Sedamnaestog avgusta sam osmi put popila dexametason, a sutradan idem na zakazanu analizu krvi i počinjem dvadesetčetvoročasovnu analizu urina, svesna da će od tog rezultata zavisiti dalji tok lečenja - još hemoterapije, ako su rezultati nepovoljni, ili vađenje matičnih ćelija, ako su povoljni. Ni posle završene konsultacije sa doktorkom Anom, 19. avgusta u podne, nisam ništa saznala zato što se čekaju svi rezultati i konzilijum. Nove konsultacije sa doktorkom ću imati 26. avgusta, a do tada je odmor od lekova. Na kraju sam sve to primila mirno jer ništa ne mogu da promenim.
***
Danas je Majin rođendan, 25. avgust. Imala sam trideset i dve godine kada sam saznala da sam trudna. Ovog puta sam to prihvatila kao nešto normalno i prirodno, što ranije nije bio slučaj. Nisam se opterećivala pitanjima kako ću uklopiti posao i brigu o detetu, jednostvno, znala sam da to želim. Možda je biološki sat uticao na moja osećanja. Trudnoća je prošla bez panike i većih problema. Odlazila sam u kancelariju svaki dan i radila uobičajno, samo sam prestala da idem na put.
Preko noći sam osetila bolove i izjutra, 24. avgusta, otišla u bolnicu Narodni front. Kad sam ujutru osetila bolove, pomislila sam kako to i nije neki datum za rođendan. Kad je popodne započeo porođaj, sve je išlo sporo pa su doktori u noćnoj smeni zaključili da je najbolje da se sačeka jutarnja smena kad će ekipa biti kompletna, posebno zbog mojih godina i drugih mogućih komplikacija. Porodila sam se sledećeg dana, 25. avgusta, u sedam sati. Beba je imala pupčanik oko vrata pa sam se porodila vakuumom. Bila je modra, ali ubrzo je zaplakala. Ja sam imala veliko krvarenje i jedva sam ostala živa. U bolnici sam ostala dvadeset dana.
Beba je bila odlično, teška 4,6 kg i dugačka 52 cm, a ja sam bila slaba i iscrpljena. U mojoj sobi su bile porodilje čije su bebe bila nedonoščad. Majke su bile zdrave, ali su bile u bolnici zbog dece i bile su nervozne, ali pune energije. Kod mene je bio obrnut slučaj: ja sam bila bolesna, a beba zdrava. Sedam dana sam imala temperaturu pa mi dete nisu ni donosili. Nekoliko dana nakon prođaja u sobu je došla dečja lekarka i ljutitim glasom pitala zašto ne idem kući i odvedem ono divno dete. U bolnici može pokupiti neku bolest. Posle toga mi je sestra donosila bebu i pokazivala veliku brigu za moje i bebino zdravlje. Pričala mi je da je Maja divno dete, mirno i dobro. Te komplimente Maja je dobijala i kasnije, sve do danas. Stalno zahvaljujem Bogu i prirodi što je tako.
***
Konačno saznajem rezultate 26. avgusta. Doktorka Ana nam saopštava da je bolest stabilizovana i konzilijum smatra da je transplantacija sledeća najbolja terapija. Objašnjava u čemu se sastoji ta terapija. Bolest utiče na deformaciju belih krvnih zrnaca. Matične ćelije koje proizvode bela krvna zrnca su starije zdrave su. Zato se radi transplantacija.
Razgovaramo u vezi sa bolovima u kičmi. Daje mi uput da snimim sve kosti, da vidimo kakvo je sada stanje. Dodaje da se na snimanje magnetnom rezonancom čeka dugo. Snimanje rendgenom je zakazano za 28. avgust. Bojala sam se ovog snimanja kostiju, zato što sam u januaru, prilikom snimanja na Institutu za hematologiju u Beogradu, zategla mišić na grudnoj kosti. Jak bol je dugo trajao. Još uvek ga osećam, ali mnogo manje.
Srećom, ispostavilo se da su moji strahovi bili neosnovani. Snimanje je proteklo vrlo lako i za nekoliko minuta. Nisu me okretali, već sam stajala prvo leđima okrenuta prema ploči, a posle sa desne strane. Medicinski tehničar je bio vrlo simpatičan. Doveo je svoju koleginicu Bugarku da me upozna. Ona je rodom blizu granice sa Srbijom i kaže da ima rođake u Nišu i Pirotu.
***
Danas je Majin rođendan, 25. avgust. Imala sam trideset i dve godine kada sam saznala da sam trudna. Ovog puta sam to prihvatila kao nešto normalno i prirodno, što ranije nije bio slučaj. Nisam se opterećivala pitanjima kako ću uklopiti posao i brigu o detetu, jednostvno, znala sam da to želim. Možda je biološki sat uticao na moja osećanja. Trudnoća je prošla bez panike i većih problema. Odlazila sam u kancelariju svaki dan i radila uobičajno, samo sam prestala da idem na put.
Preko noći sam osetila bolove i izjutra, 24. avgusta, otišla u bolnicu Narodni front. Kad sam ujutru osetila bolove, pomislila sam kako to i nije neki datum za rođendan. Kad je popodne započeo porođaj, sve je išlo sporo pa su doktori u noćnoj smeni zaključili da je najbolje da se sačeka jutarnja smena kad će ekipa biti kompletna, posebno zbog mojih godina i drugih mogućih komplikacija. Porodila sam se sledećeg dana, 25. avgusta, u sedam sati. Beba je imala pupčanik oko vrata pa sam se porodila vakuumom. Bila je modra, ali ubrzo je zaplakala. Ja sam imala veliko krvarenje i jedva sam ostala živa. U bolnici sam ostala dvadeset dana.
Beba je bila odlično, teška 4,6 kg i dugačka 52 cm, a ja sam bila slaba i iscrpljena. U mojoj sobi su bile porodilje čije su bebe bila nedonoščad. Majke su bile zdrave, ali su bile u bolnici zbog dece i bile su nervozne, ali pune energije. Kod mene je bio obrnut slučaj: ja sam bila bolesna, a beba zdrava. Sedam dana sam imala temperaturu pa mi dete nisu ni donosili. Nekoliko dana nakon prođaja u sobu je došla dečja lekarka i ljutitim glasom pitala zašto ne idem kući i odvedem ono divno dete. U bolnici može pokupiti neku bolest. Posle toga mi je sestra donosila bebu i pokazivala veliku brigu za moje i bebino zdravlje. Pričala mi je da je Maja divno dete, mirno i dobro. Te komplimente Maja je dobijala i kasnije, sve do danas. Stalno zahvaljujem Bogu i prirodi što je tako.
***
Konačno saznajem rezultate 26. avgusta. Doktorka Ana nam saopštava da je bolest stabilizovana i konzilijum smatra da je transplantacija sledeća najbolja terapija. Objašnjava u čemu se sastoji ta terapija. Bolest utiče na deformaciju belih krvnih zrnaca. Matične ćelije koje proizvode bela krvna zrnca su starije zdrave su. Zato se radi transplantacija.
Razgovaramo u vezi sa bolovima u kičmi. Daje mi uput da snimim sve kosti, da vidimo kakvo je sada stanje. Dodaje da se na snimanje magnetnom rezonancom čeka dugo. Snimanje rendgenom je zakazano za 28. avgust. Bojala sam se ovog snimanja kostiju, zato što sam u januaru, prilikom snimanja na Institutu za hematologiju u Beogradu, zategla mišić na grudnoj kosti. Jak bol je dugo trajao. Još uvek ga osećam, ali mnogo manje.
Srećom, ispostavilo se da su moji strahovi bili neosnovani. Snimanje je proteklo vrlo lako i za nekoliko minuta. Nisu me okretali, već sam stajala prvo leđima okrenuta prema ploči, a posle sa desne strane. Medicinski tehničar je bio vrlo simpatičan. Doveo je svoju koleginicu Bugarku da me upozna. Ona je rodom blizu granice sa Srbijom i kaže da ima rođake u Nišu i Pirotu.
Нема коментара:
Постави коментар