Zora je završila Ekonomski fakultet u roku od četiri godine. Nakon nekoliko meseci, sa dvadeset i tri godine, upravo na svoj rođendan, 10. marta1970. godine počela je da radi u Beogradu. Prvi posao, novi život u gradu koji će zauvek ostati njen dom. Tada je bila aktuelna direktiva Saveza komunista da treba zapošljavati mlade i obrazovane kadrove, posebno žene. Baš dobra koincidencija.Privremeni boravak u Beogradu i ilegalno stanovanje u Studentskom gradu mora da se završi. Izgleda da je njena želja da živi u velikom gradu ostvariva. Ostala je nekoliko meseci da ilegališe kod momka, još uvek studenta u muškom bloku, ali i to ima svoj kraj. Zajedno traže stan u najam i započinju bračni život. Počinje život u tuđim stanovima, iznajmljenim sobama, sa tuđim stvarima.Mlada je, samosvesna, ambiciozna i puna strahova pred
novom nepoznatom fazom svog života. Izgledom se uklapa u modni diktat tog vremena; suknje do kolena, majice, plava kosa. Ono što se prvo uoči je njen beloružičasti ten i krupne smeđe oči koje otkrivaju radoznalost i inteligenciju.
Kancelarije Zavoda za urbanizam i stambene poslove,gde dolazi prvo jutro na posao kao pripravnica, su u zgradi opštine Stari grad na petom spratu. Prostrani ulazni hol, lift i eto već sa direktorom Milanom ulazi u kancelariju gde je njen pisaći sto. Preko puta je sto drugog kolege pravnika Voje, starijeg gospodina.Kolektiv od četrdesetak zaposlenih, od kojih je većina prešla polovinu radnog veka, a mnogi su pred penzijom i imaju odraslu decu. Prijem dve mlade pripravnice, Zore i Verice izgleda logičan. Radno vreme je od 7 do 15h. Za Zoru je rano ustajanje i prevoz sa Banovog brda gde ima iznajmljen stan prava noćna mora, koja postaje tortura kada nervozni direktor Milan, koji, izgleda, nema druga posla, krene da sačekuje ispred lifta one koji kasne i viče na njih. Uglavnom su u toj grupi Verica i Zora. Kad uspe da prođe kroz tu vatru i zatvori vrata kancelarije odmah preko puta lifta, nastupa jutarnji mir.Kolega Voja sedi za stolom još od šest sati i mirno čita Politiku.Na viku odmahuje rukom i savetuje joj da ne obraća pažnju i nudi joj kafu koju je već poručio. Sledećih sat vremena čita naglas glavne vesti iz novina i tumači šta piše u redovima, a šta između redova. Tada je naučila da svaku vest treba proveriti, odnosno da u sve što pišu novine treba sumnjati. Postepeno saznaje ponešto iz Vojinog života.Završio je Pravni fakultet pre Drugog svetskog rata.Rat je proveo u partizanima. Posle rata postaje važan funkcioner u Centralnoj planskoj komisiji. Dva puta po dve-tri godine je bio u političkom logoru na Golom otoku kao simpatizer Sovjetskog Saveza nakon sukoba Tita i Staljina. Posle toga je radio uglavnom nevažne studije i analize u institucijama gde su ga iz Udbe mogli kontrolisati.Negovu ženu učiteljicu su maltretirali i tražili da se razvede, a kad je ona to odbila, ostala je bez posla. Nije napustio ideologiju komunizma i nije bio ogorčen, pre bi se reklo da je sve doživljavao kao igru mačke i miša sa tajnom policijom, Udbom. Dešavalo se, obično rano izjutra, da kod Voje dođu neki njegovi poznanici. Tada Zora nastoji da izađe iz kancelarije da im ne smeta. Shvatila je da su oni drugovi sa robije i da se obično sastaju kad se nešto dešava u partiji ili kad neke strane delegacije posećuju Beograd. Nakon jednog takvog razgovora na rastanku, čula je pitanje upućeno Voji: „Da li si spremio ćebe? “ Kasnije je Voja objasnio da se on javlja u zatvor kada je u toku neka strana poseta, jer ga smatraju opasnim po javni red.
Pored Voje, Zora blisko sarađuje sa Jelenom, takođe pravnicom, njegovih godina. Međutim, njihovi životi su potpuno različiti. Jelena potiče iz bogate beogradske familije.Nakon rata oduzeta im je imovina i mogli su da zadrže samo jedan stan kod Narodnog pozorišta. Suprotno,njen muž ima partizansku biografiju i visoki je funkcioner u Srbiji. Jelena ne pokazuje interes za politiku,ali je interesuju kulturni događaji i javne ličnosti. Zora je često išla kod nje u stan, bilo da nešto rade ili na neke sedeljke.Bio je to ogroman stan na dve strane od ulaznih vrata.Desno su kuhinja i prostorija za poslugu, a levo njihov stan.Veliki salon sa klavirom je glavna prostorija.
Zora je postepeno savladavala veštinu pisanja i korišćenja podataka u analizama uz Vojinu nesebičnu pomoć, koji je bio recenzent svih završenih elaborata. Postepeno se opuštala od grča i nervoze pred nepoznatim, ne samo što se tiče posla. Došla je iz bosanske provincije da studira u Beograd. Stanovala u Studentskom gradu i družila se sa sebi sličnim mladim ljudima. Studentski kredit je jedva pokrivao troškove stanovanja i ishrane u menzi.Za ostale troškove ostajalo je vrlo malo ili ništa. Verovala je u socijalističke principe jednakih prava za sve.Do sada je živela i družila se sa ljudima sličnim njoj, sada na poslu upoznaje ljude različitih životnih iskustava i materijalnog stanja.
Od kad se zaposlila njeno ekonomsko stanje se nije mnogo promenilo. Za stan su mnogo više plaćali, muž je još studirao i nije imao stalne prihode. Magistarske studije na njenom fakultetu se šire i uvode se novi smerovi i ona se 1971. godine upisuje na smer Monetarne ekonomije. Program obuhvata dve godine nastave i magistarski rad. Nastava se održava popodne od 17 h. Počinje novi ritam života. Do tri sata radi, zatim nešto jede i ide na nastavu. Studentski brak polako gubi bitku između ambicija i pogleda na život dvoje mladih ljudi.Uskoro se i zvanično završava sporazumnim razvodom.
novom nepoznatom fazom svog života. Izgledom se uklapa u modni diktat tog vremena; suknje do kolena, majice, plava kosa. Ono što se prvo uoči je njen beloružičasti ten i krupne smeđe oči koje otkrivaju radoznalost i inteligenciju.
Kancelarije Zavoda za urbanizam i stambene poslove,gde dolazi prvo jutro na posao kao pripravnica, su u zgradi opštine Stari grad na petom spratu. Prostrani ulazni hol, lift i eto već sa direktorom Milanom ulazi u kancelariju gde je njen pisaći sto. Preko puta je sto drugog kolege pravnika Voje, starijeg gospodina.Kolektiv od četrdesetak zaposlenih, od kojih je većina prešla polovinu radnog veka, a mnogi su pred penzijom i imaju odraslu decu. Prijem dve mlade pripravnice, Zore i Verice izgleda logičan. Radno vreme je od 7 do 15h. Za Zoru je rano ustajanje i prevoz sa Banovog brda gde ima iznajmljen stan prava noćna mora, koja postaje tortura kada nervozni direktor Milan, koji, izgleda, nema druga posla, krene da sačekuje ispred lifta one koji kasne i viče na njih. Uglavnom su u toj grupi Verica i Zora. Kad uspe da prođe kroz tu vatru i zatvori vrata kancelarije odmah preko puta lifta, nastupa jutarnji mir.Kolega Voja sedi za stolom još od šest sati i mirno čita Politiku.Na viku odmahuje rukom i savetuje joj da ne obraća pažnju i nudi joj kafu koju je već poručio. Sledećih sat vremena čita naglas glavne vesti iz novina i tumači šta piše u redovima, a šta između redova. Tada je naučila da svaku vest treba proveriti, odnosno da u sve što pišu novine treba sumnjati. Postepeno saznaje ponešto iz Vojinog života.Završio je Pravni fakultet pre Drugog svetskog rata.Rat je proveo u partizanima. Posle rata postaje važan funkcioner u Centralnoj planskoj komisiji. Dva puta po dve-tri godine je bio u političkom logoru na Golom otoku kao simpatizer Sovjetskog Saveza nakon sukoba Tita i Staljina. Posle toga je radio uglavnom nevažne studije i analize u institucijama gde su ga iz Udbe mogli kontrolisati.Negovu ženu učiteljicu su maltretirali i tražili da se razvede, a kad je ona to odbila, ostala je bez posla. Nije napustio ideologiju komunizma i nije bio ogorčen, pre bi se reklo da je sve doživljavao kao igru mačke i miša sa tajnom policijom, Udbom. Dešavalo se, obično rano izjutra, da kod Voje dođu neki njegovi poznanici. Tada Zora nastoji da izađe iz kancelarije da im ne smeta. Shvatila je da su oni drugovi sa robije i da se obično sastaju kad se nešto dešava u partiji ili kad neke strane delegacije posećuju Beograd. Nakon jednog takvog razgovora na rastanku, čula je pitanje upućeno Voji: „Da li si spremio ćebe? “ Kasnije je Voja objasnio da se on javlja u zatvor kada je u toku neka strana poseta, jer ga smatraju opasnim po javni red.
Pored Voje, Zora blisko sarađuje sa Jelenom, takođe pravnicom, njegovih godina. Međutim, njihovi životi su potpuno različiti. Jelena potiče iz bogate beogradske familije.Nakon rata oduzeta im je imovina i mogli su da zadrže samo jedan stan kod Narodnog pozorišta. Suprotno,njen muž ima partizansku biografiju i visoki je funkcioner u Srbiji. Jelena ne pokazuje interes za politiku,ali je interesuju kulturni događaji i javne ličnosti. Zora je često išla kod nje u stan, bilo da nešto rade ili na neke sedeljke.Bio je to ogroman stan na dve strane od ulaznih vrata.Desno su kuhinja i prostorija za poslugu, a levo njihov stan.Veliki salon sa klavirom je glavna prostorija.
Zora je postepeno savladavala veštinu pisanja i korišćenja podataka u analizama uz Vojinu nesebičnu pomoć, koji je bio recenzent svih završenih elaborata. Postepeno se opuštala od grča i nervoze pred nepoznatim, ne samo što se tiče posla. Došla je iz bosanske provincije da studira u Beograd. Stanovala u Studentskom gradu i družila se sa sebi sličnim mladim ljudima. Studentski kredit je jedva pokrivao troškove stanovanja i ishrane u menzi.Za ostale troškove ostajalo je vrlo malo ili ništa. Verovala je u socijalističke principe jednakih prava za sve.Do sada je živela i družila se sa ljudima sličnim njoj, sada na poslu upoznaje ljude različitih životnih iskustava i materijalnog stanja.
Od kad se zaposlila njeno ekonomsko stanje se nije mnogo promenilo. Za stan su mnogo više plaćali, muž je još studirao i nije imao stalne prihode. Magistarske studije na njenom fakultetu se šire i uvode se novi smerovi i ona se 1971. godine upisuje na smer Monetarne ekonomije. Program obuhvata dve godine nastave i magistarski rad. Nastava se održava popodne od 17 h. Počinje novi ritam života. Do tri sata radi, zatim nešto jede i ide na nastavu. Studentski brak polako gubi bitku između ambicija i pogleda na život dvoje mladih ljudi.Uskoro se i zvanično završava sporazumnim razvodom.
Нема коментара:
Постави коментар