Od prvog razgovora u bolnici do prve terapije je prošlo deset dana. Čini mi se da je to dosta efikasno. Prva hemoterapija je zakazana za 23. jun u 16h. Tog dana pre podne kod kuće sam popila dexametason. U 16h sam primila ciklofosfamid.To je trajalo sat i deset minuta. Primila sam i injekciju velkade u stomak iznad pupka.
Osećala sam se dobro. Kad sam došla kući, počela je da me peče bešika i stao mi je urin. Pošto već nekoliko godina patim od senzibilnosti sluzokože u bešici i prilično sam upućena u bolove i lekove, odmah sam popila čašu vode sa razmućenom sodom bikarbonom. Nastavila sam da pijem dosta vode, a bešiku sam grejala toplom vodom u plastičnoj boci. Strepela sam da li će mi pući kapilar i krenuti krv, što me je, uz bolove, dodatno činilo nervoznom. Međutim, nije se ništa desilo. Bolovi su trajali pet-šest sati i nakon toga sam pokušala da zaspim jer je već bilo četiri sata izjutra. Sledeći dan sam bila prilično slomljena.Osim toga, osećala sam i blagu mučninu. Nemam apetit, ne osećam ukus hrane. Dva do tri dana nakon hemoterapije izbegavam sve što je sveže i kiselo, jer mi dodatno izaziva muku.U Beogradu sam jela nekoliko zalogaja beskvasnog hleba i domaće slanine, a ovde sam našla neku vrstu mlečne zemičke, koju jedem sa puterom. Hleb je kiseo, i teško nalazim neki koji mi se dopada. Hleb ima posebno mesto u ishrani za nas iz Bosne i Srbije. Na radnoj akciji u Crnoj Gori kod Kolašina, u leto 1967. godine, moja brigada je propuštala svoj termin za ručak ako nije stigao hleb. Te termine su preuzimali brigadiri iz Slovenije jer im hleb nije bio toliko važan.
Kosa je počela da mi opada već od početka hemoterapije.Svaki put kad izađem iz bolnice zovem moju frizerku Ljubicu da dođe da me ošiša, da se manje rasipaju dlake. Sad mi je kosa prilično kratka, dva-tri santimetra. Vazduh je vlažan, znojim se,kosa se lepi i izgleda grozno. Već dugi niz godina imam kratku kosu i nikad nisam bila opterćena da li će mi frizura izgledati ovako ili onako. Ali sada me kosa čini još depresivnijom. Nosim se mišlju da kupim periku ili turban. Obilazim radnje, ali ništa nije po mom ukusu. Na kraju odustajem od svega. Čini mi se da ovog leta mnoge žene u Barseloni imaju vrlo kratku kosu, pa zašto ne bih i ja.
Započela sam ovaj ciklus 23. juna, a završila ga 4. jula.Sledi odmor od devet dana. Maja i ja smo planirale da ga provedemo u Beogradu, da uzmemo još neke stvari, jer nam je jasno da lečenje treba nastaviti u Barseloni. Obavestile smo doktorku Anu o tome, i ona je tražila da pogleda krvnu sliku, zbog imuniteta, pre nego što mi da saglasnost za put.
Zato sam 1. jula ujutro izvadila krv, a već oko 13h doktorka mi je dala saglasnost za put. Taj dan je bio štrajk taksista i u bolnicu sam išla metroom što me je prilično zamorilo. Odmaram i razmišljam o prošlom životu.
Osećala sam se dobro. Kad sam došla kući, počela je da me peče bešika i stao mi je urin. Pošto već nekoliko godina patim od senzibilnosti sluzokože u bešici i prilično sam upućena u bolove i lekove, odmah sam popila čašu vode sa razmućenom sodom bikarbonom. Nastavila sam da pijem dosta vode, a bešiku sam grejala toplom vodom u plastičnoj boci. Strepela sam da li će mi pući kapilar i krenuti krv, što me je, uz bolove, dodatno činilo nervoznom. Međutim, nije se ništa desilo. Bolovi su trajali pet-šest sati i nakon toga sam pokušala da zaspim jer je već bilo četiri sata izjutra. Sledeći dan sam bila prilično slomljena.Osim toga, osećala sam i blagu mučninu. Nemam apetit, ne osećam ukus hrane. Dva do tri dana nakon hemoterapije izbegavam sve što je sveže i kiselo, jer mi dodatno izaziva muku.U Beogradu sam jela nekoliko zalogaja beskvasnog hleba i domaće slanine, a ovde sam našla neku vrstu mlečne zemičke, koju jedem sa puterom. Hleb je kiseo, i teško nalazim neki koji mi se dopada. Hleb ima posebno mesto u ishrani za nas iz Bosne i Srbije. Na radnoj akciji u Crnoj Gori kod Kolašina, u leto 1967. godine, moja brigada je propuštala svoj termin za ručak ako nije stigao hleb. Te termine su preuzimali brigadiri iz Slovenije jer im hleb nije bio toliko važan.
Kosa je počela da mi opada već od početka hemoterapije.Svaki put kad izađem iz bolnice zovem moju frizerku Ljubicu da dođe da me ošiša, da se manje rasipaju dlake. Sad mi je kosa prilično kratka, dva-tri santimetra. Vazduh je vlažan, znojim se,kosa se lepi i izgleda grozno. Već dugi niz godina imam kratku kosu i nikad nisam bila opterćena da li će mi frizura izgledati ovako ili onako. Ali sada me kosa čini još depresivnijom. Nosim se mišlju da kupim periku ili turban. Obilazim radnje, ali ništa nije po mom ukusu. Na kraju odustajem od svega. Čini mi se da ovog leta mnoge žene u Barseloni imaju vrlo kratku kosu, pa zašto ne bih i ja.
Započela sam ovaj ciklus 23. juna, a završila ga 4. jula.Sledi odmor od devet dana. Maja i ja smo planirale da ga provedemo u Beogradu, da uzmemo još neke stvari, jer nam je jasno da lečenje treba nastaviti u Barseloni. Obavestile smo doktorku Anu o tome, i ona je tražila da pogleda krvnu sliku, zbog imuniteta, pre nego što mi da saglasnost za put.
Zato sam 1. jula ujutro izvadila krv, a već oko 13h doktorka mi je dala saglasnost za put. Taj dan je bio štrajk taksista i u bolnicu sam išla metroom što me je prilično zamorilo. Odmaram i razmišljam o prošlom životu.
Нема коментара:
Постави коментар