekao nalaze i dijagnozu u bolnici, a nepokretni da o njemu nema ko da brine kod kuće.Objašnjenja nisu pomogla jer su čekali drugi pacijenti i uz male nesuglasice oni su napustili bolnicu.
Brzo sam se navikla na dnevni raspored obaveza i života u bolnici. Vađenje krvi i prve terapije počinju u šest sati izjutra,to radi noćna smena. Oko sedam je spremanje kreveta i sobe.U početku me je to uznemiravalo jer sam se osećala obaveznom da nešto pomognem osoblju. Vrlo brzo sam shvatila da oni imaju svoja pravila i da moje mišljenje nema značaja. Da li posteljinu treba zameniti ne zavisi od toga da li sam se ja oznojila,nego od predviđene doktorske vizite. Vreme kad sestre spremaju sobu obično sam provodila u kupatilu ili hodniku.Nakon vizite i doručka se dele lekovi i terapije.
Svaki dan posle ručka, glavni događaj su posete od 14h do 16 h. Ostaju samo dežurni lekari, sestre se zatvaraju u svoju sobu, a kroz hodnike prolaze civili iliti zdravi ljudi. Pošto u sobi ima pet kreveta, uvek ima nekog u poseti. Ako nije došla poseta kod mene, došla je kod nekog drugog, i ta dva sata su posvećana tome. Pošto uglavnom ležim, moram da uvažavam i moje, i tuđe posete, što je prilično zamorno, naročito kad u to vreme primam terapiju. Među prvima, ako izuzmem Maju,u posetu dolaze Radica i Olivera, a to mi godi jer mi pričaju razne događaje sa Fakulteta i iz Škole. Maja dolazi svaki dan,Siniša i Cica naizmenično. U toku radnog dana, sa dežurstva je svratila u posetu, i sestra Vesna. Bila je vrlo tužna i zabrinuta,raspitivala se kako sam i šta mi treba. Na moje odgovore da sam dobro, samo je odmahivala glavom. Rekla mi je da poznaje neke travare koji prave sirupe za poboljšanje imuniteta i nudila se da ih zove. Odbila sam, zato što su nam strogo zabranili bilo kakve dodatke zbog alergije. Uz takvu frekvenciju poseta dan prođe vrlo brzo. Jedva pregledam novine, a knjigu koju sam donela nisam ni otvorila.
Preko dana uglavnom dremam jer se budimo rano, pre šest sati, kad počinje vađenje krvi. U tom polusnu kroz glavu mi prolaze razne misli. Najčešće gledam slike svog prošlogživota. Ponekad su crno-bele, a ponekad u boji. Ovde sam ja, u bolničkom krevetu, a na tim slikama je neko koga sam poznavala i čiji život sam živela, neko koga se sad sa više i manje jasnoće sećam. Sada me zovu Zorka kako piše u dokumentima.U prošlom životu zvali su me Zora kako je moja majka htela da bude moje ime, jer sam rođena u zoru. U matične knjige me je upisao tatin otac - deda Pane Domazet, a za njega Zora može biti nadimak, ali ime je ozbiljna stvar i zbog toga je upisao Zorka.Tako sam dobila ime kao moja tetka, njegova najstarija kćerka.
Objektivno govoreći, stanje pacijenta se ne promeni mnogo za jedan dan. Važna novost u bolnici je da ideš kući. Pacijenti različito reaguju na tu informaciju. Obojica cimera su otišla kući pre mene i nastojali da ostanu duže. Pokretni cimer je doktorima objašnjavao da bi radije sačekao nalaze i dijagnozu u bolnici, a nepokretni da o njemu nema ko da brine kod kuće.Objašnjenja nisu pomogla jer su čekali drugi pacijenti i uz male nesuglasice oni su napustili bolnicu.
Brzo sam se navikla na dnevni raspored obaveza i života u bolnici. Vađenje krvi i prve terapije počinju u šest sati izjutra,to radi noćna smena. Oko sedam je spremanje kreveta i sobe.U početku me je to uznemiravalo jer sam se osećala obaveznom da nešto pomognem osoblju. Vrlo brzo sam shvatila da oni imaju svoja pravila i da moje mišljenje nema značaja. Da li posteljinu treba zameniti ne zavisi od toga da li sam se ja oznojila,nego od predviđene doktorske vizite. Vreme kad sestre spremaju sobu obično sam provodila u kupatilu ili hodniku.Nakon vizite i doručka se dele lekovi i terapije.
Svaki dan posle ručka, glavni događaj su posete od 14h do 16 h. Ostaju samo dežurni lekari, sestre se zatvaraju u svoju sobu, a kroz hodnike prolaze civili iliti zdravi ljudi. Pošto u sobi ima pet kreveta, uvek ima nekog u poseti. Ako nije došla poseta kod mene, došla je kod nekog drugog, i ta dva sata su posvećana tome. Pošto uglavnom ležim, moram da uvažavam i moje, i tuđe posete, što je prilično zamorno, naročito kad u to vreme primam terapiju. Među prvima, ako izuzmem Maju,u posetu dolaze Radica i Olivera, a to mi godi jer mi pričaju razne događaje sa Fakulteta i iz Škole. Maja dolazi svaki dan,Siniša i Cica naizmenično. U toku radnog dana, sa dežurstva je svratila u posetu, i sestra Vesna. Bila je vrlo tužna i zabrinuta,raspitivala se kako sam i šta mi treba. Na moje odgovore da sam dobro, samo je odmahivala glavom. Rekla mi je da poznaje neke travare koji prave sirupe za poboljšanje imuniteta i nudila se da ih zove. Odbila sam, zato što su nam strogo zabranili bilo kakve dodatke zbog alergije. Uz takvu frekvenciju poseta dan prođe vrlo brzo. Jedva pregledam novine, a knjigu koju sam donela nisam ni otvorila.
Preko dana uglavnom dremam jer se budimo rano, pre šest sati, kad počinje vađenje krvi. U tom polusnu kroz glavu mi prolaze razne misli. Najčešće gledam slike svog prošlogživota. Ponekad su crno-bele, a ponekad u boji. Ovde sam ja, u bolničkom krevetu, a na tim slikama je neko koga sam poznavala i čiji život sam živela, neko koga se sad sa više i manje jasnoće sećam. Sada me zovu Zorka kako piše u dokumentima.U prošlom životu zvali su me Zora kako je moja majka htela da bude moje ime, jer sam rođena u zoru. U matične knjige me je upisao tatin otac - deda Pane Domazet, a za njega Zora može biti nadimak, ali ime je ozbiljna stvar i zbog toga je upisao Zorka.Tako sam dobila ime kao moja tetka, njegova najstarija kćerka.
Нема коментара:
Постави коментар