Kao i do sad, odlazim u sedam ujutro u Klinički centar. Ovog puta sa Cicom, jer je Maja u Banjaluci. Obavljam prijemnu proceduru,a zatim na Institut za hematologiju. Na moje i Cicino iznenađenje, kažu nam da odmah mogu u sobu. A u sobi, samo jedan cimer na krevetu pored prozora. Mene smeštaju na krevet do vrata. Ostale sobe su prazne. Pitam sestre da li je ponestalo bolesti ili bolesnika kad je sve ovako prazno. One se smeju i kažu da je izgleda ponestalo para u Zdravstvenom fondu.
Sada prelazim na terapiju po protokolu PAD. To znači da ću u bolnici ostati četiri dana kako bih primila po četiri doze adriablastina i dexametasona, i jednu velkadu. Tokom ove hemoterapije uviđam da je novi protokol vrlo težak, toliko da mi se činilo da ne mogu da izdržim. Odluka da idem u Barselonu na lečenje pomogla mi je da izdržim ova četiri dana u bolnici.Nisam bila sigurna da li ću imati snage da otputujem, ali sam sada jasno znala da treba da pokušam.
U sobi 114 je ovog puta (vrlo) tiho i komforno. Moj cimer je vrlo pokretan, pa nam svako jutro kupuje novine i vodu. Družim se sa bivšom cimerkom Marom, koja je došla na vraćanje matičnih ćelija i još nije započela sa terapijama. Imale smo vremena da se bolje upoznamo, pa smo nastavile da razmenjujemo poruke. U posetu mi je došala Nada. Kad je na hodniku pitala doktora Vojina gde je Institut za hematologiju, znao je da ide u posetu kod mene jer mnogo ličimo. Drugog dana su me posetile Cica i Vladana, pa mi je zahvaljući tim posetama brže došlo vreme da se vratim kući. Pričamo Maji o tome koliko mi pomaže.Najbolje bi bilo da najbliži ne moraju da brinu o bolesniku i ja bih volela da Maja nije u ovoj poziciji. Ipak se uzdržavam da je hvalim. Setila sam se kako se ona bunila i stidila kad je Mile isticao jene uspehe. Govorila je da treba da ga prekinem, ali ja to nisam mogla, jer bi izgledalo kao da ne mislim tako.
Kad sam mlade lekare koji su dežurali na Institutu u šali pitala kad će oni imati letnji raspust, da mene oslobode terapije.Iznenadili su se. Jedna doktorka je prokomentarisala da je moja bolest ozbiljna, da sam tek započela lečenje, a i da studentskog raspusta nema. Doktorka Jelena je zakazala sledeću terapiju 16.juna, a ne 8. kako je trebalo zato što je na putu, pa se našalila da te nedelje i ja mogu na raspust. Svoju odluku da bih ipak otišla u Barselonu, izdaleka sam saopštila i Maji. Iznenadila se, zato što sam do tada odbijala da razmišljam o toj mogućnosti.
Iz bolnice sam izašla 12. maja. Plan je bio sledeći: ako nalazi krvi budu dobri, 2. juna ću u dnevnoj bolnici primiti četvrtu velkadu, pa ako mi nakon toga bude dobro, moći ću na put.
Naravno, Maja i ja smo detaljno razgovarale o putu, i zaključile da je najbolje da ona otputuje pre mene, 22. maja, kako bi obavila sve što treba oko zakazivanja pregleda u bolnici, da se vrati 3. juna, a sutradan nas dve krenemo za Barselonu.
Meni je ostalo samo da završim započetu terapiju. Prvi blok terapije sam završila kako-tako, ali drugi, kad je Nada bila sa mnom, bio je baš težak. Sestre iz Doma zdravlja su se prilično mučile da pronađu odgovarajuću venu. Jedne subote sestra me je ubola barem deset puta. Nada je otišla u drugu sobu jer nije mogla da gleda. Stoički sam sve to izdržala. U bolnici sam, gledajući druge pacijente, naučila da se treba prepustiti i opustiti. To je jedini način da uspeš.
Inače, sve manje-više teče po planu i ja se spremam za put u Barselonu. Iskoristila sam da, dok je Nada uz mene, spremim ormare i odvojim garderobu i ostale stvari za Španiju. Neke stvari je uzela ona, a neke smo bacile. Radimo svaki dan pomalo jer ja ne mogu dugo da stojim, a ne može ni ona zato što je boli kičma.
Maja mi javlja da je pregled zakazan za 13. juni u bolnici Hospital de Sant Pau. Bolnicu ne bira sam pacijent već se određuje prema mestu stanovanja i bolesti.
Sada prelazim na terapiju po protokolu PAD. To znači da ću u bolnici ostati četiri dana kako bih primila po četiri doze adriablastina i dexametasona, i jednu velkadu. Tokom ove hemoterapije uviđam da je novi protokol vrlo težak, toliko da mi se činilo da ne mogu da izdržim. Odluka da idem u Barselonu na lečenje pomogla mi je da izdržim ova četiri dana u bolnici.Nisam bila sigurna da li ću imati snage da otputujem, ali sam sada jasno znala da treba da pokušam.
U sobi 114 je ovog puta (vrlo) tiho i komforno. Moj cimer je vrlo pokretan, pa nam svako jutro kupuje novine i vodu. Družim se sa bivšom cimerkom Marom, koja je došla na vraćanje matičnih ćelija i još nije započela sa terapijama. Imale smo vremena da se bolje upoznamo, pa smo nastavile da razmenjujemo poruke. U posetu mi je došala Nada. Kad je na hodniku pitala doktora Vojina gde je Institut za hematologiju, znao je da ide u posetu kod mene jer mnogo ličimo. Drugog dana su me posetile Cica i Vladana, pa mi je zahvaljući tim posetama brže došlo vreme da se vratim kući. Pričamo Maji o tome koliko mi pomaže.Najbolje bi bilo da najbliži ne moraju da brinu o bolesniku i ja bih volela da Maja nije u ovoj poziciji. Ipak se uzdržavam da je hvalim. Setila sam se kako se ona bunila i stidila kad je Mile isticao jene uspehe. Govorila je da treba da ga prekinem, ali ja to nisam mogla, jer bi izgledalo kao da ne mislim tako.
Kad sam mlade lekare koji su dežurali na Institutu u šali pitala kad će oni imati letnji raspust, da mene oslobode terapije.Iznenadili su se. Jedna doktorka je prokomentarisala da je moja bolest ozbiljna, da sam tek započela lečenje, a i da studentskog raspusta nema. Doktorka Jelena je zakazala sledeću terapiju 16.juna, a ne 8. kako je trebalo zato što je na putu, pa se našalila da te nedelje i ja mogu na raspust. Svoju odluku da bih ipak otišla u Barselonu, izdaleka sam saopštila i Maji. Iznenadila se, zato što sam do tada odbijala da razmišljam o toj mogućnosti.
Iz bolnice sam izašla 12. maja. Plan je bio sledeći: ako nalazi krvi budu dobri, 2. juna ću u dnevnoj bolnici primiti četvrtu velkadu, pa ako mi nakon toga bude dobro, moći ću na put.
Naravno, Maja i ja smo detaljno razgovarale o putu, i zaključile da je najbolje da ona otputuje pre mene, 22. maja, kako bi obavila sve što treba oko zakazivanja pregleda u bolnici, da se vrati 3. juna, a sutradan nas dve krenemo za Barselonu.
Meni je ostalo samo da završim započetu terapiju. Prvi blok terapije sam završila kako-tako, ali drugi, kad je Nada bila sa mnom, bio je baš težak. Sestre iz Doma zdravlja su se prilično mučile da pronađu odgovarajuću venu. Jedne subote sestra me je ubola barem deset puta. Nada je otišla u drugu sobu jer nije mogla da gleda. Stoički sam sve to izdržala. U bolnici sam, gledajući druge pacijente, naučila da se treba prepustiti i opustiti. To je jedini način da uspeš.
Inače, sve manje-više teče po planu i ja se spremam za put u Barselonu. Iskoristila sam da, dok je Nada uz mene, spremim ormare i odvojim garderobu i ostale stvari za Španiju. Neke stvari je uzela ona, a neke smo bacile. Radimo svaki dan pomalo jer ja ne mogu dugo da stojim, a ne može ni ona zato što je boli kičma.
Maja mi javlja da je pregled zakazan za 13. juni u bolnici Hospital de Sant Pau. Bolnicu ne bira sam pacijent već se određuje prema mestu stanovanja i bolesti.
Нема коментара:
Постави коментар