Četvrtog juna putujem u Barselonu. Primila sam četvrtu velkadu 2. juna i time završila drugi ciklus sa ovim lekom,odnosno treći ukupno. Bojala sam se kako ću izdržati put s obzirom na bolove, naročito dok sedim. Kupile smo avionsku kartu sa presedanjem u Cirihu. Vreme između letova je 45 minuta, i ako avion u dolasku malo kasni moraćemo da čekamo sledeći let. Takođe, potrebno je da se pređe veliko rastojanje do mesta ulaska u avion, pa sam se bojala da, zbog usporenog hoda, neću moći to da postignem za tako kratko vreme. Maja je od Lufthanze tražila i dobila pomoć i prevoz preko ciriškog aerodroma. Uz sve peripetije putovanja, stigla sam u stan i legla. Izdržala sam i sretna što se sve završilo.
Imam nedelju dana do odlaska u bolnicu Hospital de Sant Pau. To je Centar za brze dijagnoze gde po mestu stanovanja pripadam. Ova bolnica se pominje 1401. godine kada se nekoliko malih bolnica u Barseloni spojilo. Nova zgrada, izgrađena u stilu modernizma katalan, otvorena je 1930. godine. Danas je to zaštićena baština od strane UNESCO-a, zbog svoje jedinstvene umetničke lepote. Od 2009. godine bolnica ima novu modernu zgradu, potpuno prilagođrnu savremenom zdravstvu, a stara zgrada je kulturno-turistička znamenitost.
Osećam se iscrpljeno, bole me sinusi, pokupila sam neku infekciju po aerodromima, ali ću se za nedelju dana kad treba da idem na preglede oporaviti. Racionalno znam da je dobro što sam došla ovde da se lečim, ali već dugo godina moj život je u Beogradu i sad se osećam kao u izgnanstvu. U mislima vraćam vreme kad je bilo obrnuto i kad sam pretežno živela u Španiji.
***
Organizvanje nastupa Jugoslavije na Svetskoj izložbi EXPO 92 Sevilja- Španija bio je važan i veliki posao koji sam vodila 1991. godine, dok sam radila u Ministarstvu trgovine u SFRJ. Već krajem 1990. sam počela da dolazim u Sevilju da bih potpisala ugovore sa komesarom EXPO 92 o izgradnji paviljona i organizvanju izložbe. Sticajem okolnosti sam nastvila da radim taj posao i posle jer Privredna komora Jugaslavije nije preuzele obaveze, kako je bilo dogovoreno. Savezna vlada me imenuje za direktora Paviljona Jugoslavije na Svetskoj izložbi EXPO 92 Sevilja - Španija. Umesto povremenih dolazaka od 30. marta 1992. počinjem da radim u Sevilji, kao direktor Paviljona.Otvaranje je 20. aprila a zatvaranje 12. maja. Obaveze direktora traju do kraja izložbi i nakon toga, dok se Paviljon ne sruši i zemljište na kome je sagarđen ne dovede u prvobitno stanje. Mile i ja smo se dogovorili da Maja ranije završi šesti razred osnovne škole i da 10. aprila dođe u Sevilju. Tako smo nas dve bile zajedno. On je nastvio da radi u Vladi Srbije i nije planirao da prekida radni odnos.
Osnovni plan aktivnosti na izložbi i Paviljonu bio je odobren od Programskog i Umetničkog saveta izložbe. Ogroman posao trebalo je uraditi za kratko vreme. Radovi na izgradnji Paviljona su se privodili kraju i umetnički sadržaj izložbe je bio već spreman. Predsednik Programskog saveta izložbe je prof.dr Sveta Stojanović, a Umetničkog saveta teatrolog Jovan Ćirilov. U Sevilji su mi pomagali Jozefina, Filip i Srđa, a u Beogradu Ana Brujić. Moja zamenica Ana je sa mnogo više ljudi pripremala suvenire i hranu za prodaju u Paviljonu i nacionalnom restoranu. Početkom aprila stiglo je oko petnaestak ljudi iz Beograda, koji će biti angažovani na raznim poslovima kada se otvori Paviljon. Zbog vrste posla, uglavnom su to bili mladi ljudi sa znanjem engleskog jezika. Bili smo dobra ekipa jer smo bez većih potresa izdržali udaljenost od kuće, ratne vesti iz zemlje i celodnevni rad.
Raspad zemlje i početak rata sam dočekala u Sevilji.Nakon završenih svih obaveza koje sam imala kao direktor,krajem 1993. sam se zaposlila u jednom španskom preduzeću na spoljno-trgovinskim poslovima. Posle sam tražila i dobila dozvolu borvaka u Španiji za Maju i mene. Nakon godinu dana osnovala sam sopstveno preduzeće. Maja je na-stavila osnovnu školu, a kasnije i gimnaziju u Sevilji. Mile je imao španska dokumenta i dolazio je povremeno u posete, a penziju je zaradio u Srbiji. U toku trajanja Izložbe govorili smo engleski jezik i pomalo španski. Maja je prva išla na kurseve španskog i kasnije nastvila njihovu školu. Posle sam i ja naučila španski kako bih mogla komunicirati sa okolinom.
Sevilja je glavni grad Andaluzije, najveće i najjužnije Autonomne pokrajine Španije. Grad i luka su udaljeni oko osamdest kilometara od Atlantskog okeana, jer je reka Guadalquivir plovna do Sevilje. Veliki broj turista posećuje stari grad i ostale istorijske spomenike i parkove, koride, crkvene procesije i razne druge manifestacije. Klima je sa izrazito toplim letima. Zimi temperatura varira od vrlo hladnih noći do vrućina preko dana.Za nas koji smo došli sa Balkana teško je navići se na ovakvo vreme. Porodična tradicija i gostoljubivost Seviljanaca doprinose da se sve neprilike lakše podnose.
Maja se dobro uklopila u školi i stekla široko društvo.Zadržala je radne navike iz Beograda i bila dobar đak. U to vreme Evropska zajednica je imala desetodnevni program razmene đaka iz raznih zemalja da bi se bolje upoznali.Tako je ona bila gost u familijama u Italiji, Engleskoj, Francuskoj i obrnuto. Iz tih razmena i ja sam dosta naučila o načinu života i navikama u tim zemljama.
***
Prvi razgovor u ambulanti modul sedam dnevne bolnice Hospital de Sant Pau zakazani su za 13. juni. Bolnica je sva u mermeru i vrlo čista. U hodnicima nema neke velike gužve, verovatno zato što je sve zakazano. Primila nas je mlada i simpatična doktorka Ana. Obraća se direktno meni, pita kako sam i gleda prevod otpusne liste iz bolnice u Beogradu. Kaže da će prvo na osnovu analize krvi i urina proveriti uspostavljenu dijagnozu, a zatim predložiti lečenje. Zakazuje termin za vađenje krvi i predaju urina. Počinje uobičajna procedura prikupljanja urina za analizu, zatim problem da se pronađe vena prilikom vađenja krvi i slično.
Nakon pet dana čekanja rezultata, na konsultacijama 20.juna kod doktorke Ane, saznajemo da je potvrđena dijagnoza iz Beograda i zakazana terapija, četvrti ciklus hemoterapije za 23. juni. Način lečenja je odobren na konzilijumu i doktorka ga detaljno objašnjava. Ona će pratiti lečenje. Predviđena su tri ciklusa hemoterapija, svaki ciklus traje dvanaest dana.Odmor nakon ciklusa je devet dana. Ukupno dvadeset i jedan dan.Terapija se sastoji od primanja jedne doze ciklofosfamida,kod nas je poznat kao endoxan, intravenozno, i četiri injekcije velkade potkožno, prvog, četvrtog, osmog i jedanaestog dana.Uz svaku velkadu dva dana se pije kod kuće dexametason 0,40 mg. Bolnički lekari pišu recepte i svi lekovi se preuzimaju u apoteci. Nema nikakvog kontakta sa domovima zdravlja.Hitna služba je takođe od 8h do12h svakog radnog dana u okviru bolnice. Sad sam informisana i znam šta će se dešavati.
Maja je u apoteci preuzela dexametason 0,40 mg za osam puta pijenja, i kitrol, lek protiv mučnine koji mora da odobri posebna inspekcija jer jer vrlo skup. Pijem ga dva-tri dana po ciklusu. To mi je dovoljno da nemam neke posebne probleme,povraćanje ili dijareju. Pre bi se reklo da imam problema sa opstipacijom i zato izbegavam sve lekove protiv mučnine.Takođe, svako jutro pijem lek za zaštitu stomaka. Nastavila sam i sa aciklovirom, lekom protiv virusa koji sam pila i u Beogradu.
Odmah su isprogramirana sva tri ciklusa, analiza krvi i urina, i konsultacije kod doktrora. Informacija je, i to na prijemnom šalteru, dostupna svima koji su ovlašćeni da pristupe tim podacima. Manje izmene u toku trajanja lečenja se vrše ako to zahteva doktor zbog analiza krvi i urina, ili pacijent zbog privatnih razloga. Maja, koja je navikla na vrlo komplikovane odnose izmeđ bolnice i Doma zdravlja u Beogradu kod dobijanja lekova u Beogradu , sa nevericom još jednom pita doktorku da li ide pravo u apoteku.
Ne znam preko koje veze i sile sam stigla u Španiju. Maja se neko vreme interesovala za astrologiju, pa mi je jedan dan čitala šta kažu zvezde za mene. Pročitala je kako sam ja u prošlom životu bila na Pirinejskom, odnosno Iberijskom ostrvu ili na severu Afrike. Možda je to veza koja me spasila da u najtežim godinama rata budem van Balkana. Ipak, moj život je ostao u Beogradu, a u Španiji sam radila, a Maja je išla u školu. Barselona je lep mediteranski grad, ali ja sam želela da se vratim u Beograd i da radim nešto što će za mene biti novi intelektualni izazov.
Već dugo vremena organizaciju života u Barseloni sam prepustila Maji. Razlog zašto smo napustili Sevilju je Majino školovanje. Pošto je želela da studira režiju to je mogla u Madridu ili Barseloni. Uz polaganje prijemnog ispita koji je uslov za upis u oba grada, u Madridu je najniža starosna granica za upis dvadeset i jedna godina, a ne osamnaest koliko je Maja imala. Pošto je položila prijemni preselile smo se u Barselonu 1997. godine. Bila je punoletna i mogla je da preuzme i neke moje poslove.
Ja sam te godine počela da predajem u Prištini i sve manje sam ostajala u Španiji. Evo, sad je moj život opet u Barseloni,lečim se. Slušam katalonski jezik koji pomalo razumem, ali ga nikad nisam učila i govorila. Nema problema u komunikaciji,jer čim progovoriš kastiljano (španski) konverzacija počne na
tom jeziku.
Imam nedelju dana do odlaska u bolnicu Hospital de Sant Pau. To je Centar za brze dijagnoze gde po mestu stanovanja pripadam. Ova bolnica se pominje 1401. godine kada se nekoliko malih bolnica u Barseloni spojilo. Nova zgrada, izgrađena u stilu modernizma katalan, otvorena je 1930. godine. Danas je to zaštićena baština od strane UNESCO-a, zbog svoje jedinstvene umetničke lepote. Od 2009. godine bolnica ima novu modernu zgradu, potpuno prilagođrnu savremenom zdravstvu, a stara zgrada je kulturno-turistička znamenitost.
Osećam se iscrpljeno, bole me sinusi, pokupila sam neku infekciju po aerodromima, ali ću se za nedelju dana kad treba da idem na preglede oporaviti. Racionalno znam da je dobro što sam došla ovde da se lečim, ali već dugo godina moj život je u Beogradu i sad se osećam kao u izgnanstvu. U mislima vraćam vreme kad je bilo obrnuto i kad sam pretežno živela u Španiji.
***
Organizvanje nastupa Jugoslavije na Svetskoj izložbi EXPO 92 Sevilja- Španija bio je važan i veliki posao koji sam vodila 1991. godine, dok sam radila u Ministarstvu trgovine u SFRJ. Već krajem 1990. sam počela da dolazim u Sevilju da bih potpisala ugovore sa komesarom EXPO 92 o izgradnji paviljona i organizvanju izložbe. Sticajem okolnosti sam nastvila da radim taj posao i posle jer Privredna komora Jugaslavije nije preuzele obaveze, kako je bilo dogovoreno. Savezna vlada me imenuje za direktora Paviljona Jugoslavije na Svetskoj izložbi EXPO 92 Sevilja - Španija. Umesto povremenih dolazaka od 30. marta 1992. počinjem da radim u Sevilji, kao direktor Paviljona.Otvaranje je 20. aprila a zatvaranje 12. maja. Obaveze direktora traju do kraja izložbi i nakon toga, dok se Paviljon ne sruši i zemljište na kome je sagarđen ne dovede u prvobitno stanje. Mile i ja smo se dogovorili da Maja ranije završi šesti razred osnovne škole i da 10. aprila dođe u Sevilju. Tako smo nas dve bile zajedno. On je nastvio da radi u Vladi Srbije i nije planirao da prekida radni odnos.
Osnovni plan aktivnosti na izložbi i Paviljonu bio je odobren od Programskog i Umetničkog saveta izložbe. Ogroman posao trebalo je uraditi za kratko vreme. Radovi na izgradnji Paviljona su se privodili kraju i umetnički sadržaj izložbe je bio već spreman. Predsednik Programskog saveta izložbe je prof.dr Sveta Stojanović, a Umetničkog saveta teatrolog Jovan Ćirilov. U Sevilji su mi pomagali Jozefina, Filip i Srđa, a u Beogradu Ana Brujić. Moja zamenica Ana je sa mnogo više ljudi pripremala suvenire i hranu za prodaju u Paviljonu i nacionalnom restoranu. Početkom aprila stiglo je oko petnaestak ljudi iz Beograda, koji će biti angažovani na raznim poslovima kada se otvori Paviljon. Zbog vrste posla, uglavnom su to bili mladi ljudi sa znanjem engleskog jezika. Bili smo dobra ekipa jer smo bez većih potresa izdržali udaljenost od kuće, ratne vesti iz zemlje i celodnevni rad.
Raspad zemlje i početak rata sam dočekala u Sevilji.Nakon završenih svih obaveza koje sam imala kao direktor,krajem 1993. sam se zaposlila u jednom španskom preduzeću na spoljno-trgovinskim poslovima. Posle sam tražila i dobila dozvolu borvaka u Španiji za Maju i mene. Nakon godinu dana osnovala sam sopstveno preduzeće. Maja je na-stavila osnovnu školu, a kasnije i gimnaziju u Sevilji. Mile je imao španska dokumenta i dolazio je povremeno u posete, a penziju je zaradio u Srbiji. U toku trajanja Izložbe govorili smo engleski jezik i pomalo španski. Maja je prva išla na kurseve španskog i kasnije nastvila njihovu školu. Posle sam i ja naučila španski kako bih mogla komunicirati sa okolinom.
Sevilja je glavni grad Andaluzije, najveće i najjužnije Autonomne pokrajine Španije. Grad i luka su udaljeni oko osamdest kilometara od Atlantskog okeana, jer je reka Guadalquivir plovna do Sevilje. Veliki broj turista posećuje stari grad i ostale istorijske spomenike i parkove, koride, crkvene procesije i razne druge manifestacije. Klima je sa izrazito toplim letima. Zimi temperatura varira od vrlo hladnih noći do vrućina preko dana.Za nas koji smo došli sa Balkana teško je navići se na ovakvo vreme. Porodična tradicija i gostoljubivost Seviljanaca doprinose da se sve neprilike lakše podnose.
Maja se dobro uklopila u školi i stekla široko društvo.Zadržala je radne navike iz Beograda i bila dobar đak. U to vreme Evropska zajednica je imala desetodnevni program razmene đaka iz raznih zemalja da bi se bolje upoznali.Tako je ona bila gost u familijama u Italiji, Engleskoj, Francuskoj i obrnuto. Iz tih razmena i ja sam dosta naučila o načinu života i navikama u tim zemljama.
***
Prvi razgovor u ambulanti modul sedam dnevne bolnice Hospital de Sant Pau zakazani su za 13. juni. Bolnica je sva u mermeru i vrlo čista. U hodnicima nema neke velike gužve, verovatno zato što je sve zakazano. Primila nas je mlada i simpatična doktorka Ana. Obraća se direktno meni, pita kako sam i gleda prevod otpusne liste iz bolnice u Beogradu. Kaže da će prvo na osnovu analize krvi i urina proveriti uspostavljenu dijagnozu, a zatim predložiti lečenje. Zakazuje termin za vađenje krvi i predaju urina. Počinje uobičajna procedura prikupljanja urina za analizu, zatim problem da se pronađe vena prilikom vađenja krvi i slično.
Nakon pet dana čekanja rezultata, na konsultacijama 20.juna kod doktorke Ane, saznajemo da je potvrđena dijagnoza iz Beograda i zakazana terapija, četvrti ciklus hemoterapije za 23. juni. Način lečenja je odobren na konzilijumu i doktorka ga detaljno objašnjava. Ona će pratiti lečenje. Predviđena su tri ciklusa hemoterapija, svaki ciklus traje dvanaest dana.Odmor nakon ciklusa je devet dana. Ukupno dvadeset i jedan dan.Terapija se sastoji od primanja jedne doze ciklofosfamida,kod nas je poznat kao endoxan, intravenozno, i četiri injekcije velkade potkožno, prvog, četvrtog, osmog i jedanaestog dana.Uz svaku velkadu dva dana se pije kod kuće dexametason 0,40 mg. Bolnički lekari pišu recepte i svi lekovi se preuzimaju u apoteci. Nema nikakvog kontakta sa domovima zdravlja.Hitna služba je takođe od 8h do12h svakog radnog dana u okviru bolnice. Sad sam informisana i znam šta će se dešavati.
Maja je u apoteci preuzela dexametason 0,40 mg za osam puta pijenja, i kitrol, lek protiv mučnine koji mora da odobri posebna inspekcija jer jer vrlo skup. Pijem ga dva-tri dana po ciklusu. To mi je dovoljno da nemam neke posebne probleme,povraćanje ili dijareju. Pre bi se reklo da imam problema sa opstipacijom i zato izbegavam sve lekove protiv mučnine.Takođe, svako jutro pijem lek za zaštitu stomaka. Nastavila sam i sa aciklovirom, lekom protiv virusa koji sam pila i u Beogradu.
Odmah su isprogramirana sva tri ciklusa, analiza krvi i urina, i konsultacije kod doktrora. Informacija je, i to na prijemnom šalteru, dostupna svima koji su ovlašćeni da pristupe tim podacima. Manje izmene u toku trajanja lečenja se vrše ako to zahteva doktor zbog analiza krvi i urina, ili pacijent zbog privatnih razloga. Maja, koja je navikla na vrlo komplikovane odnose izmeđ bolnice i Doma zdravlja u Beogradu kod dobijanja lekova u Beogradu , sa nevericom još jednom pita doktorku da li ide pravo u apoteku.
Ne znam preko koje veze i sile sam stigla u Španiju. Maja se neko vreme interesovala za astrologiju, pa mi je jedan dan čitala šta kažu zvezde za mene. Pročitala je kako sam ja u prošlom životu bila na Pirinejskom, odnosno Iberijskom ostrvu ili na severu Afrike. Možda je to veza koja me spasila da u najtežim godinama rata budem van Balkana. Ipak, moj život je ostao u Beogradu, a u Španiji sam radila, a Maja je išla u školu. Barselona je lep mediteranski grad, ali ja sam želela da se vratim u Beograd i da radim nešto što će za mene biti novi intelektualni izazov.
Već dugo vremena organizaciju života u Barseloni sam prepustila Maji. Razlog zašto smo napustili Sevilju je Majino školovanje. Pošto je želela da studira režiju to je mogla u Madridu ili Barseloni. Uz polaganje prijemnog ispita koji je uslov za upis u oba grada, u Madridu je najniža starosna granica za upis dvadeset i jedna godina, a ne osamnaest koliko je Maja imala. Pošto je položila prijemni preselile smo se u Barselonu 1997. godine. Bila je punoletna i mogla je da preuzme i neke moje poslove.
Ja sam te godine počela da predajem u Prištini i sve manje sam ostajala u Španiji. Evo, sad je moj život opet u Barseloni,lečim se. Slušam katalonski jezik koji pomalo razumem, ali ga nikad nisam učila i govorila. Nema problema u komunikaciji,jer čim progovoriš kastiljano (španski) konverzacija počne na
tom jeziku.
Нема коментара:
Постави коментар