Kao i prethodnog ciklusa, i sad sam imala zakazanu analizu krvi i urina. Rezultati su dobri. Doktorka Ana mi danas na konsultaciji određuje početak šestog ciklusa, u podne. Interesovalo nas je šta će biti posle. Ako nakon ovog ciklusa rezultati analize krvi i urina budu u redu, planirano je izdvajanje matičnih ćelija. Rekla je da je brinu paraproteni u urinu, ali sačekaćemo rezultate analize urina od 24 sata i tek onda donositi zaključke.
Ta informacija je, naravno, poljuljala moje samopuzdanje i ostavila me u konfuziji. Znala sam da je u lečenju teških bolesti najvažnije da organizam ne odbaci lek, što se meni upravo desilo zbog alergije, kao i da lek deluje efikasno na bolest, što još uvek ne znam da li se desilo. Iako, čini mi se, uspevam da o svemu razmišljam racionalno, to ne umanjuje moju nervozu i zabrinutost, pa su mi misli pune raznih kombinacija šta će mi se desiti. Uzdržavam se, pokušavam da ne opterećujem Maju jer znam da brine, a i sigurno sam dosadna kao ona baba iz narodne izreke „Ko o čemu, baba o uštipcima”. Tako isto i ja o bolesti.
***
Kažu da kad si bolestan treba očistiti negativne misli i oprostiti. Pravim listu misli kojih treba da se oslobodim i među prvima je bombardovanje 1999. godine. Ta agresija me svaki put uznemiri kao svako siledžijstvo na koje nisi mogao da odgovoriš. Bila sam u Barseloni i nisam verovala da će doći do bombardovanja. Ogorčenost je bila još veća jer je generalni sekretar NATO-a bio Havier Solana iz Španije. Njihova Vlada, partija na vlasti PSOE - socijalisti, je podržala tu agresiju. Sredstva informisanja su uglavnom prenosila vesti CNN-a. Malo je bilo članaka i komentara protiv.
Imala sam povratnu kartu za Beograd baš za sredu, 24. marta, dan kad je počelo bombardovanje. Na aerodromu su nam iz kompanije Swiser savetovali da ne putujemo i da kartu možemo kasnije iskoristiti. Vratila sam se sa aerodroma kući. Mislila sam da će sve trajati kratko. Međutim, nije bilo tako. Dane sam provodila u gledanju vesti i čitanju novina. Maja je bila u Barseloni, a Mile u Beogradu. Mada je Mile insistirao da ostanem sa Majom, ja više nisam mogla da čekam. Krajem aprila sam doletela u Budimpeštu, a onda nekim kombijem preko Zrenjanina i pančevačkog mosta u Beograd. Tu noć je bombardovana pančevačka rafinerija i kasarna na Topčideru. Stigli smo posle ponoći. Na sve strane je bio plamen. Mile i ja smo mislili da će biti lakše ako odemo u Dokmir, ali nije bilo tako. U selu smo čuli avione kako idu prema Beogradu i onda čekanje gde će izbiti plamen. Kad su Termoelektrane Obrenovac postale meta, bilo je još gore. Vratili smo se u Beograd. U našem stanu na Miljakvcu, koji je blizu Straževice, smo čuli udare svake noći.
Protesti protv bombardovanja u Barseloni su bili vrlo slabi i nevidljivi. U Madridu su bili mnogo veći. Uglavnom su se svodili na nas migrante iz Srbije uz podršku Ujedinjene levice Izquierda Unida (IU). Protesti su se održavali svakog petka dok je trajalo bombardovanje. Prvo smo se okupljali ispred Ambasade SAD. Zgrada Ambasade je opasana visokom ogradom i liči na tvrđavu, a smeštena je na brdu u najbogatijem i najskupljem delu Barselone - Sarria. Ispod zgrade je put sa vrlo gustim saobraćajem tako da nema mesta za okupljanje. Zbog toga su protesti prebačeni na trg La plaza de San Jaime ispred vlade Katalonije, koji je u centru grada i mnogo je pristupačnije za okupljanje. Medijska hajka oko Miloševića je doprinela pasivnom ponašanju građana prema ovoj katasrofi u Srbiji. Neki istaknuti levičari su napisali značajne analize protiv stava Španije. U El Pais su izašla tri moja pisma protiv agresije. Poznati novinar Eduardo Haro Tecgle je u svom članku citirao jedno od njih.
***
Maja je na izletu u untrašnjosti Katalonije, ostaće dva-tri dana. Želela je da ode, da se malo udalji od mene i bolesti, ali sa druge strane, osećala je grižu savesti što me ostavlja samu. Uz moj nagovor je otišla.
Dane provodim pokušavajući da razmišljam van vremenskih okvira. Pišem i gledam serije. Jako me bole kolena i listovi od velkade. Poseban problem je osećaj hladnoće oko zglobova. Kao da imam obloge od leda zbog neuropatije. Nosim vunene čarape i stalno mrdam nogama. Setila sam se jednog razgovora koji sam čula u bolnici, dok smo Maja i ja čekale na konsultacije. Na stolicma blizu nas sedela jedna bolesnica koju su pratili sin, njegova žena, i njena sestra. Njih dve su bile Latinoamerikanke, pune energije i radosti života, nisu prestajale da razgovaraju. Hrabrile su bolesnicu i govorile joj da život treba pogurati. Nisam znala za tu izreku. Urezala mi se u pamćenje. Vrtim u glavi pitanje: šta je to što bi moglo moj život da pogura,
neka nova radost?
Kad sam 16. avgusta, pre devet sati izjutra krenula u dnevnu bolnicu da primim četvrtu velkadu iz ovog ciklusa, sve je bilo tiho u Grasiji: perači ulica, poneki taksista i ja, što je retkost u ovom delu grada. Grasija je jedna od deset opština u Barseloni. Sačuvala je zasebnu urbanu celinu, mada je u sastavu Barselone više od jednog veka, a niske zgrade do pet spratova to ističu. Prostor je sačinjen od uskih ulica, pešačkih zona sa mnogo restorana, kafića i prodavnica. Uvek ima prolaznika, turista i domaćih gostiju.
Polovina avgusta je ovde uobičajno vreme za odmore, a počele su i Fiestas de Gracia. Naime, svaki deo grada ima svoje festivale u čast sveca, zaštitnika mesne zajednice. To je festival muzike i drugih zabavnih programa sa dugogodišnjom tradicijom, veoma atraktivan za turiste. Juče, u sedam ujutru, ispaljeni su počasni plotuni, što me podsetilo na bombardovanje. Sve ulice su zatvorene, neke su okićene, svira muzika i prodaju se pivo i druga pića. Noću je opšti haos, ali zato ujutro-potpuni mir.
Iako sam u dnevnu bolnicu stigla pre zakazanog termina, medicinski tehničar me odmah poziva da uđem. Uzima moj nalog, traži spakovanu injekciju, sravnjuje podatke, i daje mi injekciju. Sve traje pet minuta, prati me do vrata, pozdravlja i poziva drugog pacijenta. Vraćam se kući metroom i polako šetam uz pomoć norveških štapova kroz pusti deo grada. Upoređujem protokol primanja velkade u beogradskoj i španskoj dnevnoj bolnici.
U Beogradu se velkada prima svakog ponedeljka, a ne na tri-četiri dana. Ukupno dvanaest dana kako je po protokolu. U bolnicu dolaziš u sedam ujutro, daješ krv i čekaš rezultate ispred doktorkine ambulante. Rezulati stižu oko osam, i sestra proziva prvo one čija krvna slika nije dobra. Nakon toga nastavlja prozivku, pregled i upisivanje rezultata u kompjuter. Posle određivanja ko može da primi velkadu, to je uglavnom pet do osam pacijenata, sestra i lekar u ambulanti pripremaju nalog za preuzimanje leka iz skladišta. Zatim svi pacijenti dođu u sobu koja je dnevna bolnica za hematologiju, sede u stolicama ili leže ukoliko su teži bolesnici. Druge dve sestre čekaju da stignu nalozi i lek, i čekanje se nastavlja. Obično posle 12h počne terapija i završi se do 13 - 13.30. Nije teško zamisliti kako se osećaju bolesnici nakon čekanja od sedam sati. Obično u Beogradu živi samo nekoliko pacijenta, a ostali tek treba da se vrate u razne gradove po Srbiji.
U Barseloni pacijent provede u dnevnoj bolnici pet minuta, a u Beogradu pet sati. Zašto? U Beogradu nema opšteg programiranja po pacijentu, nema uvida u elektronsku dokumentaciju između ambulanti i lekara, traži se krvna slika svaki put kad se prima velkada, traži se lekarski pregled, traži se otpusna lista iz dnevne bolnice. U Barseloni se radi analiza krvne slike pre svakog ciklusa, a nakon toga je sve isprogramirano i dostupno ovlašćenom medicinskom osoblju.
Ta informacija je, naravno, poljuljala moje samopuzdanje i ostavila me u konfuziji. Znala sam da je u lečenju teških bolesti najvažnije da organizam ne odbaci lek, što se meni upravo desilo zbog alergije, kao i da lek deluje efikasno na bolest, što još uvek ne znam da li se desilo. Iako, čini mi se, uspevam da o svemu razmišljam racionalno, to ne umanjuje moju nervozu i zabrinutost, pa su mi misli pune raznih kombinacija šta će mi se desiti. Uzdržavam se, pokušavam da ne opterećujem Maju jer znam da brine, a i sigurno sam dosadna kao ona baba iz narodne izreke „Ko o čemu, baba o uštipcima”. Tako isto i ja o bolesti.
***
Kažu da kad si bolestan treba očistiti negativne misli i oprostiti. Pravim listu misli kojih treba da se oslobodim i među prvima je bombardovanje 1999. godine. Ta agresija me svaki put uznemiri kao svako siledžijstvo na koje nisi mogao da odgovoriš. Bila sam u Barseloni i nisam verovala da će doći do bombardovanja. Ogorčenost je bila još veća jer je generalni sekretar NATO-a bio Havier Solana iz Španije. Njihova Vlada, partija na vlasti PSOE - socijalisti, je podržala tu agresiju. Sredstva informisanja su uglavnom prenosila vesti CNN-a. Malo je bilo članaka i komentara protiv.
Imala sam povratnu kartu za Beograd baš za sredu, 24. marta, dan kad je počelo bombardovanje. Na aerodromu su nam iz kompanije Swiser savetovali da ne putujemo i da kartu možemo kasnije iskoristiti. Vratila sam se sa aerodroma kući. Mislila sam da će sve trajati kratko. Međutim, nije bilo tako. Dane sam provodila u gledanju vesti i čitanju novina. Maja je bila u Barseloni, a Mile u Beogradu. Mada je Mile insistirao da ostanem sa Majom, ja više nisam mogla da čekam. Krajem aprila sam doletela u Budimpeštu, a onda nekim kombijem preko Zrenjanina i pančevačkog mosta u Beograd. Tu noć je bombardovana pančevačka rafinerija i kasarna na Topčideru. Stigli smo posle ponoći. Na sve strane je bio plamen. Mile i ja smo mislili da će biti lakše ako odemo u Dokmir, ali nije bilo tako. U selu smo čuli avione kako idu prema Beogradu i onda čekanje gde će izbiti plamen. Kad su Termoelektrane Obrenovac postale meta, bilo je još gore. Vratili smo se u Beograd. U našem stanu na Miljakvcu, koji je blizu Straževice, smo čuli udare svake noći.
Protesti protv bombardovanja u Barseloni su bili vrlo slabi i nevidljivi. U Madridu su bili mnogo veći. Uglavnom su se svodili na nas migrante iz Srbije uz podršku Ujedinjene levice Izquierda Unida (IU). Protesti su se održavali svakog petka dok je trajalo bombardovanje. Prvo smo se okupljali ispred Ambasade SAD. Zgrada Ambasade je opasana visokom ogradom i liči na tvrđavu, a smeštena je na brdu u najbogatijem i najskupljem delu Barselone - Sarria. Ispod zgrade je put sa vrlo gustim saobraćajem tako da nema mesta za okupljanje. Zbog toga su protesti prebačeni na trg La plaza de San Jaime ispred vlade Katalonije, koji je u centru grada i mnogo je pristupačnije za okupljanje. Medijska hajka oko Miloševića je doprinela pasivnom ponašanju građana prema ovoj katasrofi u Srbiji. Neki istaknuti levičari su napisali značajne analize protiv stava Španije. U El Pais su izašla tri moja pisma protiv agresije. Poznati novinar Eduardo Haro Tecgle je u svom članku citirao jedno od njih.
***
Maja je na izletu u untrašnjosti Katalonije, ostaće dva-tri dana. Želela je da ode, da se malo udalji od mene i bolesti, ali sa druge strane, osećala je grižu savesti što me ostavlja samu. Uz moj nagovor je otišla.
Dane provodim pokušavajući da razmišljam van vremenskih okvira. Pišem i gledam serije. Jako me bole kolena i listovi od velkade. Poseban problem je osećaj hladnoće oko zglobova. Kao da imam obloge od leda zbog neuropatije. Nosim vunene čarape i stalno mrdam nogama. Setila sam se jednog razgovora koji sam čula u bolnici, dok smo Maja i ja čekale na konsultacije. Na stolicma blizu nas sedela jedna bolesnica koju su pratili sin, njegova žena, i njena sestra. Njih dve su bile Latinoamerikanke, pune energije i radosti života, nisu prestajale da razgovaraju. Hrabrile su bolesnicu i govorile joj da život treba pogurati. Nisam znala za tu izreku. Urezala mi se u pamćenje. Vrtim u glavi pitanje: šta je to što bi moglo moj život da pogura,
neka nova radost?
Kad sam 16. avgusta, pre devet sati izjutra krenula u dnevnu bolnicu da primim četvrtu velkadu iz ovog ciklusa, sve je bilo tiho u Grasiji: perači ulica, poneki taksista i ja, što je retkost u ovom delu grada. Grasija je jedna od deset opština u Barseloni. Sačuvala je zasebnu urbanu celinu, mada je u sastavu Barselone više od jednog veka, a niske zgrade do pet spratova to ističu. Prostor je sačinjen od uskih ulica, pešačkih zona sa mnogo restorana, kafića i prodavnica. Uvek ima prolaznika, turista i domaćih gostiju.
Polovina avgusta je ovde uobičajno vreme za odmore, a počele su i Fiestas de Gracia. Naime, svaki deo grada ima svoje festivale u čast sveca, zaštitnika mesne zajednice. To je festival muzike i drugih zabavnih programa sa dugogodišnjom tradicijom, veoma atraktivan za turiste. Juče, u sedam ujutru, ispaljeni su počasni plotuni, što me podsetilo na bombardovanje. Sve ulice su zatvorene, neke su okićene, svira muzika i prodaju se pivo i druga pića. Noću je opšti haos, ali zato ujutro-potpuni mir.
Iako sam u dnevnu bolnicu stigla pre zakazanog termina, medicinski tehničar me odmah poziva da uđem. Uzima moj nalog, traži spakovanu injekciju, sravnjuje podatke, i daje mi injekciju. Sve traje pet minuta, prati me do vrata, pozdravlja i poziva drugog pacijenta. Vraćam se kući metroom i polako šetam uz pomoć norveških štapova kroz pusti deo grada. Upoređujem protokol primanja velkade u beogradskoj i španskoj dnevnoj bolnici.
U Beogradu se velkada prima svakog ponedeljka, a ne na tri-četiri dana. Ukupno dvanaest dana kako je po protokolu. U bolnicu dolaziš u sedam ujutro, daješ krv i čekaš rezultate ispred doktorkine ambulante. Rezulati stižu oko osam, i sestra proziva prvo one čija krvna slika nije dobra. Nakon toga nastavlja prozivku, pregled i upisivanje rezultata u kompjuter. Posle određivanja ko može da primi velkadu, to je uglavnom pet do osam pacijenata, sestra i lekar u ambulanti pripremaju nalog za preuzimanje leka iz skladišta. Zatim svi pacijenti dođu u sobu koja je dnevna bolnica za hematologiju, sede u stolicama ili leže ukoliko su teži bolesnici. Druge dve sestre čekaju da stignu nalozi i lek, i čekanje se nastavlja. Obično posle 12h počne terapija i završi se do 13 - 13.30. Nije teško zamisliti kako se osećaju bolesnici nakon čekanja od sedam sati. Obično u Beogradu živi samo nekoliko pacijenta, a ostali tek treba da se vrate u razne gradove po Srbiji.
U Barseloni pacijent provede u dnevnoj bolnici pet minuta, a u Beogradu pet sati. Zašto? U Beogradu nema opšteg programiranja po pacijentu, nema uvida u elektronsku dokumentaciju između ambulanti i lekara, traži se krvna slika svaki put kad se prima velkada, traži se lekarski pregled, traži se otpusna lista iz dnevne bolnice. U Barseloni se radi analiza krvne slike pre svakog ciklusa, a nakon toga je sve isprogramirano i dostupno ovlašćenom medicinskom osoblju.
Нема коментара:
Постави коментар