Lečenje preuzima terenska služba Doma zdravlja Vračar.Pošto sam terapiju za tekući dan dobila u bolnici, to znači da sutra treba da je nastavi osoblje terenske službe. Maja juri u Dom zdravlja da zatekne prvu smenu. Uspela je sve da dogovori,sutra će doći sestra, a prekosutra i lekar da me pregleda.Poseta terenske doktorke Dragane je prijatna i ohrabrujuća.Doktorka mi se dopala, inteligentna je, brza i dobronamerna, a čini mi se i ja njoj jer sam strpljiva i tolerantana. Kaže mi da je lečila jednu ženu od iste bolesti i da je ona sada dobro. Sestre koje mi daju dexametason su u simpatične i brižljive. Problem su im moje vene.
Radovanje da sam dobro prošla sa terenskom službom pokvrila su dva događaja. Prvo, zbog alergija na lekove odložena je terapija. Drugo, promenili su mi lekara, a ovaj novi nije vredan pomena. Izgleda da sve dobre stvari traju vrlo kratko.Do kraja februara, kućno lečenje je bilo po planu prema otpusnoj listi iz bolnice.Tih dana sam se uglavnom družila sa familijom i prijateljima koji nisu dolazili u bolnicu.Moja sestra Nada i njena kćerka Vika, a naročito njena deca Sofija i Danica bile su mi pravo osveženje.
Posetio me je i moj prijatelj sa posla, Miroslav. On je bio mišljenja da treba da idem u Barselonu da se lečim. Ja sam, međutim, još uvek bila neodlučna. Još nisam prihvatila činjenicu da sam bolesna i zbog jakih bolova nisam mogla da zamislim putovanje. Tih dana sam završila i neke tekuće obaveze, ispite i drugo. Čak sam počela da izlazim u šetnju.Čuburski parkić, kako ga ja zovem, je uvek pun dece i penzionera.Komšije iz obližnjih zgrada i uz podršku nekih udruženja ekologa su se borili dve godine protiv gradske odluke da se na ovom mestu napravi garaža. Upornost i građanski protesti su primorali vlasti da odustanu i tako je sačuvana ova oaza zelenila u gradskom jezgru.
Nisam se osećala najbolje nakon izlaska iz bolnice. Kada je Maja videla crvenilo na koži oko flastera protiv bolova, shvatila je da nešto nije uredu. U apoteci, gde se raspitala šta da radi, su savetovali da skinem flaser i mažem kremom protiv alergije.Trebalo je, znači, odreći se flastera koji me spasao gutanja lekova protiv bolova. Ipak skidam flaster, ali alergija se i dalje radikalno širi. Terenski doktor mi je propisao lek presing protiv alergije. Po odobrenju doktorke Jelene iz bolnice 10. marta prekidam kompletnu terapiju. Dakle, sad je trebalo promeniti terapiju za osnovnu bolest. Jedva sam uspela da ubedim sestru Tanju da nisam pila čajeve i trave za podizanje imuniteta i da alergija nije zbog toga. Stvarno nisam ništa dodatno pila.
U celoj toj muci i zbrci sa alergijom Maja kaže da joj u apoteci nisu dali lekove, jer je moja zdravstvena knjižica poništena.Sad stvarno ništa ne shvatam. Penzioner sam i imam trajnu zdravstvenu knjižicu. Terenska doktorka Dragana u popodnevnoj poseti nam je objasnila da se to vrlo često dešava i oko svakog prvog u mesecu nekolicina njenih pacijenata ostane bez zdravstvenog osiguranja. Sutradan su Bilji, mojoj mladoj saradnici,u ispostavi Fonda za zdravstveno osiguranje rekli da nisu znali koje osiguranje hoću da zadržim: da li penzionersko ili osiguranje u radnom odnosu zato što sam ja nastavila da radim.Naravno da su znali zato što su me to već pitali kad sam otišla u penziju. Opet sam pisala izjavu i to se sredilo.
Terenska doktorka mi prepisuje injekcije urbazona. Sva sam u alergiji, od vrata do stopala, crvenilo i bubuljice. Sve me strašno svrbi, ne mogu da spavam i iscrpljena sam. Maja je u Barseloni,a meni društvo pravi moja sestra Nada.
Prvi put posle dugo godina smo zajedno zbog nas, a ne zbog dece ili roditelja. Ponovo otkrivam koliko je Nada osetljiva i kako poseduje i pokazuje empatiju. Dok sam bila u bolnici,ona je na internetu čitala o bolesti i znala je više od mene, a o alergiji, lekovima i pritisku i inače zna dosta, naročito zato što je Nenad, njen sin, patio od alergije. Zbunjena je, jer smo do sada iz familije brat Mirko i ja bili zdravi, za razliku od nje i Nikole. Godi mi društvo sa njom, imamo sličan ritam ustajanja, obroka i odmaranja. Pregledamo stare slike. Obe se obradujemo slici na kojoj ona sedi, a ja je šišam. Naš brat Mirko nešto suflira, a drugi brat Nine nas je verovatno slikao. Sećamo se da je imao neki ruski aparat. Utvrđujemo da je slika iz 1970.godine. Ovo su retke prilike kad smo bili zajedno kod kuće.
Mirko, najstariji od dece, već je radio, završio je Vojno-tehničku školu, a ja sam studirala. Njih dvoje mlađih su još išli u školu.Komentarišemo kako sam ja tada šila, a mama plela odeću za sve nas. Mama je pravila listu šta sve Mirko treba da popravi kad dođe. Ona pamti više detalja iz tog perioda, jer je završila gimnaziju kod kuće.
Radovanje da sam dobro prošla sa terenskom službom pokvrila su dva događaja. Prvo, zbog alergija na lekove odložena je terapija. Drugo, promenili su mi lekara, a ovaj novi nije vredan pomena. Izgleda da sve dobre stvari traju vrlo kratko.Do kraja februara, kućno lečenje je bilo po planu prema otpusnoj listi iz bolnice.Tih dana sam se uglavnom družila sa familijom i prijateljima koji nisu dolazili u bolnicu.Moja sestra Nada i njena kćerka Vika, a naročito njena deca Sofija i Danica bile su mi pravo osveženje.
Posetio me je i moj prijatelj sa posla, Miroslav. On je bio mišljenja da treba da idem u Barselonu da se lečim. Ja sam, međutim, još uvek bila neodlučna. Još nisam prihvatila činjenicu da sam bolesna i zbog jakih bolova nisam mogla da zamislim putovanje. Tih dana sam završila i neke tekuće obaveze, ispite i drugo. Čak sam počela da izlazim u šetnju.Čuburski parkić, kako ga ja zovem, je uvek pun dece i penzionera.Komšije iz obližnjih zgrada i uz podršku nekih udruženja ekologa su se borili dve godine protiv gradske odluke da se na ovom mestu napravi garaža. Upornost i građanski protesti su primorali vlasti da odustanu i tako je sačuvana ova oaza zelenila u gradskom jezgru.
Nisam se osećala najbolje nakon izlaska iz bolnice. Kada je Maja videla crvenilo na koži oko flastera protiv bolova, shvatila je da nešto nije uredu. U apoteci, gde se raspitala šta da radi, su savetovali da skinem flaser i mažem kremom protiv alergije.Trebalo je, znači, odreći se flastera koji me spasao gutanja lekova protiv bolova. Ipak skidam flaster, ali alergija se i dalje radikalno širi. Terenski doktor mi je propisao lek presing protiv alergije. Po odobrenju doktorke Jelene iz bolnice 10. marta prekidam kompletnu terapiju. Dakle, sad je trebalo promeniti terapiju za osnovnu bolest. Jedva sam uspela da ubedim sestru Tanju da nisam pila čajeve i trave za podizanje imuniteta i da alergija nije zbog toga. Stvarno nisam ništa dodatno pila.
U celoj toj muci i zbrci sa alergijom Maja kaže da joj u apoteci nisu dali lekove, jer je moja zdravstvena knjižica poništena.Sad stvarno ništa ne shvatam. Penzioner sam i imam trajnu zdravstvenu knjižicu. Terenska doktorka Dragana u popodnevnoj poseti nam je objasnila da se to vrlo često dešava i oko svakog prvog u mesecu nekolicina njenih pacijenata ostane bez zdravstvenog osiguranja. Sutradan su Bilji, mojoj mladoj saradnici,u ispostavi Fonda za zdravstveno osiguranje rekli da nisu znali koje osiguranje hoću da zadržim: da li penzionersko ili osiguranje u radnom odnosu zato što sam ja nastavila da radim.Naravno da su znali zato što su me to već pitali kad sam otišla u penziju. Opet sam pisala izjavu i to se sredilo.
Terenska doktorka mi prepisuje injekcije urbazona. Sva sam u alergiji, od vrata do stopala, crvenilo i bubuljice. Sve me strašno svrbi, ne mogu da spavam i iscrpljena sam. Maja je u Barseloni,a meni društvo pravi moja sestra Nada.
Prvi put posle dugo godina smo zajedno zbog nas, a ne zbog dece ili roditelja. Ponovo otkrivam koliko je Nada osetljiva i kako poseduje i pokazuje empatiju. Dok sam bila u bolnici,ona je na internetu čitala o bolesti i znala je više od mene, a o alergiji, lekovima i pritisku i inače zna dosta, naročito zato što je Nenad, njen sin, patio od alergije. Zbunjena je, jer smo do sada iz familije brat Mirko i ja bili zdravi, za razliku od nje i Nikole. Godi mi društvo sa njom, imamo sličan ritam ustajanja, obroka i odmaranja. Pregledamo stare slike. Obe se obradujemo slici na kojoj ona sedi, a ja je šišam. Naš brat Mirko nešto suflira, a drugi brat Nine nas je verovatno slikao. Sećamo se da je imao neki ruski aparat. Utvrđujemo da je slika iz 1970.godine. Ovo su retke prilike kad smo bili zajedno kod kuće.
Mirko, najstariji od dece, već je radio, završio je Vojno-tehničku školu, a ja sam studirala. Njih dvoje mlađih su još išli u školu.Komentarišemo kako sam ja tada šila, a mama plela odeću za sve nas. Mama je pravila listu šta sve Mirko treba da popravi kad dođe. Ona pamti više detalja iz tog perioda, jer je završila gimnaziju kod kuće.
Нема коментара:
Постави коментар