Doktorka Ana nam je objasnila da me preuzima drugi doktor iz grupe za transplantaciju. Odeljenja su odvojena da ne bi bilo sukoba interesa. U drugoj ambulanti sestra Maria, koja je zadužena za pretransplantciju, objašnjava nam šta će da se radi. Prvo, sutra idem na vađenje krvi, zatim snimam pluća, EKG, razgovor sa doktorom i sa njom. Zatim sledi odlazak u Banku krvi. Prvo se izdvajaju matične ćelije, a nakon raznih kontrola se vraćaju pacijentu kada bude primljen u bolnicu. Od izdvajanja do vraćanja pauza je najmanje mesec dana.
Vađenje krvi smo završile oko osam sati 27. avgusta. Maja je sa mnom. Pauzu do snimanja pluća u devet sati smo iskoristile za doručak, a pauzu do EKG-a da ispravim leđa na sofi u hodniku.Snimanje je brzo završeno.
Razgovor sa doktorom je vrlo detaljan. Objašnjava nam sve u vezi sa lečenjem, i ono što je bilo do sada i što će biti. Ponavlja ono što nam je juče ispričala doktorka Ana, da je odgovor na hemoterapije kod mene bio relativno slab i da umesto da se nastavi sa tim lečenjem bolje je ići na transplantaciju matičnih ćelija. Objasnio nam je šta se preduzima u pretransplantaciji ili apheresis. To je tehnika preko koje se odvajaju komponenete krvi. Nakon uzimanja onih komponenti koje su potrebne, ostalo se vraća. Pogledao je rezultate krvi, snimak pluća i EKG-a i rekao da je sve u redu. Ja sam se našalila da sam zdrava, na šta je on prokomentarisao da je to crni humor. Pitam doktora da li u pauzi između izdvajanja i vraćanja matičnih ćelija mogu da putujem u Beograd. Odgovara da mogu ako bude sve u redu.
Ostalo je da završimo započeti razgovor sa sestrom Mariom. To nije bilo lako zato što je kod nje bio pacijent koji se nije osećao dobro. Na kraju smo posle sat vremena čekanja završili. Dala nam je nalog da preuzmemo injekcije neupogena u bolničkoj apoteci. Injekcije neupogena služe da podstaknu proizvodnju matičnih ćelija u kičmi, da bi se prilikom transplantacije one izdvojile i zdrave vratile. Ove injekcije bi trebalo sama sebi da dajem od 29. avgusta po dve, ujutro i uveče. Analiza krvi je 1. septembra. Treba da se proveri da li ima dovoljno matičnih ćelija za izdvajanje koje je zakazano za 2. septembar. Ugradnja venskog katetera za izdvajanje matičnih ćelija je zakazana u dnevnoj bolnici.
Maja i ja smo gladne, a ja veoma umorna. Odlazimo u bolničku kafeteriju da ručamo. Nakon više od pet sati provedenih po raznim ambulantama, izašle smo napolje da idemo u Banku krvi koja je u zgradi stare bolnice. Napolju je bilo vrlo toplo i odmah sam počela da se znojim. U Banci krvi su nam doktor i sestra ponovo objasnili kako teče izdvajanje matičnih ćelija. Pokazali su nam mašinu na koju se priključi pacijent, a sve se radi preko vena. Preko jedne vene se izvlači krv i kad prolazi kroz mašinu kupe se matične ćelije.Preko druge vene se krv vraća u telo. Ceo proces traje nekoliko sati, zavisi od pacijenta. Za osobe koje imaju slabe vene, kao ja, obavezna je ugradnja katetera. Na kraju su mi uzeli krv za neke njihove analize, krvnu grupe i slično.
Ujutro, 29. avgusta počinjem sa injekcijama neupogena.Oko 11h naglo mi skače pritisak i počinje da mi trne desna strana usana. Pritisak sam uspela da spustim, ali trnjenje je ostalo. Pošto se bojim alergije, jako sam nervozna. Sestra Maria konsultuje doktora i kaže da nastavim sa injekcijama i da idem u Hitnu pomoć, ako mi se stanje pogorša. Srećom, uveče je sve bilo u redu. I dalje mi je muka, ali nema alergije.
Sledećeg dana mi je manje muka, ali se i dalje osećam veoma loše. To je posedica delovanja neupogena, koji doprinosi proizvodnji belih krvnih zrnaca. U procesu priprema za apheresis broj belih krvnih zrnaca dostiže sedamdeset hiljada, a normalno ih ima oko šest hiljada. Matične ćelije se izdvajaju iz kostiju uz više ili manje bolova. Osećam jake bolove u krstima i grudnoj kosti. To su bolovi kao munja, a svaka promena položaja tela izaziva sevanje kroz telo. Da bi smanjila bolove, pijem dva tri paracetamola dnevno, zbog čega se mnogo znojim.Uz različite simptome i nuspojave nadam se da ću dočekati izdvajanje matičnih ćelija. Više ne razmišljam o tome kako se osećam. Brinem da se ne desi nešto nepredviđeno, alergija i slično, zbog čega ne bih mogla da nastavim. Po svemu sudeći, za mene je ovo najkraći put. Moj organizam zbog visokog imuniteta odbija hemoterapije. Postajem svesna mogućnosti da, iako postoji lek, ne mora da znači da će delovati.
Primljena sam u dnevnu bolnicu 1. septembara, u 7h, kako je i zakazano, zbog katetera. Nakon toga sam se presvukla i odveli su me u operacionu salu. Intervenciju je radila mlada doktorka. Nije me bolelo zato što sam primila lokalnu anesteziju. Sve je trajalo desetak minuta. Međutim, same pripreme za intervenciju, provera snimanjem, vozanje kreveta na kojem ležim kroz hodnike da bi se to obavilo, odnelo je skoro dva sata. Maja se zabrinula jer su rekli da neće trajati duže od sat.Na kraju vidim da su mi u venu gurnuli sasvim usku cev sa desne strane, visoko na grudnoj kosti, kod vrata. Preko toga će se izvlačiti matične ćelije, odnosno krv. Po povratku u prijemnu ambulantu sestra mi pomaže da ustanem i poslužuju me sokom i keksom. Presvlačim se uz Majinu pomoć i odlazimo kući.U rano popodne tog istog dana iz Banke krvi javljaju da ima dovoljno matičnih ćelija i da dođem sutra u devet sati na izdvajanje. Danas sam, znači, rešila dve važne stvari: ugradili su mi kater u vene i saznala sam da imam dovoljno matičnih ćelija.To znači da sutra idem na izdvajanje.
Kad sam u bolnici u Beogradu gledala cimere koji se spremaju za izdvajanje matičnih ćelija, pitala sam se da li ću ja to dočekati i kako će biti. Posebno je bilo tužno kada su saopštili cimerki Sibi da njen organizam ne može da bude davalac i da ide kući pa će pokušati ponovo za tri meseca. Sad se radujem što imam dovoljno matičnih ćelija, još sam jedan korak bliže cilju.
U 9h, 2. septembra smo stigli u Banku krvi. Prima nas medicinski tehničar Sergio. Ovde sam već bila i znam šta me čeka. Odlazim u toalet jer treba ostati u krevetu četiri-pet sati. Predhodnu noć sam se osećala loše, mnogo sam se znojila i nisam mogla da spavam, a osećala sam i jake bolove na mestu ugradnje katetera zato što je prestala da deluje anestezija. Zbog svega toga se osećam iscrpljeno.
Smestila sam se u krevet, Sergio je spojio cevčice iz katetera sa mašinom i uključio je. To je kao produžetak krvnih sudova i na tom putu se odvajaju matične ćelije u posebnu kesu. Međutim, mašina pišti na svakih dva-tri minuta i Maja mi kaže da piše da nema dovoljan pritisak krvi kad se preuzima iz vene u mašinu. Posle kratkog vremena Sergio predlaže da stavi braunilu u venu na ruci jer je ova gde je kateter mala. Stvarno sam se naljutila: juče sam provela dva sata na hirurgiji, a sad kateter ne može da se koristi. Sergio kaže da se to dešava vrlo često jer su pacijenti uzbuđeni i krvni sudovi se stegnu. Na kraju, da ne gubimo vreme, prihvatam i tako sad u ruci imam braunilu, na grudima kateter. Sad sve funkciniše i ostaje da izdržim nekoliko sati. Zadovoljna sam da je krenulo izdvajanje, ali se osećam loše. Mnogo se znojim i peče me bešika, što zahteva da mokrim u lopatu.
Sve je završeno do 15h. Tada dolazi kurir da odnese kesu sa matičnim ćelijama u depozit. Popodne će javiti da li je izdvojeno dovoljno matičnih ćelija ili treba da dođem i sutra. Treba da bude izdvojeno između dve i deset hiljada. Sergio čisti kateter na mom telu, zaštićuje ga flasterom, a nakon toga se oblačim i krećemo kući. Popodne mi javljaju da je sve u redu sa brojem matičnih ćelija, izdvojeno je oko osam hiljada.
U ambulantu stižemo 4. septembara, oko 10h. Nakon kraćeg razgovora sa sestrom, ona prelazi na vađenje katetera da bih mogla da putujem u Beograd. Pre toga joj kažem da mi je u Banci krvi medicinski tehničar slučajno napravio malu posekotinu na vratu kad je rezao flaster i da ta ranica stalno krvari. Maria vrlo brzo sređuje obe stvari. Posekotinu sanira posebnim američkim flasterima-trakama koje regenerišu kožu. Ubod za kateter je vrlo mali i ona kaže da će zarasti za jedan dan. Objašnjava mi da je kateter silikonska cevčica koja se uvlači u venu i učvrsti ušivanjem sa obe strane krvnog suda. Nema nikakvih igala, a toga sam se ja plašila. Savetuje mi da bar dva dana ne kvasim posekotinu da se koža regeneriše.
Kod Marie se raspitujem o transplataciji. Saznajem da se u bolnici ostaje tri nedelje u relativno sterilnim uslovima, da u sobi može da ostane posetilac 24 sata uz posebne uslove, da se televizija i internet plaćaju.
Nadam se da se sa ovim današnjim odlaskom u bolnicu završava ovaj teški period terapija i da ću nakon odmora lakše izdržati nova iskušenja. Veoma sam umorna od terapija i doktora. Znam da bitku dobija onaj ko izdrži do kraja, ali jednoličnost života i zamor tokom lečenja čine svoje i borba je sve teža i teža. Nuspojave zbog hemoterapije mi zadaju muke. Imam otoke i upale na stopalima, prstima nogu, neuropatiju. Sve me to opterećuje. Noću mi je hladno i ne mogu da spavam.Bolovi u kostima su stalno prisutni, a povećava ih svaka, i najmanja promena vremena. Uz neki nov i zanimljiv događaj za kratko zaboravim na bolest. Susret sa Konsuelom, Majinom drugaricom iz Sijudad Meksika, podsetio me je da smo davno obećale sebi i njoj da ćemo iduće godine ići u Meksiko, a da će ona doći u Beograd kako bismo se videle.Od tad je prošlo deset godina. Bitno je da smo se videle, nevažno gde i kad.
Rutina lečenja i terapija počinje da ubija duh borbe u čoveku. Tome doprinosi gubljenje nade, velike pozitivne sile koja nastaje iz mojih snova i koja briše sve negativno što mi se dešava. Ranije je nada prevladavala negativne događaje i osećanja, ali sada više nije tako. Sećam se, pre nego što je utvrđena dijagnoza, nadala sam se da neće biti baš ova bolest. Zatim sam se nadala da ako jeste to što jeste, biće neki blagi, starački oblik, ali se ni to nije desilo. I zato, kad su mi doktori rekli da moj imunitet ne dozvoljava potpuno delovanje lekova i da mi ostaje samo transplatacija, ja više nemam snage da se nadam da će biti dobro i prihvatam sve.
***
Sećam se jednog ranijeg događaja koji govori o prihvatanju. Mile, moj muž i ja smo bili na vikendici u Dokmiru, rodnom selu Miline majke Nade. To popodne on je dugo razgovarao na kapiji sa popom. Iznenadilo me je zašto ga ne pozove da uđe. Kad su se napokon rastali, Mile mi je kratko rekao da se pop vraćao od bolesne baba Nade. Ona je već neko vreme bila bolesna, ali više bi se moglo reći nasilna i prema sebi i prema okolini. Pop je objasnio Mili da baba Nada neće da prihvati da je došao kraj ovozemaljskog života, odnosno neće da se pomiri sa onim što je čeka, što nije dobro ni za nju, ni za familiju.Nije prošlo dugo vremena nakon ovog razgovora, baba Nada je pala u komu. Posle skoro mesec dana se povratila, potpuno svesna, kao da nije bilo pauze. Bila je smirena i pažljiva.
Ubrzo smo Mile i ja došli u posetu. Nakon što smo se poezdravili, Mile je krenuo u dvorište da vidi psa, a i ja za njim. Kad, na pragu, čujem da me baba zove. Vratila sam se i rekla da ću sad da pozovem i Milu. Rekla mi je da sednem jer ona hoće da razgovara sa mnom a ne sa njim. Pomislila sam da nisam dobro razumela jer je baba odnose u familiji uređivala sa svojim sinovima, ne sa snahama. Kad sam sela, pitala je da li prihvatam da uradim dve stvari koje ona nije stigla za života.U šoku, odgovorila sam da prihvatam, iako nisam znala šta će da traži. Tada je rekla da joj se nije ukazala prilika da krsti Maju i osvešta našu kuću u Dokmiru , pa me moli da joj obećam da ću ja to da uradim. Potvrdila sam moje obećanje i tako smo
završile razgovor.
Kad smo krenuli kući iz Đokića, rekla sam to Mili i on je kratko prokomentarisao: „Pa uradi“. Pitala sam ga zašto to nije tražila od njega. Odgovorio je: „Baba Nada tebi više veruje“. Nije prošlo dugo vremena i baba Nada je umrla.
Ni posle nekoliko godina nisam ispunila obećanje zbog više razloga. Trebalo je da Maja, Mile i ja budemo u selu zajedno kako bi pop mogao da obavi zajedno krštenje i osveštenje kuće.
Na kraju se sve sklopilo. Maji sam rekla tek ujutro, kad je pop već došao, da se ne bi mnogo bunila. Kum je bio Milin brat Đorđe, koji je mnogo voleo Maju, a i ona njega, pa je to olakšalo atmosferu.
***
Vađenje krvi smo završile oko osam sati 27. avgusta. Maja je sa mnom. Pauzu do snimanja pluća u devet sati smo iskoristile za doručak, a pauzu do EKG-a da ispravim leđa na sofi u hodniku.Snimanje je brzo završeno.
Razgovor sa doktorom je vrlo detaljan. Objašnjava nam sve u vezi sa lečenjem, i ono što je bilo do sada i što će biti. Ponavlja ono što nam je juče ispričala doktorka Ana, da je odgovor na hemoterapije kod mene bio relativno slab i da umesto da se nastavi sa tim lečenjem bolje je ići na transplantaciju matičnih ćelija. Objasnio nam je šta se preduzima u pretransplantaciji ili apheresis. To je tehnika preko koje se odvajaju komponenete krvi. Nakon uzimanja onih komponenti koje su potrebne, ostalo se vraća. Pogledao je rezultate krvi, snimak pluća i EKG-a i rekao da je sve u redu. Ja sam se našalila da sam zdrava, na šta je on prokomentarisao da je to crni humor. Pitam doktora da li u pauzi između izdvajanja i vraćanja matičnih ćelija mogu da putujem u Beograd. Odgovara da mogu ako bude sve u redu.
Ostalo je da završimo započeti razgovor sa sestrom Mariom. To nije bilo lako zato što je kod nje bio pacijent koji se nije osećao dobro. Na kraju smo posle sat vremena čekanja završili. Dala nam je nalog da preuzmemo injekcije neupogena u bolničkoj apoteci. Injekcije neupogena služe da podstaknu proizvodnju matičnih ćelija u kičmi, da bi se prilikom transplantacije one izdvojile i zdrave vratile. Ove injekcije bi trebalo sama sebi da dajem od 29. avgusta po dve, ujutro i uveče. Analiza krvi je 1. septembra. Treba da se proveri da li ima dovoljno matičnih ćelija za izdvajanje koje je zakazano za 2. septembar. Ugradnja venskog katetera za izdvajanje matičnih ćelija je zakazana u dnevnoj bolnici.
Maja i ja smo gladne, a ja veoma umorna. Odlazimo u bolničku kafeteriju da ručamo. Nakon više od pet sati provedenih po raznim ambulantama, izašle smo napolje da idemo u Banku krvi koja je u zgradi stare bolnice. Napolju je bilo vrlo toplo i odmah sam počela da se znojim. U Banci krvi su nam doktor i sestra ponovo objasnili kako teče izdvajanje matičnih ćelija. Pokazali su nam mašinu na koju se priključi pacijent, a sve se radi preko vena. Preko jedne vene se izvlači krv i kad prolazi kroz mašinu kupe se matične ćelije.Preko druge vene se krv vraća u telo. Ceo proces traje nekoliko sati, zavisi od pacijenta. Za osobe koje imaju slabe vene, kao ja, obavezna je ugradnja katetera. Na kraju su mi uzeli krv za neke njihove analize, krvnu grupe i slično.
Ujutro, 29. avgusta počinjem sa injekcijama neupogena.Oko 11h naglo mi skače pritisak i počinje da mi trne desna strana usana. Pritisak sam uspela da spustim, ali trnjenje je ostalo. Pošto se bojim alergije, jako sam nervozna. Sestra Maria konsultuje doktora i kaže da nastavim sa injekcijama i da idem u Hitnu pomoć, ako mi se stanje pogorša. Srećom, uveče je sve bilo u redu. I dalje mi je muka, ali nema alergije.
Sledećeg dana mi je manje muka, ali se i dalje osećam veoma loše. To je posedica delovanja neupogena, koji doprinosi proizvodnji belih krvnih zrnaca. U procesu priprema za apheresis broj belih krvnih zrnaca dostiže sedamdeset hiljada, a normalno ih ima oko šest hiljada. Matične ćelije se izdvajaju iz kostiju uz više ili manje bolova. Osećam jake bolove u krstima i grudnoj kosti. To su bolovi kao munja, a svaka promena položaja tela izaziva sevanje kroz telo. Da bi smanjila bolove, pijem dva tri paracetamola dnevno, zbog čega se mnogo znojim.Uz različite simptome i nuspojave nadam se da ću dočekati izdvajanje matičnih ćelija. Više ne razmišljam o tome kako se osećam. Brinem da se ne desi nešto nepredviđeno, alergija i slično, zbog čega ne bih mogla da nastavim. Po svemu sudeći, za mene je ovo najkraći put. Moj organizam zbog visokog imuniteta odbija hemoterapije. Postajem svesna mogućnosti da, iako postoji lek, ne mora da znači da će delovati.
Primljena sam u dnevnu bolnicu 1. septembara, u 7h, kako je i zakazano, zbog katetera. Nakon toga sam se presvukla i odveli su me u operacionu salu. Intervenciju je radila mlada doktorka. Nije me bolelo zato što sam primila lokalnu anesteziju. Sve je trajalo desetak minuta. Međutim, same pripreme za intervenciju, provera snimanjem, vozanje kreveta na kojem ležim kroz hodnike da bi se to obavilo, odnelo je skoro dva sata. Maja se zabrinula jer su rekli da neće trajati duže od sat.Na kraju vidim da su mi u venu gurnuli sasvim usku cev sa desne strane, visoko na grudnoj kosti, kod vrata. Preko toga će se izvlačiti matične ćelije, odnosno krv. Po povratku u prijemnu ambulantu sestra mi pomaže da ustanem i poslužuju me sokom i keksom. Presvlačim se uz Majinu pomoć i odlazimo kući.U rano popodne tog istog dana iz Banke krvi javljaju da ima dovoljno matičnih ćelija i da dođem sutra u devet sati na izdvajanje. Danas sam, znači, rešila dve važne stvari: ugradili su mi kater u vene i saznala sam da imam dovoljno matičnih ćelija.To znači da sutra idem na izdvajanje.
Kad sam u bolnici u Beogradu gledala cimere koji se spremaju za izdvajanje matičnih ćelija, pitala sam se da li ću ja to dočekati i kako će biti. Posebno je bilo tužno kada su saopštili cimerki Sibi da njen organizam ne može da bude davalac i da ide kući pa će pokušati ponovo za tri meseca. Sad se radujem što imam dovoljno matičnih ćelija, još sam jedan korak bliže cilju.
U 9h, 2. septembra smo stigli u Banku krvi. Prima nas medicinski tehničar Sergio. Ovde sam već bila i znam šta me čeka. Odlazim u toalet jer treba ostati u krevetu četiri-pet sati. Predhodnu noć sam se osećala loše, mnogo sam se znojila i nisam mogla da spavam, a osećala sam i jake bolove na mestu ugradnje katetera zato što je prestala da deluje anestezija. Zbog svega toga se osećam iscrpljeno.
Smestila sam se u krevet, Sergio je spojio cevčice iz katetera sa mašinom i uključio je. To je kao produžetak krvnih sudova i na tom putu se odvajaju matične ćelije u posebnu kesu. Međutim, mašina pišti na svakih dva-tri minuta i Maja mi kaže da piše da nema dovoljan pritisak krvi kad se preuzima iz vene u mašinu. Posle kratkog vremena Sergio predlaže da stavi braunilu u venu na ruci jer je ova gde je kateter mala. Stvarno sam se naljutila: juče sam provela dva sata na hirurgiji, a sad kateter ne može da se koristi. Sergio kaže da se to dešava vrlo često jer su pacijenti uzbuđeni i krvni sudovi se stegnu. Na kraju, da ne gubimo vreme, prihvatam i tako sad u ruci imam braunilu, na grudima kateter. Sad sve funkciniše i ostaje da izdržim nekoliko sati. Zadovoljna sam da je krenulo izdvajanje, ali se osećam loše. Mnogo se znojim i peče me bešika, što zahteva da mokrim u lopatu.
Sve je završeno do 15h. Tada dolazi kurir da odnese kesu sa matičnim ćelijama u depozit. Popodne će javiti da li je izdvojeno dovoljno matičnih ćelija ili treba da dođem i sutra. Treba da bude izdvojeno između dve i deset hiljada. Sergio čisti kateter na mom telu, zaštićuje ga flasterom, a nakon toga se oblačim i krećemo kući. Popodne mi javljaju da je sve u redu sa brojem matičnih ćelija, izdvojeno je oko osam hiljada.
U ambulantu stižemo 4. septembara, oko 10h. Nakon kraćeg razgovora sa sestrom, ona prelazi na vađenje katetera da bih mogla da putujem u Beograd. Pre toga joj kažem da mi je u Banci krvi medicinski tehničar slučajno napravio malu posekotinu na vratu kad je rezao flaster i da ta ranica stalno krvari. Maria vrlo brzo sređuje obe stvari. Posekotinu sanira posebnim američkim flasterima-trakama koje regenerišu kožu. Ubod za kateter je vrlo mali i ona kaže da će zarasti za jedan dan. Objašnjava mi da je kateter silikonska cevčica koja se uvlači u venu i učvrsti ušivanjem sa obe strane krvnog suda. Nema nikakvih igala, a toga sam se ja plašila. Savetuje mi da bar dva dana ne kvasim posekotinu da se koža regeneriše.
Kod Marie se raspitujem o transplataciji. Saznajem da se u bolnici ostaje tri nedelje u relativno sterilnim uslovima, da u sobi može da ostane posetilac 24 sata uz posebne uslove, da se televizija i internet plaćaju.
Nadam se da se sa ovim današnjim odlaskom u bolnicu završava ovaj teški period terapija i da ću nakon odmora lakše izdržati nova iskušenja. Veoma sam umorna od terapija i doktora. Znam da bitku dobija onaj ko izdrži do kraja, ali jednoličnost života i zamor tokom lečenja čine svoje i borba je sve teža i teža. Nuspojave zbog hemoterapije mi zadaju muke. Imam otoke i upale na stopalima, prstima nogu, neuropatiju. Sve me to opterećuje. Noću mi je hladno i ne mogu da spavam.Bolovi u kostima su stalno prisutni, a povećava ih svaka, i najmanja promena vremena. Uz neki nov i zanimljiv događaj za kratko zaboravim na bolest. Susret sa Konsuelom, Majinom drugaricom iz Sijudad Meksika, podsetio me je da smo davno obećale sebi i njoj da ćemo iduće godine ići u Meksiko, a da će ona doći u Beograd kako bismo se videle.Od tad je prošlo deset godina. Bitno je da smo se videle, nevažno gde i kad.
Rutina lečenja i terapija počinje da ubija duh borbe u čoveku. Tome doprinosi gubljenje nade, velike pozitivne sile koja nastaje iz mojih snova i koja briše sve negativno što mi se dešava. Ranije je nada prevladavala negativne događaje i osećanja, ali sada više nije tako. Sećam se, pre nego što je utvrđena dijagnoza, nadala sam se da neće biti baš ova bolest. Zatim sam se nadala da ako jeste to što jeste, biće neki blagi, starački oblik, ali se ni to nije desilo. I zato, kad su mi doktori rekli da moj imunitet ne dozvoljava potpuno delovanje lekova i da mi ostaje samo transplatacija, ja više nemam snage da se nadam da će biti dobro i prihvatam sve.
***
Sećam se jednog ranijeg događaja koji govori o prihvatanju. Mile, moj muž i ja smo bili na vikendici u Dokmiru, rodnom selu Miline majke Nade. To popodne on je dugo razgovarao na kapiji sa popom. Iznenadilo me je zašto ga ne pozove da uđe. Kad su se napokon rastali, Mile mi je kratko rekao da se pop vraćao od bolesne baba Nade. Ona je već neko vreme bila bolesna, ali više bi se moglo reći nasilna i prema sebi i prema okolini. Pop je objasnio Mili da baba Nada neće da prihvati da je došao kraj ovozemaljskog života, odnosno neće da se pomiri sa onim što je čeka, što nije dobro ni za nju, ni za familiju.Nije prošlo dugo vremena nakon ovog razgovora, baba Nada je pala u komu. Posle skoro mesec dana se povratila, potpuno svesna, kao da nije bilo pauze. Bila je smirena i pažljiva.
Ubrzo smo Mile i ja došli u posetu. Nakon što smo se poezdravili, Mile je krenuo u dvorište da vidi psa, a i ja za njim. Kad, na pragu, čujem da me baba zove. Vratila sam se i rekla da ću sad da pozovem i Milu. Rekla mi je da sednem jer ona hoće da razgovara sa mnom a ne sa njim. Pomislila sam da nisam dobro razumela jer je baba odnose u familiji uređivala sa svojim sinovima, ne sa snahama. Kad sam sela, pitala je da li prihvatam da uradim dve stvari koje ona nije stigla za života.U šoku, odgovorila sam da prihvatam, iako nisam znala šta će da traži. Tada je rekla da joj se nije ukazala prilika da krsti Maju i osvešta našu kuću u Dokmiru , pa me moli da joj obećam da ću ja to da uradim. Potvrdila sam moje obećanje i tako smo
završile razgovor.
Kad smo krenuli kući iz Đokića, rekla sam to Mili i on je kratko prokomentarisao: „Pa uradi“. Pitala sam ga zašto to nije tražila od njega. Odgovorio je: „Baba Nada tebi više veruje“. Nije prošlo dugo vremena i baba Nada je umrla.
Ni posle nekoliko godina nisam ispunila obećanje zbog više razloga. Trebalo je da Maja, Mile i ja budemo u selu zajedno kako bi pop mogao da obavi zajedno krštenje i osveštenje kuće.
Na kraju se sve sklopilo. Maji sam rekla tek ujutro, kad je pop već došao, da se ne bi mnogo bunila. Kum je bio Milin brat Đorđe, koji je mnogo voleo Maju, a i ona njega, pa je to olakšalo atmosferu.
***
Нема коментара:
Постави коментар