Posle sedamnaest dana u bolnici idem kući. Sva sam smušena i nervozna. Telefon mi ne radi, a treba da javim Maji kad da dođe po mene. Pitam Dragana, jednog od cimera, koji se razume u tehniku da pogleda zašto mi ne radi telefon. Kaže,istrošila se baterija, verovatno sam preko noći nešto pritisla i uključila telefon. Taman rešim to, kad vidim - pao mi flaster protiv bolova. Dana i ja ga jedva nađosmo po krevetu. Onda uđe vizita, ja da skinem naočari - spade mi šraf iz okvira i jedno staklo. Srećom, cimer je imao mali šrafciger pa mi je posle vizite to brzo sredio. Tako se ja konačno smirim i javim Maji da dođe po mene oko 11h.
Nakon čekanja otpusne liste i razgovora sa doktorkom, Maja i ja napuštamo bolnicu i stižemo kući oko podne. Maja sa otpusnom listom odmah odlazi u Dom zdravlja Vračar, zato što se sad lečenje nastavlja tamo, preko terenske službe. Lekar u bolnici ne može da izda recept za lek već je za to nadležan lekar u Domu zdravlja. Maja je vrlo brzo savladala puteve i stranputice našeg zdravstva. Od malena je smirena, organizovna i sposobna da uoči detalje. Ne voli da bude iznenađena da nema neki papir, sve suprotno od mene koja sam stalno u trci.Uz pomoć Cice brzo je naučila pravila ponašanja. Ja ostajem u stanu, s velikim naporom užinam i kuvam kafu, jer verujem da će mi to pomoći da uspostavim metabolizam. Razmišljam o
teretu koji sam natovarila Maji.
Svi moji prijatelji koji nisu došli u bolnicu najavljuju posetu kući. Osećam se bolje što se tiče kostiju, ali vrlo iscrpljeno i umorno. Uglavnom ležim u nekom polusnu, ne odgovara mi da čitam, pa slušam radio ili gledam televiziju.
Dok sam bila u bolnici, komunicirala sam mobilnim telefonom bez mnogo objašnjavanja gde sam i šta radim. Naravno,oni najbliži su znali. Sad kad sam kod kuće nije mi skroz jasno kako da se ponašam i šta da kažem - da li stvarnu dijagnozu, ili samo da me boli kičma, što je takođe istina. Maja misli da treba reći dijagnozu. Čim sam došla kući zove me poslovni partner.Čekao je da se vratim kući iz bolnice pa da završim nekakav posao. Tokom razgovora pitao je kako sam i ja sam mu rekla.Čovek je bio potpuno u šoku, nije znao kako da reaguje. Osetila sam u njegovom glasu tipičnu menadžersku reakciju: „Ova mi više ne može pomoći.“ Nije me to povredilo. Godinama sam bila menadžer i znam da u momentu kad moram da rešim problem ne mislim o čoveku već samo da li mi on može pomoći.
Dugo posle toga sam osećala da mu je neugodno da razgovara sa mnom, jer ne može da razgovara o poslu kad je svestan da sam bolesna. Ova reakcija mog kolege me je uverila da ljude ne treba opterećivati onim što se njih malo tiče.Već sam imala to iskustvo kad je Mile bio bolestan.Najveći broj poznanika pita za zdravlje usput, a i vrlo je teško objašnjavati detalje teške bolesti. Postoji mali broj rodbine i prijatelja sa kojima delimo život i pratimo radost i tugu. To isto važi i kod bolesti. Jedan krug prijatelja zna i prati kako napreduje lečenje. U taj krug neko izađe, a neko nov uđe. Tako sam počela da razgovaram telefonom i da se družim sa nekoliko novih poznanika jer nas je ista bolest povezala. Možda se Maji činilo da nisam dovoljno svesna težine situacije i da je breme briga i odgovornosti preveliko za nju. Nije bilo tako. Iz iskustva sam znala da sve u životu, pa i bolesti, imaju svoj tok i da je na tebi da izdržiš dan po dan.
Nakon čekanja otpusne liste i razgovora sa doktorkom, Maja i ja napuštamo bolnicu i stižemo kući oko podne. Maja sa otpusnom listom odmah odlazi u Dom zdravlja Vračar, zato što se sad lečenje nastavlja tamo, preko terenske službe. Lekar u bolnici ne može da izda recept za lek već je za to nadležan lekar u Domu zdravlja. Maja je vrlo brzo savladala puteve i stranputice našeg zdravstva. Od malena je smirena, organizovna i sposobna da uoči detalje. Ne voli da bude iznenađena da nema neki papir, sve suprotno od mene koja sam stalno u trci.Uz pomoć Cice brzo je naučila pravila ponašanja. Ja ostajem u stanu, s velikim naporom užinam i kuvam kafu, jer verujem da će mi to pomoći da uspostavim metabolizam. Razmišljam o
teretu koji sam natovarila Maji.
Svi moji prijatelji koji nisu došli u bolnicu najavljuju posetu kući. Osećam se bolje što se tiče kostiju, ali vrlo iscrpljeno i umorno. Uglavnom ležim u nekom polusnu, ne odgovara mi da čitam, pa slušam radio ili gledam televiziju.
Dok sam bila u bolnici, komunicirala sam mobilnim telefonom bez mnogo objašnjavanja gde sam i šta radim. Naravno,oni najbliži su znali. Sad kad sam kod kuće nije mi skroz jasno kako da se ponašam i šta da kažem - da li stvarnu dijagnozu, ili samo da me boli kičma, što je takođe istina. Maja misli da treba reći dijagnozu. Čim sam došla kući zove me poslovni partner.Čekao je da se vratim kući iz bolnice pa da završim nekakav posao. Tokom razgovora pitao je kako sam i ja sam mu rekla.Čovek je bio potpuno u šoku, nije znao kako da reaguje. Osetila sam u njegovom glasu tipičnu menadžersku reakciju: „Ova mi više ne može pomoći.“ Nije me to povredilo. Godinama sam bila menadžer i znam da u momentu kad moram da rešim problem ne mislim o čoveku već samo da li mi on može pomoći.
Dugo posle toga sam osećala da mu je neugodno da razgovara sa mnom, jer ne može da razgovara o poslu kad je svestan da sam bolesna. Ova reakcija mog kolege me je uverila da ljude ne treba opterećivati onim što se njih malo tiče.Već sam imala to iskustvo kad je Mile bio bolestan.Najveći broj poznanika pita za zdravlje usput, a i vrlo je teško objašnjavati detalje teške bolesti. Postoji mali broj rodbine i prijatelja sa kojima delimo život i pratimo radost i tugu. To isto važi i kod bolesti. Jedan krug prijatelja zna i prati kako napreduje lečenje. U taj krug neko izađe, a neko nov uđe. Tako sam počela da razgovaram telefonom i da se družim sa nekoliko novih poznanika jer nas je ista bolest povezala. Možda se Maji činilo da nisam dovoljno svesna težine situacije i da je breme briga i odgovornosti preveliko za nju. Nije bilo tako. Iz iskustva sam znala da sve u životu, pa i bolesti, imaju svoj tok i da je na tebi da izdržiš dan po dan.
Нема коментара:
Постави коментар