Let do Barselone 4. oktobra je tekao po planu i oko 17h smo stigle bez kašnjenja. Gužva na aerodromu u Rimu bila je velika, naročito u izlazima za evropske gradove zato što turistička sezona
još traje. Inače, sam let je prošao dobro, nisam se zamorila.
***
U oktobaru je Milin rođendan. Razmišljam o tome kako sam upoznala Milu, ili Miletu, kako mu je bilo kršteno ime. On je posle radnog iskustva u privredi došao u Zakonodavstvo Srbije, sekreterijat pri Vladi, početkom sedamdesetih i tu dočekao penziju 1999. godine, posle bombardovanja. Bio je odličan pravnik, stručnjak za ustavna pitanja. Upoznali smo se preko posla jer sam i ja radila u Republičkoj upravi od 1972. Tada smo oboje bili u braku. Moj brak se završio sporazumnim razvodom relativno lako jer nismo imali zajedničku decu, a ni imovinu. Kod njega je to potrajalo, zbog sina. Prethodno bračno iskustvo doprinelo je da poštujemo međusobnu poslovnu samostalnost i različita mišljenja. Mile se rodio u selu Dren, u opštini Obrenovac. Otac Milisav i majka Nada imali su osmoro dece. Velika familija sa zamršenim međusobnim odnosima. Prećutnim dogovorom držali smo se pravila da svako drži odnose sa svojom familijom. To nam je pojednostavilo i olakšalo život. Ja sam preko Mile i njegove porodice počela malo više da razumem život sela i ljude u Srbiji uopšte.
Moja familijarna istorija je bila jednostvna. Otac je bio u partizanima i Savezu komunista, radnik sa kućom na asfaltu. Drugi svetski rat ostavio je duboko nepoverenje među ljudima različite vere, pravoslavci, muslimani i katolici. Javni odnosi su bili uzdržani. Trudili smo se da izbegavamo komentare ili šale koje bi mogle da povrede sagovornika jer ne znamo koje je vere. Bili smo siromašni i verovali da, ako dobro učimo i završimo fakultete imamo budućnost. To znači da se nas četvoro dece nismo imali oko čega svađati. Pomagali smo se međusobno kad god smo mogli. Bili smo pravi primer socijalističke familije iz knjiga.
Milina porodica je bila bogata seoska familija koja je mnogo radila i verovala da je to osnova njihove budućnosti. Njegov deda Marko iz Drena završio je u zatvoru kada je odbio da državnoj vlasti 1946. preda za otkup žito u količini koju su tražili, jer nije imao tu količinu. Oduzeta im je zemlja koja je kasnije vraćena.Dren je ravničarsko selo uz samu reku Savu, pogodno za uzgajanje povrća. Mile je voleo Dren i često je pričao kako je sa stricem Jakovom čuvao lubenice. Kad je kupovao lubenice, hvalio se da zna koje su dobre jer ima iskustvo iz detinjstva. Milin otac Milisav je napustio Dren i otišao da živi na ženino imanje u Dokmir. Tako je u Drenu ostalo više zemlje za njegova dva brata. Milina majka je bila jedinica u familiji. Njen otac Radomir je zapustio imanje jer je smatrao da nema naslednika. Sticajem okolnosti, imanje je obnovio zet. Velika porodica Đokića funkcionisala je kao preduzeće, svaki član famije dobio je posao prema svom uzrastu i snazi. Oca i majku su voleli i poštovali, ali je Milisav bio glavni uzor sinovima. U toku Drugog svetskog rata u selo su dolazili Kalabić i njegovi četnici. Tu su imali familiju. Milin otac je posle rata osuđen na četiri godine zatvora zbog toga što je Kalabić bio u njegovoj kući. Kasnije je kazna smanjena, pa je ostao godinu i po u zatvoru. Preko Miline porodice sam shvatila da u Srbiji postoje razne podele, čak i tamo gde žive samo Srbi. Mile je ljubav i razumevanje za selo i seljake nosio od detinjstva. Uživao je kad je mogao da kroz zakone i druge propise pomogne poljoprivredu. Kad se pripremo Zakon o rakiji trudio se da ne ide na štetu seljaka. Toma Nikolić je tada bio poslanik iz opozicije i njih dvojica su bili vrlo aktivni kada je bila rasprava na Skupštinskim odborima. Imao je neveravotnu radnu energiju na kojoj sam mu zavidela. Mogao je danima da spava samo nekoliko sati, a da se to ne primeti. Ja sam potpuno iscrpljena ako ne spavam sedam-osam sati dnevno. Isto tako, kad se odmarao bio je potpuno opušten, za razliku od mene. Ja sam stalno imala grižu savesti kako mi prolazi vreme u neradu. Možda je to razlika između muške i ženske energije. Prema Maji je bio nežan i potpuno popustljiv, valjda je strogoću u odgoju iscrpio sa sinom Sinišom. U teškim trenucima moga života, kad sam mislila da me niko ne razume, uvek me je iznenadila dubina razumevanja i pažnje koji mi pružao. Osećala sam da je on partner koji mi je dorastao u svakom pogledu.
***
Sledećeg dana sam odmorila i vratila se u svakodnevnicu bolesti, a 6. oktobra ponovo bolnica. U sedam sati je vađenje krvi za analizu. Čitanje rezultata je bilo zakazano za jedanaest sati istog dana. Posle dužeg čekanja, primio nas je doktor Martin. Saznala sam da je on zadužen za transplantaciju i da ću biti njegov pacijent. Rekao je da su rezultati dobri, čak su se i poboljšali u odnosu na prethodnu analizu. Najavio mi je da ću ući u bolnicu do kraja oktobra, a da pre toga treba da završim razne preglede. Plan pregleda će mi javiti neko iz bolnice narednih dana.
Ova informacija mi je popravila raspoloženje, pa sam mu oprostila što smo dugo čekale. Pitala sam ga da pogleda snimak kostiju koji sam po nalogu doktorke Ane napravila pre odmora, ali mi još nisu rekli rezultate. Doktor Martin je na snimku video da imam iskrivljenih osam pršljenova i da moram da nosim pojas. Pitala sam da li postoji mogućnost radijacije. Iznenađeno je odgovorio da to nije potrebno, da bi to smanjilo koštanu srž i uticalo na buduće lečenje. Smatrao je da je pojas najbolje rešenje, najmanje je štetan, ali u svakom slučaju treba izlečiti glavnu bolest, pa tek onda razgovarati o ovome.
Javili su iz bolnice da u utorak 14. oktobra imam zakazan pregled za utvrđivanje kapaciteta pluća. Trebalo bi da preuzmem program za sve preglede pre prijema u bolnicu. Pregled za utvrđivanje kapaciteta pluća traje oko sat vremena. To su razne vrste udisanja i izdisanja, a preko kompjuterskih programa se dobiju parametri kapaciteta. Na kraju mi je tehničarka rekla da je sve u redu i da će rezultat proslediti mom lekaru. Na pultu sam preuzela program za ostale preglede i razgovarala sa sestrom Mariom.
Tako je otpočela moja nova tura pregleda.
Ujutro 15. oktobra je bilo zakazano vađenje krvi, zatim rendgensko snimanje pluća, a u deset razgovor sa doktorom Albertom. Tom prilikom smo od sestre dobili napisano šta treba poneti u bolnicu. To su samo lične stvari: pidžame, papuče i šamponi, peškire ne treba. Sobe su individualne i pripremljene za osobe koje imaju nizak nivo imuniteta. To se postiže posebnom cirkulacijom vazduha koji nema direktan kontakt sa hodnikom, jer soba ima dupla vrata, neku vrstu predsoblja gde se posetioci presvlače i peru ruke. U sobi ima posebna sofa na kojoj može neko od posetioca da spava. Posete su dozvoljene, ali samo pojedinačno. Deca ne mogu ulaziti u sobu, a odrasli koji imaju decu treba pre posete da se okupaju i presvuku svu odeću.
Doktor je objasnio šta je transplantacija, kako se radi i koje probleme može imati pacijent. U bolnici se ostaje do tri nedelje. Prvo se hemoterapijom unište sva obolela bela krvna zrnca. Tom prilikom se oštećuju i ostali delovi krvi, ali to se popravlja transfuzijom. Proces traje dva dana, nakon toga je dan odmora, a četvrtog dana se vraćaju ranije izdvojene matične ćelije.
Iako hemoterapija vrlo brzo napušta organizam, jedan dan pauze pre transplantice je potreban za svaku sigurnost, da se eventualnim ostacima hemoterapije ne bi oštetile nove matične ćelije. Međutim, mrtva bela krvna zrnca duže napuštaju telo i to se preklapa sa vraćanjem matičnih ćelija. Nakon vraćanja matičnih ćelija potrebno je nekoliko dana da se one usade i počnu da proizvode delove krvi. U tom periodu, pacijent ima slab imunitet. Ostali delovi krvi se poboljšavaju transfuzijama, ali za podizanje imuniteta je potrebno da počnu nove matične ćelije da proizvode bela krvna zrnca. Koliko će pacijent biti sa niskim imunitetom zavisi od svakog organizma i untrašnjih procesa koji se ne mogu predvideti. Izolacija od virusa i bakterija, lekarska kontrola, kao i transfuzije, doprinose da sve prođe što bezbednije.
Lekar nam je dao da potpišemo dokumenta, što znači da smo sve što je rekao, a i napisano je, razumeli i da smo saglasni da se to obavi u bolnici. Postoje tri varijante saglasnosti i potpisaa: da se slažeš, da ne prihvataš i da nećeš ništa da znaš, ali da prihvataš. U ovom poslednjem slučaju mora svedok da potpiše da je tako bilo. Dokumenta smo ponele kući i proučile sve što je napisano. Takav je protokol.
Dolazim na pregled srca 16. oktobra, na dopler krvnih sudova srca i EKG. Bio je to poslednji pregled u okviru pripreme za bolnicu. Nedostaje još samo da se ugradi centralni venski kateter, ali to tek treba da mi zakažu.
Ponovo imam konsultacije kod doktora i sestre 20. oktobra. Doktoru treba da vratimo potpisana dokumenta o saglasnosti, i pitamo ako nam nešto nije jasno.
Svi nalazi su dobri. On piše nalog za prijem u bolnicu 27. oktobra, a mi ga predajemo administraciji bolnice. Sestra nas je odvela u obilazak bolnice da nam pokaže gde je prijemni deo i da vidimo kako izgledaju sobe. Na prijemnom pultu su nam rekli da je prijem na odeljenje posle 15h, ali da će oni zvati zakazanog dana pre 13h da potvrde prijem, zato što postoji mogućnost da se prijem odloži u slučaju da pacijent koji je već u sobi treba da ostane u bolnici duže nego što je planirano. I eto, ja sada brojim dane i skupljam nervozu. Sutra mi stavljaju kateter i onda je sve spremno. Stigle smo u bolnicu 24. oktobra u 8.30, a pozvali su nas na intervenciju nakon dva sata. U odnosu na prošli put, kad su mi stavljali kateter za apherisis, sad sam manje čekala u bloku za hirurgiju. Sve u svemu, ne može bez tri sata od prijema do završetka. Intervenciju je radio doktor. Sve je bilo brzo i spretno. Oba puta mi je najveći problem bio što sam skoro gola u vrlo hladnim prostorijama, pa još kad me operu alkoholom, da se smrzneš. Svi su ljubazni, stalno te teše da će brzo biti gotovo i da ću uskoro moći na doručak. Kad smo već kod doručka, da pomenem da nas stalno opominju da ne smemo da jedemo sedam sati pre intervencije, ali niko ne pominje vodu. Kad su me pitali da li sam jela, odgovorila sam da nisam, ali da sam popila vodu. Sestra se jako zabrinula, jer kaže da voda ne smeta kod lokalne anestezije, ali ako bi bilo problema zbog kojih bi morali da mi daju opštu anestezuju, u tom slučaju voda iz želuca ode u pluća.Sa hirirgije su me dovezli u prijemnu salu gde sam se odmorila, presvukla, popila jedan gram paracetamola i doručkovala. Nakon svega toga, Maja i ja smo otišle kući. U toku dana osećala sam bolove, ali sve je bilo podnošljivo.Osim odlaska u bolnicu, tokom ove tri nedelje od kada smo se vratile iz Beograda, vreme provodim uobičajno: čitam, pišem i šetam. Pripremila sam materijale za Akademiju, za doktorske studije - predmet Metodologija naučnoistraživačkog rada. Bila sam dva puta na ručku napolju, što je manje nego u Beogradu, ali ovde imam i manje društva. Imam vremena za odmor i sećanja.
Pošto nisam otišla u bolnicu u ponedeljak 27. oktobra kako je planirano, u utorak sam otišla u ambulantu kod sestre Marie da mi očisti kateter i promeni flastere. U glavi mi je zbrka: do 13h očekujem da me zovu iz bolnice da dođem popodne, a kad me ne zovu, onda počnem da planiram dan u kući. Koliko će to trajati ne znam, ali ništa ne mogu da promenim. Mogu samo da čekam. Više ne razmišljam kako će proći transplantacija, već kad ću u bolnicu.
Dan 31. oktobar sam započela nervozno, očekujući poziv iz bolnice. Oko 13h Maja je zvala bolnicu da pita da li imaju informaciju o mom prijemu. Odgovorili su joj da treba danas da dođem. Tog dana su Nela i Siniša dobili kćerku.
NOVI ŽIVOT: Očekivala sam da mi jave da li se Nela porodila, i oko podne, Siniša nam je javio da je mala Nora stigla, da su dobro i ona i majka. Datum 31. oktobar 2014. Baš sam se obradovala! Ali, da bi se prihvatila tako velika vest, treba vremena da čovek postane svestan nove realnosti i fenomena novog života. Novo biće koje će svojim dolaskom potpuno promeniti život Nele i Siniše uticaće i na nas ostale. Vest da se Nela porodila odagnala je moju nervozu zbog bolnice i potpuno me ozarila svetlošću novog života. Radovala sam se, a ujedno bila tužna što tu radost ne mogu da podelim sa Milom. Bože, koliko bi se on radovao! Žao mi je što Nora neće upoznati deda Miletu, ali se nadam da će joj Siniša mnogo pričati o njemu.
još traje. Inače, sam let je prošao dobro, nisam se zamorila.
***
U oktobaru je Milin rođendan. Razmišljam o tome kako sam upoznala Milu, ili Miletu, kako mu je bilo kršteno ime. On je posle radnog iskustva u privredi došao u Zakonodavstvo Srbije, sekreterijat pri Vladi, početkom sedamdesetih i tu dočekao penziju 1999. godine, posle bombardovanja. Bio je odličan pravnik, stručnjak za ustavna pitanja. Upoznali smo se preko posla jer sam i ja radila u Republičkoj upravi od 1972. Tada smo oboje bili u braku. Moj brak se završio sporazumnim razvodom relativno lako jer nismo imali zajedničku decu, a ni imovinu. Kod njega je to potrajalo, zbog sina. Prethodno bračno iskustvo doprinelo je da poštujemo međusobnu poslovnu samostalnost i različita mišljenja. Mile se rodio u selu Dren, u opštini Obrenovac. Otac Milisav i majka Nada imali su osmoro dece. Velika familija sa zamršenim međusobnim odnosima. Prećutnim dogovorom držali smo se pravila da svako drži odnose sa svojom familijom. To nam je pojednostavilo i olakšalo život. Ja sam preko Mile i njegove porodice počela malo više da razumem život sela i ljude u Srbiji uopšte.
Moja familijarna istorija je bila jednostvna. Otac je bio u partizanima i Savezu komunista, radnik sa kućom na asfaltu. Drugi svetski rat ostavio je duboko nepoverenje među ljudima različite vere, pravoslavci, muslimani i katolici. Javni odnosi su bili uzdržani. Trudili smo se da izbegavamo komentare ili šale koje bi mogle da povrede sagovornika jer ne znamo koje je vere. Bili smo siromašni i verovali da, ako dobro učimo i završimo fakultete imamo budućnost. To znači da se nas četvoro dece nismo imali oko čega svađati. Pomagali smo se međusobno kad god smo mogli. Bili smo pravi primer socijalističke familije iz knjiga.
Milina porodica je bila bogata seoska familija koja je mnogo radila i verovala da je to osnova njihove budućnosti. Njegov deda Marko iz Drena završio je u zatvoru kada je odbio da državnoj vlasti 1946. preda za otkup žito u količini koju su tražili, jer nije imao tu količinu. Oduzeta im je zemlja koja je kasnije vraćena.Dren je ravničarsko selo uz samu reku Savu, pogodno za uzgajanje povrća. Mile je voleo Dren i često je pričao kako je sa stricem Jakovom čuvao lubenice. Kad je kupovao lubenice, hvalio se da zna koje su dobre jer ima iskustvo iz detinjstva. Milin otac Milisav je napustio Dren i otišao da živi na ženino imanje u Dokmir. Tako je u Drenu ostalo više zemlje za njegova dva brata. Milina majka je bila jedinica u familiji. Njen otac Radomir je zapustio imanje jer je smatrao da nema naslednika. Sticajem okolnosti, imanje je obnovio zet. Velika porodica Đokića funkcionisala je kao preduzeće, svaki član famije dobio je posao prema svom uzrastu i snazi. Oca i majku su voleli i poštovali, ali je Milisav bio glavni uzor sinovima. U toku Drugog svetskog rata u selo su dolazili Kalabić i njegovi četnici. Tu su imali familiju. Milin otac je posle rata osuđen na četiri godine zatvora zbog toga što je Kalabić bio u njegovoj kući. Kasnije je kazna smanjena, pa je ostao godinu i po u zatvoru. Preko Miline porodice sam shvatila da u Srbiji postoje razne podele, čak i tamo gde žive samo Srbi. Mile je ljubav i razumevanje za selo i seljake nosio od detinjstva. Uživao je kad je mogao da kroz zakone i druge propise pomogne poljoprivredu. Kad se pripremo Zakon o rakiji trudio se da ne ide na štetu seljaka. Toma Nikolić je tada bio poslanik iz opozicije i njih dvojica su bili vrlo aktivni kada je bila rasprava na Skupštinskim odborima. Imao je neveravotnu radnu energiju na kojoj sam mu zavidela. Mogao je danima da spava samo nekoliko sati, a da se to ne primeti. Ja sam potpuno iscrpljena ako ne spavam sedam-osam sati dnevno. Isto tako, kad se odmarao bio je potpuno opušten, za razliku od mene. Ja sam stalno imala grižu savesti kako mi prolazi vreme u neradu. Možda je to razlika između muške i ženske energije. Prema Maji je bio nežan i potpuno popustljiv, valjda je strogoću u odgoju iscrpio sa sinom Sinišom. U teškim trenucima moga života, kad sam mislila da me niko ne razume, uvek me je iznenadila dubina razumevanja i pažnje koji mi pružao. Osećala sam da je on partner koji mi je dorastao u svakom pogledu.
***
Sledećeg dana sam odmorila i vratila se u svakodnevnicu bolesti, a 6. oktobra ponovo bolnica. U sedam sati je vađenje krvi za analizu. Čitanje rezultata je bilo zakazano za jedanaest sati istog dana. Posle dužeg čekanja, primio nas je doktor Martin. Saznala sam da je on zadužen za transplantaciju i da ću biti njegov pacijent. Rekao je da su rezultati dobri, čak su se i poboljšali u odnosu na prethodnu analizu. Najavio mi je da ću ući u bolnicu do kraja oktobra, a da pre toga treba da završim razne preglede. Plan pregleda će mi javiti neko iz bolnice narednih dana.
Ova informacija mi je popravila raspoloženje, pa sam mu oprostila što smo dugo čekale. Pitala sam ga da pogleda snimak kostiju koji sam po nalogu doktorke Ane napravila pre odmora, ali mi još nisu rekli rezultate. Doktor Martin je na snimku video da imam iskrivljenih osam pršljenova i da moram da nosim pojas. Pitala sam da li postoji mogućnost radijacije. Iznenađeno je odgovorio da to nije potrebno, da bi to smanjilo koštanu srž i uticalo na buduće lečenje. Smatrao je da je pojas najbolje rešenje, najmanje je štetan, ali u svakom slučaju treba izlečiti glavnu bolest, pa tek onda razgovarati o ovome.
Javili su iz bolnice da u utorak 14. oktobra imam zakazan pregled za utvrđivanje kapaciteta pluća. Trebalo bi da preuzmem program za sve preglede pre prijema u bolnicu. Pregled za utvrđivanje kapaciteta pluća traje oko sat vremena. To su razne vrste udisanja i izdisanja, a preko kompjuterskih programa se dobiju parametri kapaciteta. Na kraju mi je tehničarka rekla da je sve u redu i da će rezultat proslediti mom lekaru. Na pultu sam preuzela program za ostale preglede i razgovarala sa sestrom Mariom.
Tako je otpočela moja nova tura pregleda.
Ujutro 15. oktobra je bilo zakazano vađenje krvi, zatim rendgensko snimanje pluća, a u deset razgovor sa doktorom Albertom. Tom prilikom smo od sestre dobili napisano šta treba poneti u bolnicu. To su samo lične stvari: pidžame, papuče i šamponi, peškire ne treba. Sobe su individualne i pripremljene za osobe koje imaju nizak nivo imuniteta. To se postiže posebnom cirkulacijom vazduha koji nema direktan kontakt sa hodnikom, jer soba ima dupla vrata, neku vrstu predsoblja gde se posetioci presvlače i peru ruke. U sobi ima posebna sofa na kojoj može neko od posetioca da spava. Posete su dozvoljene, ali samo pojedinačno. Deca ne mogu ulaziti u sobu, a odrasli koji imaju decu treba pre posete da se okupaju i presvuku svu odeću.
Doktor je objasnio šta je transplantacija, kako se radi i koje probleme može imati pacijent. U bolnici se ostaje do tri nedelje. Prvo se hemoterapijom unište sva obolela bela krvna zrnca. Tom prilikom se oštećuju i ostali delovi krvi, ali to se popravlja transfuzijom. Proces traje dva dana, nakon toga je dan odmora, a četvrtog dana se vraćaju ranije izdvojene matične ćelije.
Iako hemoterapija vrlo brzo napušta organizam, jedan dan pauze pre transplantice je potreban za svaku sigurnost, da se eventualnim ostacima hemoterapije ne bi oštetile nove matične ćelije. Međutim, mrtva bela krvna zrnca duže napuštaju telo i to se preklapa sa vraćanjem matičnih ćelija. Nakon vraćanja matičnih ćelija potrebno je nekoliko dana da se one usade i počnu da proizvode delove krvi. U tom periodu, pacijent ima slab imunitet. Ostali delovi krvi se poboljšavaju transfuzijama, ali za podizanje imuniteta je potrebno da počnu nove matične ćelije da proizvode bela krvna zrnca. Koliko će pacijent biti sa niskim imunitetom zavisi od svakog organizma i untrašnjih procesa koji se ne mogu predvideti. Izolacija od virusa i bakterija, lekarska kontrola, kao i transfuzije, doprinose da sve prođe što bezbednije.
Lekar nam je dao da potpišemo dokumenta, što znači da smo sve što je rekao, a i napisano je, razumeli i da smo saglasni da se to obavi u bolnici. Postoje tri varijante saglasnosti i potpisaa: da se slažeš, da ne prihvataš i da nećeš ništa da znaš, ali da prihvataš. U ovom poslednjem slučaju mora svedok da potpiše da je tako bilo. Dokumenta smo ponele kući i proučile sve što je napisano. Takav je protokol.
Dolazim na pregled srca 16. oktobra, na dopler krvnih sudova srca i EKG. Bio je to poslednji pregled u okviru pripreme za bolnicu. Nedostaje još samo da se ugradi centralni venski kateter, ali to tek treba da mi zakažu.
Ponovo imam konsultacije kod doktora i sestre 20. oktobra. Doktoru treba da vratimo potpisana dokumenta o saglasnosti, i pitamo ako nam nešto nije jasno.
Svi nalazi su dobri. On piše nalog za prijem u bolnicu 27. oktobra, a mi ga predajemo administraciji bolnice. Sestra nas je odvela u obilazak bolnice da nam pokaže gde je prijemni deo i da vidimo kako izgledaju sobe. Na prijemnom pultu su nam rekli da je prijem na odeljenje posle 15h, ali da će oni zvati zakazanog dana pre 13h da potvrde prijem, zato što postoji mogućnost da se prijem odloži u slučaju da pacijent koji je već u sobi treba da ostane u bolnici duže nego što je planirano. I eto, ja sada brojim dane i skupljam nervozu. Sutra mi stavljaju kateter i onda je sve spremno. Stigle smo u bolnicu 24. oktobra u 8.30, a pozvali su nas na intervenciju nakon dva sata. U odnosu na prošli put, kad su mi stavljali kateter za apherisis, sad sam manje čekala u bloku za hirurgiju. Sve u svemu, ne može bez tri sata od prijema do završetka. Intervenciju je radio doktor. Sve je bilo brzo i spretno. Oba puta mi je najveći problem bio što sam skoro gola u vrlo hladnim prostorijama, pa još kad me operu alkoholom, da se smrzneš. Svi su ljubazni, stalno te teše da će brzo biti gotovo i da ću uskoro moći na doručak. Kad smo već kod doručka, da pomenem da nas stalno opominju da ne smemo da jedemo sedam sati pre intervencije, ali niko ne pominje vodu. Kad su me pitali da li sam jela, odgovorila sam da nisam, ali da sam popila vodu. Sestra se jako zabrinula, jer kaže da voda ne smeta kod lokalne anestezije, ali ako bi bilo problema zbog kojih bi morali da mi daju opštu anestezuju, u tom slučaju voda iz želuca ode u pluća.Sa hirirgije su me dovezli u prijemnu salu gde sam se odmorila, presvukla, popila jedan gram paracetamola i doručkovala. Nakon svega toga, Maja i ja smo otišle kući. U toku dana osećala sam bolove, ali sve je bilo podnošljivo.Osim odlaska u bolnicu, tokom ove tri nedelje od kada smo se vratile iz Beograda, vreme provodim uobičajno: čitam, pišem i šetam. Pripremila sam materijale za Akademiju, za doktorske studije - predmet Metodologija naučnoistraživačkog rada. Bila sam dva puta na ručku napolju, što je manje nego u Beogradu, ali ovde imam i manje društva. Imam vremena za odmor i sećanja.
Pošto nisam otišla u bolnicu u ponedeljak 27. oktobra kako je planirano, u utorak sam otišla u ambulantu kod sestre Marie da mi očisti kateter i promeni flastere. U glavi mi je zbrka: do 13h očekujem da me zovu iz bolnice da dođem popodne, a kad me ne zovu, onda počnem da planiram dan u kući. Koliko će to trajati ne znam, ali ništa ne mogu da promenim. Mogu samo da čekam. Više ne razmišljam kako će proći transplantacija, već kad ću u bolnicu.
Dan 31. oktobar sam započela nervozno, očekujući poziv iz bolnice. Oko 13h Maja je zvala bolnicu da pita da li imaju informaciju o mom prijemu. Odgovorili su joj da treba danas da dođem. Tog dana su Nela i Siniša dobili kćerku.
NOVI ŽIVOT: Očekivala sam da mi jave da li se Nela porodila, i oko podne, Siniša nam je javio da je mala Nora stigla, da su dobro i ona i majka. Datum 31. oktobar 2014. Baš sam se obradovala! Ali, da bi se prihvatila tako velika vest, treba vremena da čovek postane svestan nove realnosti i fenomena novog života. Novo biće koje će svojim dolaskom potpuno promeniti život Nele i Siniše uticaće i na nas ostale. Vest da se Nela porodila odagnala je moju nervozu zbog bolnice i potpuno me ozarila svetlošću novog života. Radovala sam se, a ujedno bila tužna što tu radost ne mogu da podelim sa Milom. Bože, koliko bi se on radovao! Žao mi je što Nora neće upoznati deda Miletu, ali se nadam da će joj Siniša mnogo pričati o njemu.
Нема коментара:
Постави коментар